ВЕДСКИ ТРАГОВИ КОД СРБА

Дуња Матић
ВЕДСКИ ТРАГОВИ КОД СРБА
Источно од Међуречја, у долини реке Инд, пре 5000 година, цветала је древноиндијска цивилизација. По археолошким налазима најпознатији градови из тог периода су Харапи у Пенџабу на реци Рави и Мохенџо-Даро у Синдху, на обали реке Инд. Ови градови су имали одбрамбене зидове, водовод и канализацију, двоспратне куће, тврђаве са кулама. Људи су се бавили земљорадњом, гајили су пшеницу, јечам, касније и пиринач. Занатство је такође било развијено, што се видело по нађеном оруђу, оружју и керамици. Трговина је играла велику улогу у њиховом животу, јер су их каравански и морски путеви повезивали са древним Сумерима и Египћанима. Разлог за пропаст ове цивилизације била је или природна катастрофа или болести или долазак Аријаца са севера крајем трећег миленијума пре нове ере.
Излазећи из првобитног боравишта, са висоравни западно од Белур-пана, Аријци су се разделили на Индијце и Персе. Индијци су преко Кабулске долине дошли до Индијског полуострва и заузели земљу око доњег тока Инда. Крећући се даље уз реку Сарасвати, они су после успешних борби са негроидним племенима, заузели долину Ганга до Бенгала и сву земљу до планине Виндху. У 18. веку пре Христа цело полуострво се налазило у њиховој власти, осим јужног дела или Декана, где су као расејани остаци живели Абориџини. Постигавши превласт у тим земљама, Индијци су се окренули мирним занимањима.
Још пре него што су освојили долине Инда и Ганга појавиле су се као први плод индијске образованости Веде или древни свети кодекс, који се преносио с колена на колено, да би на крају, током првог миленијума старе ере, био и записан. Језик Веда био је најдревнији и најпознатији облик санскрта - ведски санскрт. Због тога би правилније било да Индијце или Аријце зовемо Санскрћанима, како је напоменуо наш најпознатији санскртолог, Радмило Стојановић. Они су носиоци богате литературе, која обухвата готово све гране поезије и научног знања ( поред четири Веде, ту је Мануов законик, Махабхарата, Рамајана, Панинијева граматика итд.). Са настанком првих држава у многим брахманским школама то усмено ведско знање почело се записивати и састављати у целине и зборнике.
Захваљујучи енглеским колонизаторима у Европи се тек у XVIII веку појављују први преводи са санскрта, међу којима се нашао и ''Мануов законик''. Како су схватали древни народи, ово је књига закона, која обухвата све оно што одређује религиозни и грађански живот човека. Осим предмета о којима се обично говори у кодексима, Мануов законик садржи космогонијски систем, метафизичке идеје, упутства која одређују понашање човека у разним периодима његовог постојања, многобројна правила у вези религиозних обреда и искупљења греха, правила прочишћења и одрицања, моралне поуке, политичке ставове, војне вештине, трговање, одређивање казни и награда.
Да би тим законима придали већи значај, индијско предање им је приписало божанско порекло и готово вечно постојање, преносећи га у време митолошког Мануа, аријског родоначелника. Европљани су наслов превели неадекватно јер то није законик по нашем схватању. Санскрћани не кажу „закон“, него користе реч ''дхарма'', а то је скуп моралних, етичких и других норми, које одређују човекову честитост, као и скуп животних правила у зависности од друштвеног положаја. У стиху VI, 92 дају се обележја дхарме: постојаност, благост, смиреност, поштење, чистота, обуздана осећања, разборитост, знање Веда, праведност. Дхармасастра Мануа је зборник таквих упутстава члану друштва, чије се испуњење схвата као врлина, у складу са владајућим системом гледишта и са религијом.
Говорећи о "Мануовом законику", мисли нам махинално лете ка нашем најстаријем сачуваном правном документу, Душановом законику. Читајући Мануов законик, састављен давно пре Христа, може се наслутити да начела и права Душановог законика сежу у далеку прошлост.
Тај законик није ни византијска, ни Душанова творевина, него су на Сабору у Скопљу, 1349. године потврђени и признати стародревни српски, правни, приватни и јавни обичаји и наслеђени освештани односи. Наш народ је од Византије примио цркву и њену организацију, али комплетан живот наше сталешке државе текао је другим водама.
Тако, рецимо, свештенство није било у потчињеном положају, као у Византији. Док је у Византији војска била на првом месту у држави, у Србији је и пре и после Душановог законика свештенство највиши сталеж, носилац науке и мисли, са светом мисијом да служи Богу, истини и прецима, који су према старој вери постајали свети. Из овога се јасно види да Византија не само да није утицала на српску мисао и Душаново законодавство, него је, напротив, византијско свештенство, под утицајем српске мисли, повело борбу за побољшање свог положаја. Душан се на Сабору поставио изнад властеле, али је свештенство ставио изнад себе поштујући народну традицију.
А то свештенство није поседовало највишу власт у данашњем смислу, него се оно сматрало као мозак и ум владара, који му је указивао сву пажњу и са њим се саветовао о државним пословима. Цар је одржавао равнотежу између свештенства и властеле, штитио најнижи сталеж, а поштовање свештенства је било поштовање ума, а не силе и снаге. Оваква организација државе подсећа на аријску, ведску, која је много старија и од Византије и од Рима.
Ману може бити и словенско име, а у Ведама то је први човек, бог законодавац. Од њега произилазе следећих шест Мануа, од којих се први звао Сварожић, а тако се звао и словенски бог. Словенски бог Сварун, Прабог, Старибог, Свевид, Вишњебог био је Творац Свемира, Земље, животиња, биљака и људи. Он је просуђивао и одлучивао о сваком људском чину и био је бог законодавац. Свог сина Перуна је научио словима, па су људима остављали поруке, усецајући тајне знаке у коре стабала по шумама и уз путеве.
Код Мануа је друштво подељено на касте и свака је каста била заштићена друштвеним начелима и прописима. Тако је и по Душановом законику друштво подељено на сталеже и сви подлежу законским нормама. Као и код Мануа, на првом месту је свештенички сталеж, носилац мисли и науке. Привилегован положај не даје властели право на самовољу, јер властела, поред законских дужности и терета према држави и цару, мора строго да се придржава одлука суда и закона.
Душ. зак. 95. Ко се нађе да је почупао браду властелину или добром човеку да се томе рука одсече.
Ман. зак. VIII, 283. Треба наредити да ономе што хвата за косу, ноге, браду, врат, мишицу, одрежу обе руке.
Колективна одговорност за смрт звала се «сатадеја»-давање 100 крава, а код Душана је «шести волна». Сложеница «сата+даје» значи – давање стотине. Колективна кривична одговорност повлачила је за собом колективну глобу која се звала «вражда». У ведској књижавности глоба се зове «ваирадеја», па би «ваира» одговарала нашој «врви», а «деја», «даја» је наше «даје», «дати». Значи да «ваирадеја» има исто значење као и «вражда» или «врвда».
Постојао је обавезан колективни рад и по Душану и по Мануовом законику:
Ман. зак. VII, 138. Цар може наредити да иду на рад један дан у месецу занатлије свих врста и шудре које живе од свог рада.
Душ. Зак. 68. За меропхе закон у целој земљи: у недељу да работају два дана пронијару ...и да му работају друге работе један дан.
Старо обичајно право имало је новчану казну за ненамерно убиство или тежу телесну повреду. То откупљивање казне јавља се и код Мануа:
М. з. XI, 128. Брахман који је ненамерно убио кшатрију, треба дати за своје очишћење 1000 крава и једног бика, а код Душана је 1000 перпера ( чл. 94. ).
Испитивање кривице жељезом среће се такође у оба законика. И данас када хоћемо да истакнемо дубоко поверење у неку особу, кажемо «ставио бих руку у ватру за њега».
Ман. зак. VII, 115. Онај кога огањ не испече, кога вода пусти да исплива и коме се ускоро не деси нека несрећа, сматра се чистим у заклетви.
Душ. зак. 145. Ако се потера судом, разбојник и лопов, да не буде обличења, да им је оправдање жељезо што је одредио цар, па да га узму на вратима црквеним из огња, да га поставе на свету трпезу.
Ман. зак. VII, 48. На гневног се не љутити, оног што проклиње – благосиљати, и лажну реч у вези световних дела – не рећи.
Узвишене особине су биле смиреност, поштење, честитост, разборитост. Частан и поштен човек одржао би дату реч и испунио би обећање.
Ман. зак. IX, 99. Ни древни, ни данашњи људи никада нису тако поступали да девојку, обећану једном, удају за другог.
За оба законика је заједничко да је «закон изнад цара», јер је изнад свих сталежа цар, а изнад цара је закон.
Ман. зак. VIII, 128. Цар који кажњава невиног, а кривца не кажњава, прима на себе велику несрећу и иде у пакао.
Ман. Зак. IX, 245. Варуна је господар казни, пошто он држи скиптар чак и над царевима...
Душ. зак. 168. Све судије да суде по закону, право, како пише у законику, а да не суде по страху од цара.
Када би се чланови оба закона помешали, тешко да би читалац могао да их раздвоји. Подударности има пуно и треба их систематски анализирати.
Оно што је пре неколико миленијума кодификовано у "Мануовом законику", то се и данас налази у нашим схватањима и начину живота.
Како су Санскрћани живели пре више миленијума?
Дете су на рођењу даривали златом. Најстарији син је наслеђивао оца и остајао на кућном огњишту. Ватра на кућном огњишту није смела да се угаси, а код нас се и данас каже када породица нема потомке да им се «гаси огњиште». Породица је водила рачуна да сину нађе одговарајућу девојку за женидбу, наравно, девицу. Пазило се да нису у сродству све до седмог колена. Дете је до треће године требало да прође кроз обред шишања (данас се код нас при крштењу детету одсеца коса). У многим нашим местима видећемо како родитељ каже детету да донесе прут којим ће добити заслужену казну. У Мануовом законику се каже:» Када лопов призна кривицу, он треба да донесе штап којим ће бити кажњен.» Ману такође каже:» Човек који псује дворођеног заслужује одсецање језика». Кад смо били деца, покушавали смо да говоримо непристојне речи и одмах чули претњу да ћемо остати без језика.
Неверну жену су избацивали из куће и јавно је осуђивали. Старије људе су поздрављали са поштовањем и уступало им се место за седење. Веровали су да после велике пропасти долази спас у виду коњаника на белом коњу и да доноси нови и бољи живот, преокрет. Породица се високао поштовала, а кућни огањ се непрекидно одржавао. Сваком је по рођењу било одређено чиме ће се бавити и није било пуно избора. Пошто су знања преносили усмено, ништа не записујући, та знања су преточили у стихове ради лакшег памћења. Чак се и музикалност и интонација речи и стиха преносила с колена на колено, а то нас подсећа на наш непревазиђени десетерац. При дуготрајним и монотоним обредима, посвећеним прецима, брахмани су се забављали постављањем и одгонетањем загонетки. Током таквих обреда пили су сому, божанско пиће, а и код нас се задржао обичај да се попије чашица ракије покојнику за душу. Најстарији син, који наследи породично огњиште, има обавезу да брине о родитељима док су живи, а после њихове смрти о млађој браћи и сестрама.
Имали су они и велику и славну битку, не на Косовом пољу, али на пољу Курукшетри. Ово "курук" је истог корена као и "курјак", а курјак је био поштована животиња у нашој далекој прошлости. На Курукшетри су се рођаци потукли, а та братоубилачка битка подсећа на нашу несрећну судбину да се стално са браћом крвимо. Курукшетра је у области Куру, између Хималаја и Виндху, и ту настаје река Сарасвати. То је земља Брахмариши, света земља, и ту земљу од Источног до Западног океана мудраци су звали Арјаварта.
Поред сличности законика, обичаја и начина живота, откривена је и велика сродност санскрта и српског језика, захваљујући «Речнику сродних санскртских и српских речи» који је написала Бранислава Божиновић.Она је знала да каже:»Српство има српски језик, а ако је биће језик и ако је српски језик најближи рођак санскрту, онда су Веде циљ трагања за најдубљим српским коренима». Велики број речи везаних за религију (црква, олтар, кандило, бог, вишњи...) налази се у санскрту, као и многе друге са националним обележјем ( опанак, антерија, свилен конац...). Ово су само још неки примери: братија-браћа, бхита-биће, дана-предаја(удаја), тапас-завет (тапија), тарпана-помен прецима, патапати-грех, патња, сва-својина, сабха-соба, пхала-награда, данда-казна, тамас-тупост, бандха-јеретик(банда), Млечхи-варвари, анучина-унук, антаријам-антерија, џанати-знати, џив-живети, џапати-шаптати, кашати-касати, кретати се, аруна-румен, калимедини-црна место-Калемегдан, курати-урлати, врках-вук, колах-кола, котарах-котарица, кравих-сирово месо-крв, упадас-опадати, антика-старија сестра, апада-несрећа-пад, маса-мера за тежину, растра-земља, крси-земљорадња, итд.
До скоро је земљорадња била наше главно занимање. Крс је нама близак корен, јер наш ратар крши плугом земљу да би створио храну.Тако он ствара и одржава живот. Симбол живота су две црте у виду крста. Да би животворни крст трајао, човек мора да пролије доста крвавог зноја. Разапиње се тако кроз живот, претварајући га у вечност и обезбеђујући себи опстанак, а успут се челичи, све више подсећајући на храст. Храст је код старих Словена био свето дрво и у храстовим шумама обављали су се свети обреди. Када се човек разболи, он скине кошуљу, опере је на извору и рашири на храстов жбун да би му извукао болест. Успут се и опере изворском водом да и она спере болест с тела. Извор је одувек значио извор живота, средство очишћења и и средиште обнављања. Кад дође време, човек се повуче у одвојени део куће да натенане оживљава успомене и дочека да му тело окопни. Веровао је да душа одлази на онај свет тамо где је животним делима заслужила, у рај или пакао. Стари Аријац би се упутио ка старом граду Бенаресу да крај свете реке Ганг његова душа напусти тело и крене на пут бесмртности и блаженства. Бенарес се другачије звао Варањаси, град враних људи, а ми и данас имамо вране људе у Врању.
Импресивно је уочити духовну блискост са људима који су живели пре неколико миленијума, импресивно је говорити о заједничким елементима Мануовог и Душановог законика, о заједничким коренима језика и обичаја. О томе се код нас није говорило до сада, али мудри Индијац каже да "истинитост превазилази ћутање".
Литература
Мануов законик; Речник сродних санскртских и српских речи, Бранислава Божиновић; Рјечник симбола, Загреб 1983; Новом покољењу, Илија Живанчевић.

Дуња Матић Станишић је рођена 29. јула 1955. године у Гају код Ковина, Србија. Завршила је Филолошки факултет, Одсек за југо-светску књижевност. Значајна по свом преводилачком раду. До сада је превела следећа дела: „Скандинавоманија и њени поклоници“, „Атила и Русија“, „Индогермани или Сајвани“, „Гетика“, „Истоветност Скита и Сармата“, „Мануов законик“, „Детињство и младост Сергеја Рахмањинова“…
Живи у Београду.
http://www.svevlad.org.rs/…/konfer…/matic_vedskitragovi.html

Прва и последња одбрана европске Европе

Уместо „пролетерског интернационализма” сад се намеће принудни модел „мултикултурног друштва”, односно усамљене гомиле без икакве веродостојне културе. Поново се уводи „деликт мишљења” који бива проказан на основу критеријума „политичке коректности”, што је управо Лењинова синтагма. Исте су и етикете за жигосање политички неподобних: од „фашизма”, „реакције” и „национализма” до „популизма” и „ревизионизма”. И мондијалисти, попут марксиста, забрањују сваки поглед у прошлост, односно у трезоре наслеђа врлина и вредности, како би се тако искорењен човек подавао, без икаквог отпора, сваком условљавању.
Марксисти су својатали „историју”, проказујући противнике као некакве безумнике који се опиру „историјским процесима”, док мондијалисти својатају „свет”, тврдећи за противнике да су „против света”. За разлику од марксиста, којима је „крај историје” био коначни циљ, идеолози мондијализма се убише доказујући како је тај „крај историје” дошао силом коначне победе англоамеричког, либералног капитализма те да је сваки отпор узалудан и бесмислен. Попут својих изравних предака, нихилистичких марксиста, и мондијалисти прете „чисткама”, односно „пургама”, али то сада означавају изразом узетим из латинског језика Инквизиције: „лустрација”.
И преварантска злоупотреба језика чини део те нихилистичке, антиевропске стратегије. Када непријатељ каже „људска права” или „отворено друштво” — он таквим синтагмама заправо означава противљудска права те рушење свих одбрана друштва од унутрашњих и спољних претњи. Када се залаже за „транспарентност” — мисли заправо на работе под окриљем тоталног мрака. Када проповеда „либерализацију рада”, непријатељ не мисли на ослобађање рада и стваралаштва, како то лаковерна већина схвата, већ на систем у коме господари имају сваку слободу а радници никаква права.
Није случајно да су данас и овде најгорљивији поборници мондијализма или глобализације управо деца Брозове номенклатуре, која се с осветничким жаром окомљују на све српско јер су уверени да их је српска борба за опстанак и слободу лишила очекиваних привилегија. Они жуде да, као и њихови очеви, паразитски или готовански живе на грбачи српског народа, не знајући ништа друго до да као самозване судије деле свет на зле „фашисте” и добре „антифашисте”. Они сами, ноћу, исписују антисемитске графите по зидовима „невладиних организација” како би оптужили Србе и тражили додатну финансијску помоћ од америчких централа, што им их ускраћују или утањују, јер су „обавили посао”.
Иначе, ја не делим гнушање које Срби осећају пред деловањем таквих изрода у служби непријатељских „невладиних организација”. Напротив, кад их којим случајем видим и чујем, ја се у срцу веселим те се осећам поносним што припадам српском народу јер јасно опажам да је у њему непријатељ успео да поткупи само моралне наказе и интелектуалне ништарије. Све што нови колаборационисти чине је контрапродуктивно са становишта стратегије којој служе. Они посредно али јасно, доиста сасвим транспарентно, осведочавају нискост непријатеља и одговарајућих циљева. Да се којом несрећом зовем Џорџ и презивам Сорош — ја им не бих дао ни пребијеног долара.
Драгош Калајић (2002.)

Na slici Dragoš Kalajić sa Čuvarima Hristovog Groba iz Vrličke krajine ( http://www.cuvari-hristovog-groba.org/)

http://dragoskalajic.com/…/prva-i-poslednja-odbrana-evropsk…

Тамо одакле сам дошао.

Већ је речено на овом блогу, да су наши преци били бољи од нас. Или ако желите: да смо ми сами били бољи у давно заборављеним животима. Такође је речено, да је јудео-хришћанство главни разлог за овај пад. Ипак, оно није једини разлог, можете рећи и да је мешање врста, које се догодило много пре античког периода, можда и важнији разлог за пад. Вероватно је да ћете да будете у праву. Мешање врста нас је уништило, свукло са нас наше природне одбране. Затим се јудео-хришћанство увукло у наш сломљен свет као неки црв и дотукло нас својим отровом – претварајући нас у покорне, кукавичке, бескорисне, безвредне и ружне сенке онога што смо некада били.
Наравно, стварност је компликованија од овога, постоји много различитих фактора који су допринели нашем паду. Вероватно је најгори онај фактор, који нас је натерао да све окренемо наглавачке: најдубљи и најмрачнији бунари су постали највише и најсветлије куле; најгаднији трол је постао најлепши вилењак; најдража браћа су постали најомраженији непријатељи; најнижа лењост је постала величина човечанства! “Хармонија” се претворила у “цивилизацију”. “Опстанак најспособнијих” се претворио у “опстанак најлењих”.
Авај, догодило се следеће: човек је почео са проналажењем нових ствари, не због тога што је био сјајан, креативан, или због тога што је имао велике визије! Не! Почео је да проналази због тога што је био лењ, због тога што више није могао да се избори са својом ситуацијом, био је заостао у трци са природом. Постао је пропали ловац, тако да је требао боље ловачке алате и боље ловачке технике. Постао је лош навигатор, тако да је требао алате да му помогну и у овом смислу. Постао је гори у свему, због мешања врста.
Са временом – док је европски човек настављао свој пад – наставио је да проналази нове ствари, које су служиле да му олакшају живот – све више и више. Што  је више проналазио, мање му је било потребно сопственог квалитета за преживљавање, тако да како је време одмицало, наставио је да пада све брже и брже. Једном вешт, храбар и срећан ловац, постао је дебели подчовек, који проводи време једући хамбургере и гледајући ТВ, толико лењ да му је потребан ауто чак и да би покупио пошту која се налази 50-так метара од његових улазних врата. С временом постане толико дегенерисан, да неће моћи да се репродукује уопште, чак ни помоћу савремене медицине. Тада ће човеченство престати да постоји на овој планети.
Авај, ово су плодови цивилизације. Ово је неизбежни крај “цивилизованог” човека, наравно осим ако технологија не донесе скорији крај. Ми ипак славимо ове најдубље и најтамније бунаре, као највише и најсветлије куле…. Поносни смо на оно што смо стврорили! Будале међу нама чак користе ово како би доказале нашу (европску) супериорност у односу на друге.
Моја жена је неколико пута предложила, да је оно што смо створили данас, само замена за способности које смо некад имали. Пре мешање врста, све нам то није требало: ни рачунари, ни звездане карте, ни компаси, свакао ни кола, камере, струја. Ништа модерно. Имали смо осећај за правац, баш као што га и многе животиње имају. Могли смо да фотографишемо својим умовима. Могли смо да ускладиштимо огромне количине података у умовима. И тако даље. Мешање врста нас је оставило са емпатијом и унутрашњом празнином, коју од тада покушавамо да попунимо… са свом овом технологијом, не мање и уметношћу. Само се сећамо хармоније, коју више не можемо да постигнемо. Покушавамо, поново и поново, али нисмо способни за то. Тако да без обзира на то шта урадимо, на крају остајемо разочарани. Не постов постоји “спасење”. Не постоји бекство. Не постоји решење. Једноставно немамо оно што нам је потребно, да бисмо постигли оно што желимо: оно што што смо имали пре него што смо постали помешани.
Тако да се дегенеришемо. Са све више и више технологије, више и више мешања раса и врста, убрзавамо ка сопственом уништењу. Европски човек чини самоубиство… повућиће и друге врсте и расе у амбис са собом – без обзира на то шта оне радиле. Оне су већ неко време укрцане на исти брод са њим. Човечанству је одзвонило!
Па добро. Шта друго човек може да каже, већ да је можда и добро што је тако. Нећу да пролијем ни сузу за људима који својевољно јуре у сопствену пропаст. Пре ћу их охрабрити да то раде. “Трчите свиње, трчите у кланицу!”. Да видимо да ли ме је брига. Бољи смо без њих. Цела планета Земља је боља без њих.
Видите, човечанство је занимљив ентитет. Нема потребе за 7 или 8 милијарди људских бића да би постојало, опстајало и напредовало. У ствари, преживљавало и напредовао је много боље у прошлости, када је било сачињено од можда само 100.000 људских бића – на целој планети. Још увек је то било “човечанство”. Ако 99,99% данашњег “човечанства” скочи са литице и погине, “човечанство” сутрашњице ће вероватно бити много боље… због тога што они који нису скочили са литице не само да ће представљати мању претњу за хармонију на овој планети, већ ће вероватно бити сачињени од оних који су желели да живе, који нису желели да негују лењост, глупост или дегенерисаност. Ти који нису скочили, вероватно ипак неће моћи да досегну хармонију, али ће да имају мудрост да мисле: “Ако урадимо праву ствар, ако негујемо само оно јако, лепо, здраво и природно у човеку, једног дана ћемо успети.”
Већина данашњих људи скаче са те литице. Прате крдо у провалију, у пропаст, не размишљајући о томе. Уместо тога, као Одалиста, започећу дуг и тежак пут назад ка Хармонији; пут који води по зараслим стазама, кроз најгушће шуме и грмље, живот за животом, све док се једног дана коначно не вратим на место одакле сам дошао. Прочишћен. Побољшан. Обновљен.
HailaR WôðanaR!

Превео са енглеског Александар Маслар

skinuto sa bloga 

The Call of Thule

 

.

Наша Првобитна Вера

Лирски записи
01

Срби су кроз векове највише страдали од јудео-хришћана.
За Србе су једно те исто ислам и јудео-хришћанство.
Србима су ближи будисти и таоисти од било којег јудео-хришћанског народа.
Наравно да под Србима подразумевам и Русе, будући да су Руси само Руси Срби.
Рим и Цариград за нас су једно те исто.
За нас је једно те исто источно и западно јудео-хришћанство.
И једни и други све чињаху на нашему вековном сатирању и затирању.
Ово је почетак свих почетака, ово је почетак нашег буђења и освешћивања.
Док то не освестимо, ми не можемо напред.
Напросто, не можемо!
Оно што су нам чинили ватикански језуити, то исто (само прикривено!) чињаху и грчки калуђери.
Јудео-хришћанство јесте јудео-хришћанство, свеједно да ли је источно или западно.
02
Никада ми не бисмо запали турскога робства, да нас пре тога јудео-хришћани не преполовише,
да не затрше многа племена наша.
Турци су били само последица страшних јудео-хришћанских погрома над Србима.
Док то не освестимо, ми не можемо ни напред ни навише.
Ми никуд не можемо све док тога не будемо свесни.
А управо тога морамо бити свесни, јер нас велики послови чекају у будућности.
03
Јудео-хришћанско православље нема никакве везе са Србством.
Наше је само ведсрбско ПравоСлавље.
То је наша Вера, то је наш Пут.
Јудео-хришћанско православље јесте вера оних који већ вековима
и тисућама година раде
на нашему сатирању и затирању.
Наша Вера јесте Знање звездане расе.
Знање наших галактичких предака.
Наша Вера, то је наш ген, наш светлосни запис, наша првобитна светлост,
наше посвећеништво, наше стваралаштво.
Све што тражимо напољу, у спољноме свету,
то је већ у нама, у нашем унутарњем бићу.
Драган Симовић

Зашто је рат неопходан?

Рат је неопходан - он осигурава здравље народа, и он охрабрује оне ратничке врлине које су основне за цивилизацију.
Када народ, нација или раса буду деценијама без икаквог учешћа у рату који ангажује све или бар већину заједнице таквог народа, нације или расе, онда такав народ, нација или раса крећу ка декаденцији - са кукавичким шљамом који испливава на површину, млади постају мекушци и недисциплиновани, а друштво у основи пропада. Рат подхрањује и открива карактер - у борби, где нема где да се сакрије. У њему се или врши своја дужност, са храброшћу и можда са хероизмом - или се уопште та дужност не врши. Рат је тест за човека. Рат је природна селекција у акцији - Судбина одлучује ко ће преживети, ко ће бити неповређен и ко ће бити слављен као херој. Рат тера појединце да поштују Судбину и тако задобију праву мудрост - свесност дужности и одговорности.

Пацифизам, и тежња за миром као циљем, су декаденција - манифестација кукавица и декадената, и народа и друштва којим владају кукавице и декаденти. Наравно да рат ствара и доноси патњу, страдање и тешкоће - али је тешка реалност да су такве ствари неопходне. Без таквих ствари нема праве мудрости, нема правог индивидуалног карактера, нема правог разумевања - нема свесности Судбине, оних снага које су изван индивидуе и које индивидуа неможе да контролише. Без ових ствари нема никакве перспективе - и оно што је заиста важно у вези живота и живљења се губи у себичности и тупавом тежњом материјализма. Ипак, изнад свега осталог, рат узгаја племенитост. Он чини вредности племенитости - част, оданост и дужност - идеалима према којима треба тежити и тако охрабрује цивилизовано понашање међу појединцима и цивилизовано друштво за појединце у коме живе. Племенита индивидуа је неко ко је спреман да се бори, и ако је неопходно да умре, за свој народ, расу или нацију. Мирољубиво друштво - посвећено миру, себичности, и материјализму који иду уз то - охрабрује и ствара нездраво, криминално друштво препуно агресивних појединаца који користе ту агресију за остваривање њихових јадних, егоистичких намера.

Рат каналише природну и здраву агресивност омладине и младих мушкараца на користан и продуктиван начин. Заговорници пацифизма и “мирољубивог друштва” верују у њиховој залудној ароганцији да њихове апстрактне, неприродне и интелектуалне идеје могу да промене оно што они виде као “људску нарав” - они верују да ако се пружи довољно “образовања” (читај “испирање мозга”) и довољно социјалних шема, да ова агресивност и пожуда за битком може бити уклоњена или чудесно трансформисана у нешто зашта они глупаво верују да је позитивније. Оно што ови продукти декаденције из касног двадесетог века не могу да разумеју у својој интелектуалној ароганцији, је то да се индивидуална нарав једино и увек мења правим, практичним искуством живљења и никада уз помоћ идеја или некаквог довољног “школовања” и социјалних шема. Какве год да су мале промене од таквих ствари као што су идеје, учење, “вера” и социјалне шеме, оне су увек и једино варка - глума; а то значи, да било какву промену овакве ствари изазивају у појединцу, такве промене нису праве - оне не задиру дубоко, оне нису фундаменталне, позитивне промене. Све ово значи управо ово: ако ставите раме-уз-раме поред ратног ветерана једног од ових интелектуалаца пацифиста/”социјалних радника”, типова које модерно друштво масовно производи, онда је очигледно свакоме ко је при здравој памети да је ратни ветеран боља особа, више у додиру са реалношћу живота, више цивилизован и да је више у могућности да се избори са животом и сваком променом коју живот доноси. То је једино свиленкасти, комфорни урбани живот који дозвољава типу “социјалног радника” да процвета - и овакав слаткасти урбани стил живота постоји у свакој цивилизацији само у кратком периоду, зато што он носи унутар себе семе свог сопственог уништења. Ово семе су меке индивидуе које овакав животни стил узгаја. Цивилизације се стварају и одржавају од стране карактерних појединаца - од стране ратника, оних искусних у рату - оне се никада не стварају и никада одржавају уз помоћ идеја, бирократских типова, политичара, помоћу социјалних шема и “образовања”. Свако ко верује да цивилизација зависи од паметних, помодних идеја и оних који шире такве идеје или се издржавају од њих је, сасвим просто, врло наиван. Казна за оваку раширену наивност, као што Западна друштва сада пате од ње, је полагано и сигурно враћање у варварство које је већ отпочело.

Реалност пацифизма и осталих апстрактних неприродних идеја је у томе да оне подривају и на крају уништавају тај лични и индивидуални карактер који је основан за цивилизацију. Лични карактер који је основа за цивилизацију и цивилизовани начин живота, једино се и увек ствара борбом - личним ратним искуством.
Здраво друштво прихвата рат и припрема се за њега. Здраво друштво охрабрује ратничке врлине и обучава свој народ за борбу. Здраво друштво уздиже ратног хероја као свој највећи идеал - као неко коме се диви и тежи. Здраво друштво награђује оне који су се доказали у борби и прихвата такве појединце, и само такве појединце, као вође. У здравом друштву, млад човек се унапред радује битци.


На супрот од овога, нездраво или болесно друштво тежи да створи “хероје” од таквих ништака као што су “забављачи”, политичари и успешни пословни људи. Укратко, болесно друштво уздиже тип људи које ратни ветерани презиру - залудне, егоистичке људе заокупљене махом са материјализмом и болесним, претенциозним (често социолошким) “идејама”.
Потребно је стално потврђивати да су рат и цивилизација нераздвојиви. Да би био цивилизован, рат мора бити због неке племените сврхе - и та сврха може бити једино осигурање опстанка, просперитета и јачања одређеног народа, нације или расе. Рат за декадентну ствар - као што је осигурања “мира” - је само-поражавајући и производи једино дегенерацију и пропаст, зато што таква декадентна сврха слаби такву борбу и производи једно јадно, слабо друштво посвећено неприродним идејама које праве народ психички неспособним. Значи, сваки рат који има за циљ јачање одређеног народа, нације или расе је добар: сваки рат који се води из неких других разлога - као што је апстрактна идеја “мира” - је лош. Добар рат ствара, помаже и одржава цивилизацију. Лош рат уништава цивилизацију.
Добар рат је морално исправан - он је дужност. Он је неопходност. Добар рат осигурава здравље и виталност одређеног народа, нације или расе - и тако ствара здраво, витално друштво. Оно што имамо данас - у условима цивилизованог живота и комфора који иде са њиме - је резултат рата. Оно што смо изгубили и што губимо - част, дух заједнице, племенити карактер, виталност, сврху - је резултат мира.

Сувише дуго пацифисти, кукавице, декаденти и заговарачи себичних, материјалних циљева су били без изазова. Ми који верујемо у рат - који знамо његову вредност и његову сврху - смо и сувише дуго ћутали. Потребно нам је да опет поносно и пркосно певамо похвале рату!

Написао: David Myatt

Руско Православље

 
Истина је да у руској царској империји Православље није постојало ни као појам и да су га тек 1924 године бољшевици завели са њиховим ен-ка-ве-де-оцима (НКВД) од патријарха и црквених старешина. И да оно као овакво - научно историјски гледано - не представља ништа више, а ни мање, од сем још једне однарођене комунистичке тековине и њихове велике манипулације.
Ево како су стварани историски митови, бајке и легенде у и око цркве.

                                         Link za film:


             https://www.youtube.com/watch?v=xTnGG27p4lU

.

Социјална база нашег национализма

Годинама у дневној штампи, ми смо износили национално добро из свих наших крајева. Словеначку планину, цркву на Крку, босанског гуслара, хвалили смо истом наивношћу којом смо веровали да је све добро.
Тек кад смо упознали оне који се свакој несрећи ове државе, свим недаћама, злурадо, прикривено смеју, тек кад смо упознали индиферентне којима је нација шеста брига и којима је свуд добро, ми смо дошли до уверења да не ваља што и у нас није било епохе националног терора.
Логично је било, и добро, да смо се вратили слутњи да је основа наше садашњице била српство, његове традиције и да смо почели и после рата да величамо Србију и србијанску војску. Примити њу, у срцу, био је корак ка једном новом национализму. Били смо против лажног пацифизма.
Да је „пацифистичка“ нада и декламација површна и данас пуна обмана и самообмана, то најпосле, увиђају већ и слепи.
Да нашем народу заиста није потребно солити памет о страхотама рата и благодетима мира, то не види само онај који нема стила. На другу адресу треба упутити племените посланице наших пацифиста.
Ми смо били против њих не зато што им је мрска пушка, него зато што им је мрска славом увенчана српска војска, што под својом маском они нису гађали авет рата, него Србију, као основу свега, значај војске у стварању садашњости, значај српства.
Оптужбе да је српство изазивач рата, карикатура Добруџе, фама о догађајима у Солуну и Албанији, о „помоћи“ српској војсци итд. То су биле, за време рата, пароле наших најгорих непријатеља. После рата, занимљиво, наших пацифиста.
Ако је ишта карактеристично аустријанчину то је био мирис касарне, па откуда онда, после рата, онолики антимилитаризам са оних страна? Ствар је јасна.
Нашим новим иступом за идеје национализма, (они вичу „фашизма“, „хитеризма“ итд.) ствар се понавља.
Логичан је наш повратак српству, али само као основи новог рада. Нити смо при томе очарани милитаризмом, нити заслепљени бљеском српског шовинизма, којег на жалост и нема.
Ми мислимо, са националистичког гледишта, да је у нас раса давно дата, али да је била изражена тотално само у борби српства. Не само ратничкој него и идејној и друштвеној. Тек ваљда неће нов национализам да се ослања на сепаратисте, или да му срж буде прошлост неких шуша?
Милитаризам је застарео, и као одбрана народа, место њега потребна је активност народног тоталитета. И ако војник, у нашим очима, ни мало на заостаје иза пекара, интелектуалца, или учитеља, или професора, доброг војника могуће је створити и без расног идеала и без националиста. Види: страначку легију и историју најамника.
Оно што нама треба, по нашем мишљењу, није симплицистички милитаризам, далеко од тога, него дух ратнички нашег народа, тотална раса, њени појмови за сва питања живота, њене традиције против снобизма, њена снага, немилосрдност душа.
По нашем мишљењу, више него у ма ком другом народу, те основе погодне су да се на њима изгради политичка идеологија од свих досадашњих у нас, јача.
Далеко смо ми од водњикавог либерализма и појма „патриота“. Никоме ми не дајемо лекције из патриотизма.
Патриот, то је илузија бившег времена, добротворна и сентиментална, неодређена форма и не расна. Патриот је улога која се да најлакше глумити и улога која лако свршава у улози „увређеног патриота“ код нас уштве над уштвама.
Нама треба једна много чвршћа и сталнија појава националиста. Проблем још није у програму партијском, јер програми не падају с неба, него скупљању и окупљану таквих људи свих нијанса. Консекветност националиста није у истицању момента рата, далеко од тог, него у фанатизму националистичког гледишта и борбе која траје целога живота.
Патриотизам, оног моменталног облика то је политичка црта деполитизованог живота великих целина, дугих традиција, јаких култура (Француска, Енглеска и сличне земље), тамо где је, међутим, класна борба, јавља се потреба класног борца, а где је као у нас питање прикривеног непријатеља, националисте свих нијанса који ће се борити око сто питања и на сто начина.
Без тог издржљивог, јакобинског национализма у сто вида, ни целину нашу замислити, ни племена стопити, ни сепаратисте сломити, ни културни ниво подићи неће се моћи. Без једне националистичке епохе у нашој политици, неумитне, самртно озбиљне, наша питања неће се решити. Никада.
Такво схватање блиско је нашим масама. Буде ли се нашао човек да га изрази, народ ће поћи за њим као бујица.
Где год је била аустријска војна крајина и Турска (а то је скоро цела наша територија) народ наш је истих потреба, истог фолклора, истих обичаја, исте психе и скоро исте економске структуре. На тој територији се може спокојно дизати идеја националистичког императива.
Не, заиста, ми не дајемо лекције 80% становништву шта је раса, патриотизам, али оном 20% ко зна?
У железничком саобраћају на пример, до малог човека, постоји једна велика строгост и парола одговорности. Зашто се, у име нације, не би пренела на све сталеже интелигенције која је распуштена?
Заиста, у име сељачких наших крајева, архаичних, и ситних печалбара само луд може мислити да се игра националистичког театра, али борба против корупције, увођење реда, потребе социјалне малог човека и села могу се добити само путем националног суда.
У тим означеним крајевима нашим, куца наше срце, ту је извор њен и душа, тај свет не може раставити ништа, ни црква.
Далеко од тога да обожавамо националне фанфароне, ми истичемо само да нова нација још није готова, да сем непријатеља споља, у нама гризе још црв емигрантских клика, туђинских „културних“ идеала, страног капитала у извесним крајевима, васкрслих аустријанчина, снобова анационалиста и сепаратиста. Рат против срца нашег народа још се наставља. А горчина је у томе што србијански национализам, велики у рату, против подмуклог, унутарњег непријатеља, нема искуства.
Па ипак, ми мислимо да ће наш националистички свет победити, јер му је социјална база.
Народна одбрана, Соколство и толика друга друштва, пре рата, нарочито српска, створила су тип националног, ситног комбатанта, Његов патриотски тип је застарео, али време људе мења. Борбен тип, нова националистичка омладина и наш мали човек који већ увиђа, и без звучних парола, припремају се већ.
Треба само једна обнова везе са селима, па и економска, иста као што је био рад Привредника, треба само још година две прибирања рада као чета Милића и наш национализам појавиће се понова као бујица.
У нас, где се странци чуде толиком броју чак и богаташа буржуја који су имања дали за националне идеале, зар је могуће да база тог национализма, као што је и била, не буде социјална?

 Милош Црњански
 

.

ДУХ БОСАНШТИНЕ

Феномен „босанштине“ и духовне атмосфере коју намеће исламски фундаментализам познат је свима нама свесним Србима рођеним преко Дрине. Тај свесприсутни талибанизам који се огледа у жалу за некадашњим тур-ским временима основа је данашње сарајевске политике која се огледа у сталној борби да се поништи српско име и нација на просторима Републике Српске јер су тај посао већ завршили на дејтонској територији Федерације.
Основа босанштине је духовни и интелектуални примитивизам изграђен на чаршијској филозофији свиле-ног гајтана, то јест дављења сваког ко не прихвата тај ментални модел отоманског феудализма. На првом месту непријатеља су увек били српски интелектуалци до дана данашњег. Сви великани пореклом из тих крајева су говорили о том злу и бежали од њега да не би били смакнути и то без обзира на то да ли су Срби, Муслимани или Хрвати. Сарајевски социолог који се је изјашњавао као Хрват Есад Ћимић, пре тридесетак година истеран са Филозофског факултета у Сарајеву, описао је сликовито како изгледа синтеза муслиманштине и комунизма у том времену. Емир Кустурица је почетком деведесетих побегао од њих износећи тај менталитет који је кулминирао са стварањем Странке демократске акције, коју су пред-водили најокорелији исламски фундаменталисти попут Изетбеговића, Бехмена, Латића, Хасана Ченгића и дру-гих бораца за „Зелену трансверзалу“ чија је идеологија значила направити пут радикалном Исламу ка Европи. Тадашњи миљеници Хомеинија су исцртавали мапе тог коридора ка Сарајеву и надомак Загреба до Цазинске крајине а потом и до зидина Беча. Цела осма деценија прошлог века је била опсесија иранским фундаментализмом и причом о зеленој трансверзали која се простирала од Меке и Ирана преко Истанбула, Косова, Санџака до Башчаршије. Кулминација се је огледала у именовању новоизграђене спортске хале на Кошеву са именом „ЗЕТРА“ (Зелена трансверзала).
Огромни новац је сливан у Босну у градњу џамија које су постале и војни центри за припрему онога што ће дођи априла 1992. То смо сви знали осим шачице јадника врбованих за њихове циљеве. Кад је реч о српским отпадницима који су смерно ћутали пред том навалом екстремног ислама тешко да се може наћи оправдање за такав чин. За неке најгласније знамо да су то људи са психијатарским дијагнозама попут Марка Вешовића или покојног Милана Николића (неколико покушаја само-убиства), знаног као Владимир Сребров. Данас нема више Срба који ће отићи да живе у неком месту на муслиманској територији што је јасан доказ наше свести о злу.
Срби ће опстати са својом Републиком Српском само ако успеју да тај дух босанштине не победи српски дух. Наша идеја у свим својим аспектима нема ништа са унитарним босанским концептима и ми морамо истрајно водити борбу за наш самостални пут. Наш темељ је наш народ. Више од милион Срба који живе на простору Републике Српске, тренутно заробљени у оковима веш-тачке дејтонске БиХ, неће никада прихватити босанство као свој идентитет јер је то страно нашој свести, нашој вери, историји и државности. Ми морамо бити свесни да ће та борба трајати дуго али да ће наш циљ бити остварен спајањем са нашом Матицом. До тада се мора чува-ти територија, вршити хомогенизација простора и радити на духовном успону кроз културу, просвету и веру са нашим српским језиком и нашим медијима. Кроз све аспекте политике се мора стално наметати питање решавања статуса Републике Српске и медијски вршити пре-сија на покретање те теме. Истовремено кроз јачање и доминирање наше културе, књижевности, музике, спорта и естраде треба стално наметати комплекс инфериорнос-ти који заговорници босанштине носе.
Босанштина нема интелектуалну снагу да нас угрози духовно. Наша најслабија карика је политика која више не сме бити попустљива. Наше геополитичко залеђе је директно ослоњено на Србију и Црну Гору затварајући коридор талибанизму. Побосанчивање присутно у комунизму је нестало са Републиком Српском и јасним стварањем нашег идентитета и враћањем чистом вуковском српском језику. Раздвајање од њих је наша велика победа, не говоримо истим језиком, не идемо у исте школе и немамо њихове националне комплексе и фрустрације. Прича о грађанској држави је циркуска представа за наивне јер ће Муслимани у Босни бити грађанска држава онда када то буду и њихови ментори попут Саудијске Арабије, Ирана или Малезије, што кад се преведе на српски значи никад! Наш јасни национални идентитет је наша највећа одбрана. Они са својим херојем Бин Ладеном нека живе у свом дејтонском ентитету и нека и даље граде џамије. Ми имамо јасну правну и државну границу која је наша окосница за будућност и одбрана духовности и идентитета. Док они набијају на колац Ива Андрића, Владимира Ћоровића, Јована Дучића, Мешу Селимовића, Мома Капора, Емира Кустурицу, Војислава Лубарду, Рајка Нога, Милорада Екмечића, Радована Караџића, Алексу Буху, Војислава Максимовића, Мирослава Тохоља, ми баштинимо њихова дела као нашу националну културу.
Владимир Максимовић,
део из књиге Воља за нацијом (2007)
Целу књигу можете преузети овде: http://www.scribd.com/doc/185933745/Vladimir-Maksimovic-Volja-Za-Nacijom


.

Потуричко-усташки комплекс и генетичка манипулација

Комплекси хрватских и потуричких србомрзаца, који свој „национални“ идентитет не могу темељити ни на чему другом осим на пукој и примитивној србофобији, одавно су нам познати. Услед недостатка било чега уистину сопственог а узвишеног, као и услед срамотне и злочиначке прошлости, наши локални душмани истрајавају у незаситој потреби да фалсификују научне чињеницe, присвајају србско наслеђе и криво приказују србски идентитет.

Историја

У вези са тим, позната је пропаганда хрватске историографије која србски народ покушава представити као „производ турско-влашког елемента“, желећи тиме да нарочито искаже како су Срби наводно, у великом делу свога расног бића, носиоци турског елемента. Међутим, у последње време све је јача и међу „Бошњацима“ оваква пропаганда, праћена све присутнијом тежњом за афирмацијом средњевековне историје БиХ, не би ли је присвојили и користили као доказ свог „неазијатског“ карактера. Овде се заправо ради о једној од мноштва фаза у коју периодично улази значајан део псеудобошњачке потуричке популације, за коју је у историји забележен рекордан број промене сопственог националног изјашњавања. Дакле, реч је о екстремном комплексу и кризи идентитета, који се услед непостојања афирмативног и стваралачког принципа огрће плаштом нихилизма и деструкције, настојећи да околину прикаже црњом и од себе самих. Посебан трн у оку представљају им управо они који нису „продали веру за вечеру“, и чије постојање не даје мира потомцима преверених предака, све док истрајавају на њиховој странпутици.

Ничим аргументоване бесмислице потуричко-усташког накота, које потичу од искомплексираних србомрзачких „научника“ који услед ништавности сопствене „националне“ идеје покушавају кривотворити србску, убедљиво је разобличавао један од највећих србских интелектуалаца протеклог века, Лазо М. Костић, у свом изванредном делу „Образовање и одржање српске нације“, позивајући се на мноштво релевантних докумената, односно записа познатих европских историчара и других научника који су се бавили историјом ових балканских подручја. Па тако, о наводном крвном мешању Срба са турским окупатором Костић закључује следеће: „Срби су се најчишће расно и ментално одржали под Турцима... сви страни писци од угледа истичу колико је баш српско ропство под Турцима њему послужило и помогло да одржи своју етничку чистоту. Срби су тада били просторно изолирани, а та изолираност се показала као оклоп који није пуштао стране утицаје на српски народ“. Тим поводом, Костић цитира мноштво немачких, француских и других углавном западних аутора, чији су списи међусобно сагласни у ставу да су Срби махом били сасвим изоловани од турског окупатора.

Ставови и сведочанства страних научника и истраживача, елитама наших душмана добро су познати. Ипак, нови научни метод, који узгред неки проглашавају за најмеродавнији, поново је разбуктао старе духове, и подстакао ново врзино коло антисрбске манипулације и безочних лажи.

Генетика

Наиме, историјском, лингвистичком и антрополошком методу истраживања порекла и узајамне сродности народа и етничких група, крајем протеклог и почетком овог века, придружио се и генетски метод, сагласно напретку генетике као науке. „Резултате“ добијене генетском методом истраживања генофонда различитих народа путем хаплогрупа, хрватски и „бошњачки“ србофоби покушавају да представе као доказе својих становишта.
Наиме, у људској генетици, ДНК хаплогрупе Y-хромозома су групе које се међусобно разликују по непромењивим деловима Y хромозома ДНА ланца. Они остају исти из генерације у генерацију, преносећи се са оца на сина.

Гледано глобално на резултате оваквих истраживања путем хаплогрупа, стиче се утисак да је овакав метод подобан да наговести многе чињенице, али не и да формулише дефинитивне референце о етногенези и узајамном сродству различитих народа. Јер, иако овај метод даје доста лочичних резултата, попут чињенице о сродству многих суседних народа, постоје и резултати који су веома мало логични јер стварају такву иреалну генетску слику по којој су Срби ближи Швеђанима (код којих такође доминира хаплогрупа I) него Бугарима, Украјинцима или нпр. Немцима, што је свакако апсурдно. Због тога, генетски метод не би требало користити самостално већ кумулативно са антрополошким, лингвистичким и историјским методама.

Динарска хаплогрупа – I2

С обзиром да је по мапама генетских истраживања светских генетичких организација, присуство хаплогрупе I2 најприсутније у облстима динарског плансинског масива (где антрополошки доминира и динарски расни подтип), ова хаплогрупа са правом носи епитет „динарска“. Најужи појас, то јест језгро са највећом концентрацијом ове хаплогрупе обухвата велике делове Далмације и Крајине, читаву Херцеговину, као и делове централне и западне Босне. Највећи део ове области (језгра I2 хаплогрупе) налази се данас на територији псеудодржаве БиХ (а солидан њен део протеже се и на данашњу Републику Хрватску). Управо ову чињеницу потуричка пропаганда све учесталије користи као доказ сопствене тезе о аутохтоности „бошњачке нације“, која по гласноговорницима оваквог става у свом генофонду у највећој мери чува наслеђе староседелаца динарских простора и има најмањи удео турског генетског уплива. По тези ове „бошњачко-расне“ теорије, Срби су генетски битно различити од „Бошњака“, услед наводно снажних примеса турске и влашке крви. Ипак, овакав став заснован је на манипулативном истицању неистинитих премиса, из којих природно проистиче погрешан закључак.

Као прво, на територији основног прстена (језгра) хаплогрупе I2 (видети на слици горе), такозвани „Бошњаци“ уопште нису најбројнија групација. Пре геноцида и масовних протеривања вршених средином и крајем протеклог века, етнички најбројнији у овој области били су православни Срби, док су то данас потомци покатоличених Срба – далматински и херцеговачки Хрвати (упоредимо мапу концентричних прстена заступљености I2 хаплогрупе са етничком мапом БиХ).

Друго, област најужег прстена I2 хаплогрупе истовремено је и етнички најчистија област у смислу да унутар њега становништво које етнички не припада србско-хрватско-„бошњачком“ елементу, готово да и непостоји. У тој чињеници лежи други манилулативни чинилац потуричке мегаломанске тезе, јер генетска истраживања нису вршена по националном критеријуму већ по грађанском. С обзиром да Република Србија данас има значајан проценат несрбског живља (од чега добар део чине Цигани, чији је генофонд логично потпуно другачији од србског и као такав битно утиче на генетску слику Србије), а БиХ и Хрватска имају вишеструко мањи проценат мањина, јасно је због чега се територија Републике Србије налази изван примарног и секундарног прстена I2 хаплогрупе. Јужни део Републике Србске (Херцеговина), у коме готово да и нема несрбских мањина, припада примарном прстену, а постепен прелаз од густе ка ређој концентрацији ове хаплогрупе може се лепо уочити на територији данашње Црне Горе, ако упоредимо густо динарске северозападне делове са „бледим“ југоисточним и источним крајевима насељеним великим бројем Шиптара.

Такође, приметно је на мапи да се потуричко становништво из Рашке области ни по чему не одражава и не одликује у односу на околну србско-православну популацију. Једино генетско истраживањe које није имао грађански већ национални/етнички критеријум, било је истраживање унутар БиХ, где су узајамно упоређивани резултати за Србе, Хрвате и „Бошњаке“. Међутим, ово истраживање, по коме Срби имају најмању а Хрвати убедљиво највећу заступљеност хаплогрупе I2, не може се узети као веродостојан показатељ, јер је извршено не само на веома малом узорку (од 256 особа) већ и на сасвим нерепрезентативном узорку, макар када је реч о Србима. Наиме, по мапи која је приказана у извештају истраживања, види се да Срби из Херцеговине скоро уопште нису узимани као узорак, а управо се ова област налази у језгру концентрације I2 хаплогрупе. Ово тенденциозно истраживање очигледно је извршено са злом намером да се путем кривих премиса добије неистинит закључак, чији ће се резултати користити у пропагандне сврхе.

Антисрбска пропаганда настоји да значајно присуство хаплогрупе Е1б1б, или присуство хаплогупа Ј и К у Србији, прикаже као доказ наводног турског генетског уплива. Међутим, осим што се овде (као што смо већ скренули пажњу) потискује чињеница да је реч о подацима за територују а не за конкретну нацију, треба рећи и то да се ни једна од ових група не може означити као „турска“. Наиме, ни једна од њих у шареноликом турском расном бићу не прелази 12 посто. Уосталом, хаплогрупа Ј која је од поменуте три најприсутнија у Турској, вишеструко је учесталија у другим земљама (јужно од Турске) него на малоазијском полуострву.

Сој против несоја

Студиозна истраживања јужнословенских научника из других области, попут Цвијића, Дворниковића или Малеша, јасно указују да између Срба, Хрвата и „Бошњака“ нема битних разлика на физичко-биолошком, то јест антрополошком плану.

Постоји ипак значајна психолошка диференцијација, која је почела да се рађа још у периодима превирања и преверавања, а која битно утиче на каквоћу рода. Јер народ, или његов део, може да промени свој карактер услед специфичних и неприродних процеса и несрећних историјских околности. Може и упркос квалитетним природним претпоставкама, јер челичење народне душе много више оплемењује нацију од пуког чувања генетског материјала, као што је каљање квари. Уосталом, мало подручја у свету је имало такву дубину расне диференцијације, када под притиском окупатора отпочиње процес одвајања жита од кукоља. Наравно, нису сви под једнаким условима и под једнаким притиском променили веру или народно име, тако да не можемо у овом погледу генерализовати све исламизоване или похрваћене Србе. Ипак, верујемо у Божију промисао и у процес повратка србском корпусу свих оних у којима пламти дух наших старих који су били верни Завету. Све остале међу њима, који су услед вековне арабизације и кроатизације духовно и етички огуглали за повратак Завету, не можемо назвати другачије него кукољем.

Дакле под „кукољем“ подразумевамо и „Бошњаке“ као потомке Срба који су, махом ради стицања или очувања привилегија, прихватили веру окупатора, као и савремене Хрвате, као мешавине разних елемената (пре свега покатоличених Срба и остатака старих средњевековних Хрвата) склепане од стране Ватикана са циљем борбе против Православља. Ни једни ни други нити су имали нити имају икакву харизму националне идеје, или елементе националне самобитности. И Јосип Франк и Анте Старчевић, као ствараоци новохрватске народне идеје, морали су да се прихвате примитивне србомржње, као јединог могућег везивног ткива хрватског „национа“. И потоњи поглавници Хрвата уједињавали су подаништво искључиво на темељу мржње према суседном народу, који је својом херојском борбом за слободу, својом верношћу заветима предака и својом чврстином, светлео као сушта супротност свим хибридним накотима. 

 

 

skinuto sa bloga Srbska Akcija

 

.

Зашто Европска Религија?.

Религија, традиције, обичаји, култура и поглед на свет староседеоца Европе, разликовали су се само у малим нијансама широм древне Европе. Ова паганска религија је религија наше крви и тла, као што ни ум не може да се раздвоји од тела, тако ни ова религија не може да се раздвоји од нас; без ње бисмо престали да постојимо. Без ње бисмо умрли, као што данас чинимо зато што је не упражњавамо. Са поновним увођењем европске религије почећемо да живимо као што смо раније, у хармонији са самим собом и својим окружењем и моћи ћемо да гајимо наше расне особености, познате по томе што су изродиле филозофију, математику, архитектуру, прелепу музику, скулптуре, слике, поезију, медицину, астрономију и разне врсте технологије.

Европска религија не промовише неки измишљени надземаљски „Рај“ као ултимативни циљ за сваког појединачног човека, уместо тога она промовише вечан живот на тлу наших предака и бесмртност кроз Част. Нема презира за Земљу, нема описа о Земљи као о нечему што морате да „трпите“ или „толеришете“ док се не преселите на нешто боље. Европска религија посматра Земљу и живот на Земљи као нешто добро, вредно и значајно, држи Частан живот за највећи идеал. Живот се живи са побољшањем свега на уму, очувањем доброга и унапређењем Части: Частан Европски паган живи свој живот знајући – или ако више волите верујући – да ће он сам бити поново рођен од стране његових унучића или праунучића, после његове смрти, па даје све од себе да свој живот добрим, колико год може, за оне које долазе после њега. Он неће исцрпети све ресурсе или посећи све шуме ради профита, због тога што зна да ће њему лично они бити потребни у следећем животу. Све што ради добро у овом животу је у његову корист у следећем и само ће бити поново рођен у случају ако живи и умире Часно.

Европска религија није само наша религија; она је суштина Европског човека! Ум и дух Европе! Без Европске религије европски човек је као рачунар без софтвера (нпр. атеиста) или са софтвером који је само делимично компатибилан са хардвером (нпр. будиста) или чак са штетним софтвером (као што је вирус) који ради на томе да уништи све унутра (нпр. Хришћанин или Муслиман). Он не ради како треба, ако уопште и ради, и њему ће пасти систем. Можете ребутовати колико год желите, сваки пут кад падне, а будите спремни да ће пасти поново све док не уклоните све вирусе и инсталирате прави софтвер. Можете то да урадите. Све што вам треба је овде, у око тридесет најстаријих постова на овом блогу.  Слава Сварогу!

by Varg Vikernes

Превео са енглеског Александар Маслар

skinuto sa bloga:

The Call of Thule

Serbian Thulean Perspective

Сунце старешина српског народа

skinuto sa sajta  SVEVLAD

На почетку смо трећег миленијума по новом календару или смо у другој половини осмог миленијума по старом србском календару, или смо у небројеном миленијуму како сведочи србско Предање. А Предање каже, да се време мери, рачуна од кад је постало Сунце. Па ево једна од бројних приповести (како народ зове легенду) о постанку Сунца. КАКО ЈЕ ПОСТАЛО СУНЦЕ Бог је најпре створио Светле Небеске Даљине. И у њима је створио Рај – Земљу Рајску, најлепче нешто што постоји. И у Рају, Рајски Свет, Бели Рајски Свет. Там, у своје Рајске Битољине, и дан-дањи живе Анђели Вишњи. И свака лепота је одатле потекла. У Рају је Бог имало Беле Пчеле, кај украс свега што је створио. И, Оне летеле по Рајске Цветова, а Њино дзујање увеличавало Рајску Лепоту. Имао је Бог небројено трмака. Па кад пчеле напунише саће медом, узе да реже трмке. А Свети Ранђо Му у свему помагаше, јел је Бог Њега одредио за Старешину Раја. Тако кад орезаше трмке, оцедише мед, напуни се божји ћуп. А восковарину што је остала од саћа, Бог метну у једноперо цедило и узе све што је потребно за топљење воска. Узе једну чамову дачицу, један крај потопи у карличичку с ладном водом, а други упре у себ. На дачицу положи цедило с восковарином. Свети Ранђо преливаше врелом водом преко цедила, док Бог једном липовом облицом претискаше и цедише. Восак само капаше, сливаше се у карличичку и издвајаше се над водом кај житки грумен. Бог завати тај житки грумен и брж га разли у калуп, у једну плитку паницу, нарочито за то урађену. И кад се восак стеже, Бог извади тај круг, тај сирац из панице. Он се светли, жути се, лепота једна; јел Беле Пчеле су давале восак светљи и жући. Загледа се Бог у тај сирац воска па рече: „Како би било лепо да од овога сирца воска створим нешто и оставим свету, да му служи... Сини Сунце!“ рече и нишну сирац воска унебо. Суну се Велика Светлос из Божје Руке. Засија Небо и Бог рече: „Буди углед и Радост свету! Вечно светли и греј! Буду снагу свему живом и буди га из сна!“ И тако занавек остаде. А кад је постао свет на Земље, Свети Ранђо га у свему подучаваше и тако остави да се зна и поштује Време кад је Бог резао трмке и кад је постало Сунце – Син Божји. То се слави Свето Преображење, Дан – Беле Пчеле и постанка Сунца. Тад се режу трмке пре сунчевога изгревања, то је по Божје Заповеди остало, да се никад не заборавимо, од Кога смо и од Којега времена смо. А ВРЕМЕ СЕ МЕРИ – РАЧУНА ОД ПОСТАНКА СУНЦА. То се зове ПРВО ВРЕМЕ – ВРЕМЕ ПОСТАЊА И ЗНАЊА. И сваки НАУК – ЗНАЊЕ је од тад. Казивачи: Стојадин Глигоријевић, 70 год., Милатовац и Милојко Ракић, 60 год., Изварица (Општина Жагубица – средиште Хомоља) А један СУНЧЕВ ДАН у предачком знању износи сто година живота човековог на земљи. Кад неко доживи сто година, каже му се: „Проживео си цео Сунчев Дан.“ Сунце је заузимало прво место у учењу хомољских стараца. Ево шта о томе каже чича Антоније Антонијевић, 85 год., из Милатовца: „Нас Србе је Бог јавио овде у Првем времену, да чувамо ову лепу земљу и да се дивимо свему што је створио. Дао ни снагу и моћ највеће витезова, реч љућу од мача, а срце меко, дирљиво за свакога и дао ни огањ у срцу. Створени смо таки кај што је наши Старешина Сунце јарко, Светла Круна на Небу. Зато имамо највећу одговорност пред Богем од све народа.“ Наша одговорност се није односила само на памћење предачког знања, већ и на поступање. Десетак година пре почетка овог несрећног рата и распада Југославије (боље речено, осамдесетих година прошлога века), догађала се једна велика драма над Србијом, коју су само ретки могли да сагледају. Била сам у Родном Милатовцу, у Хомољу, кад ми једног мајског преподнева дођоше да предахну после копања, Станојка Стојадиновић, 62 год., са својом снајом Надом. Станојка одмах рече мени и мајци: „Јесте виделе Сунце? Плаче јутром и вечером. Ваздан жално греје, жали нас. Наш Старешина не може да нас заштити. Биће рат, страдаће Срби велико. Неваљалство овладало нама, псујемо Га, говоримо ружно, заборавили смо Га, а Оно нас воли и греје не, свакога јутра.Одсебили смо се од Бога. Неће добро бити.“ Јеремија Симић – Јеша Џодин, 56 год., одселио се са породицом из Милатовца у Стиг, али од осамдесете године често долази у село и упада у куће својих ближњих молећи их да изиђу напоље и гледају Сунце како плаче, да се моле. Видела сам га много пута; дрхтећи и плачући вапио је: „Људи моји, Сунце плаче, гледајте људи! Плаче наш Старешина, дрће и потреса се. Еј, шта ће бити с нама? Браћо, Срби, пробудите се, да се сетимо од кога потичемо. Ајде да се молимо свемогућем Богу!“ Падао би ничице на колена и молио би се. Лета 83. године прошлога века, долазим у Београд и идем својој пријатељици на Нови Београд и видим њену мајку, г-ђу Јовановић на тераси. Старица крепка али имала је осамдесет и неколико година. Сунце, Мали Заранци (Сунце на заласку), видела ме је да долазим, али кад позвоних дуго је не беше да ми отвори врата. Најзад отвори и ја кликнух: - Нано, што те толко нема? „Гледам Сунце, моја Светлана. Гледам Сунце, па ме девет грозница пробија.“ -Што, нано? „Плаче Сунце, плаче Старешина рода србскога свеколикога, крваве сузе ваља, па крв капље на земљу, а мене девет грозница пробија.“ - Можда можемо да избегнемо? „Говориш тако јел не знаш шта значи Старешина Рода србскога. Затра велика се спрема, страдаће Срби где год су, све до Косова.“ На молбу мојих казивача говорила сам о овим догађајима у медијима и на својим самосталним вечерима, како би се пробудило самосвесје. Јер, легенда о Приказању Косовског боја на небу говори о томе да Срби страдају онда, кад забораве и погазе веру своју, претке и предачке законе. Или, како народни певач каже: „Србин страда ако заборави шта је СРБСТВО и шта је КОСОВО.“ Предачко знање је на увиру, а кад се једном поништи Предање, тај народ као да није ни постојао. Избије му се сигурност и постаје лак плен, лако се роби. Сунце у србском Предању је најмоћније Божанско Биће, те ће можда моћи да заокупи пажњу будућих генерација.

Светлана Стевић – Вукосављевић, истакнути уметник – народни певач; рођена 15. 02. 1948. год. у Милатовцу код Жагубице. Завршила средњу Хемијскотехнолошко-техничку школу у Београду.
Више од 30 година бави се истраживачким радом на пољу предачке културе у Хомољу – Источна Србија.

Moć je Pravo: Opstanak najsposobnijih

                                   Link za knjigu:


http://www.scribd.com/doc/236422586/%D0%9C%D0%BE%D1%9B-%D1%98%D0%B5-%D0%9F%D1%80%D0%B0%D0%B2%D0%BE-%D0%9E%D0%BF%D1%81%D1%82%D0%B0%D0%BD%D0%B0%D0%BA-%D0%9D%D0%B0%D1%98%D1%81%D0%BF%D0%BE%D1%81%D0%BE%D0%B1%D0%BD%D0%B8%D1%98%D0%B8%D1%85-%D0%9E%D0%B4%D0%BB%D0%BE%D0%BC%D1%86%D0%B8

Последњи Хиперборејац-ДРАГОШ КАЛАЈИЋ

СЛАВА ти Драгоше!

ДРАГОШ КАЛАЈИЋ (1943-2005)
Последњи Хиперборејац
Први интервју „ЕВРОПЕ НАЦИЈА” био је последњи интервју Драгоша Калајића. Отишао је пет минута након поноћи, тек започетог 22. јула. Небо над Београдом било је звездано. И тај последњи положај са ове стране, иако неповратно изгубљен, бранио је задивљујуће дуго, оповргавајући прогнозе стручњака, кукавичку логику, рачунице недостојних. И у том последњем часу држао је лекцију, ону најважнију, остављајући пример који светли. Био је тумач ватре, принц ватре, витез ватре. И отишао је у ватру
Пише: Бранислав Матић
„Кад се боре на вишем, духовном плану, људи у своју стратегију укључују смрт. Они добијају нешто неповредиво. Зато их мање ужасава помисао да непријатељ настоји да их физички уништи. С друге стране, најважније је да се то деси на прави начин, у околностима које симболички светле и у којима они сведоче добру. (...)
Непријатељ то слути на свој тупав начин: отуд његов страшан, разоран гнев чим се њему насупрот нађе прави дух. Отуд и настојање да га већ у првим чаркама победи, да га поткупи, да га одвуче с његовог пута. У тим сукобима долазе тренуци када потпуно нестаје оно што је у том непријатељству случајно, историјско, и када у први план иступа оно о чему је реч откако је света и века.”
Ове реченице записао је ратне 1942. у окупираном Паризу један од највећих писаца 20. века, знаменити „конзервативни револуционар” Ернст Јингер. Нимало случајно, изговорио сам их на промоцији другог издања књиге Драгоша Калајића Русија устаје, зимус у Француској 7. Драгош Калајић, са којим се, ево, опраштамо, веома дуго је водио борбу из које је нестало све што је у њој можда било случајно и историјско. То чини логичним много тога наизглед нелогичног са чим се суочавао, на пример чињеницу да је практично изостала ма каква озбиљнија критичарска рецепција најевропскијег српског романа написаног у задњих десет година, његовог романа Последњи Европљани. Или чињеницу да је етаблирана наука прећутала неке Калајићеве капиталне студије, попут Европске идеологије, објављене 2004.
„Није страшно ако човек остане сам против свих”, говорио ми је Драгош, осмехнут. „Тачно је да историју пишу победници, али историју стварају идеје ,поражених’: најзначајнија учења и мисли у трезору Европљана исписали су велики губитници, од Платона и Јулијана Императора, преко Дантеа, Де Местра, Доносо Кортеса, Ничеа и Достојевског, до Еволе, Карла Шмита, Јингера, Хајдегера и Црњанског. Списи мислилаца и писаца победника су безнадежно плитки, безначајни и досадни.”
Књига борбе
Писац, сликар, мислилац, борац — Драгош Калајић је пре свега и изнад свега био учитељ, у древном смислу те велике речи. Зато највиша сврха свега што је писао и говорио није била да обавести, него да буди, осветљава, потреса, избацује из жљеба равнодушности и лажне сигурности, из јадног малог и себичног грађанског мира свакога од нас. Да храбри, покреће, васпитава, обавезује, нуди делотворне моделе за пут „од праисторије ка надисторији”, „од животињског ка божанском”.
„Изађи и бори се”, каже нам Драгош сваком својом речју. „Изађи и бори се. То је једино што можеш да учиниш за своју бесмртност. То је једино што можеш да приложиш за историју спасења, своју и свих које волиш. То је једино чиме можеш завредети своје место у заједници предака, савременика и потомака која чини мистични организам сваког веродостојног народа.”
Драгош је волео да предочава примере.
Живе, с именом, презименом, судбином, бојом очију, срцем које не куца механички већ куца за нешто. Примере људи којима је очигледно теже него нама, али у томе нису нашли разлог да одустану. Често је кроз примере омогућавао бољу самоспознају и ономе кога истиче.
Зашто је толико важан пример?
Можда нам то најбоље објашњава, не скривајући ништа, јунак Калајићевог романа који каже:
„Више се не поставља проблем одбране Средишта, пошто је оно срушено, или за друге људе изгубљено, већ се поставља проблем манифестације Средишта. Дужност није више да се брани оно што је изгубљено, него да се манифестује оно што је изгубљено. Средиште више нема потребу за својом гардом бранилаца, већ има потребу да се преко те гарде објави. Нема више потребе за људима, већ за примером.”
Најважнији пример који нам је оставио Драгош Калајић, сада то добро знамо, био је он сам.
Никада нас није позивао, нити је то подносио, да оплакујемо своју судбину. Личну, српску, руску, словенску, православну, европску судбину. Није нас позивао на исповедање свог бола, на ритуалну патњу, на сентименталност. Да, разлога за тугу, патњу, бол, сузе има много више него што може да поднесе један људски живот. Али то још не значи ништа! Управо због туге, патње, бола, суза — и упркос свему томе — изађи и бори се!
То је она дубока унутарња тачка у којој је увек долазило до преображења сваке његове књиге и свих њихових правих читалаца. И она његова дела која су почела да се рађају као књиге велике туге и велике наде преображавала су се, управо у овој тачки, у књиге велике борбе.
Нада у Словене
Ако кажемо да је Драгош Калајић надасве учитељ, неки би радије и сиромашније рекли идеолог, онда је неопходно, барем у најкраћем, да објаснимо о којој и каквој поуци или идеологији је реч. Дабоме, ради се о идеологији коју европска историја идеја зна под именом „конзервативна револуција” или „Трећи пут”.
Не можемо овом приликом да детаљно пратимо ту златну нит европске историје идеја, која се обнавља као реакција на Француску револуцију и траје до дана данашњег. Уосталом, њени су корени неупоредиво дубљи и сежу све до онога што баштине зову Првим Објављењем, а најзнаменитији замисливи „конзервативни револуционар” је сам Исус Христос. Пречицом, казано одмах у координатама нама савременог тренутка, „Трећи пут” је онај правац ка будућности подједнако удаљен и од комунизма, са његовим богоборством, гулазима, петољеткама и неопојаним масовним гробницама, али и од америчког глобализма, са његовим циничним паразитизмом планетарних размера, са његовим ретардираним месијанизмом, фабрикама илузија, сметлиштем поткултуре и свођењем човека на скота чији коначни животни програм гласи: „У се, на се и пода се”.
Тај „Трећи пут”, ни комунизам ни либерал-капитализам англосаксонског типа, нема самоодређење у негацијама, јер представља легитимну и стваралачку квалитативну синтезу позитивних достигнућа из укупног досадашњег друштвеног, идеолошког и личног искуства. На политичком и друштвеном плану то је опција оличена у такозваној социјалној десници или националној левици. Крстолики поредак: спој духовне вертикале и богочовечанског идеала са хоризонталом социјалне правде, капитализмом са људским ликом, једнаким стартним позицијама за све. На историјском и цивилизацијском плану, то подразумева отварање сасвим новог обновитељског циклуса европске цивилизације, у знаку оцеловљења човека и повратка суштинским примордијалним вредностима.
Драгош Калајић је до последњег дамара живота у свом телу веровао да ће носилац тог препородитељског и преображењског европског противпокрета бити Словени, предвођени Русијом. Ни најбољи међу Србима, тврдио ми је, нису довољно свесни неизмерне важности српске борбе у свему томе. Неколико пута током свог четворогодишњег ношења с канцером (последица америчког бомбардовања Републике Српске осиромашеним уранијумом 1995. године) Драгош је бивао са оне стране границе живота и смрти, видео и враћао се међу нас и у своје дело. Чак ни то ништа није променило у оваквом његовом уверењу. Напротив.
Није то обична борба, каквом обилује историја, говорио је. Није то ствар једног народа, једне вере, једног региона или континента. Та борба представља, није претерано рећи, борбу за спас овог човечанства. Борбу за спас идеје и истине Богочовека, опкољеног човеколиким потомцима мајмуна и сила таме. Борба за опстанак духовног и божанског у нама пред досад најопаснијим ударима доњег, животињског, хтонског. За опстанак културе пред новим варварством, наоружаним монструозно моћним средствима цивилизације, за опстанак добра пред ударима зла, лепог пред планетарном глорификацијом „естетике ружног”, истине пред Великом Лажи, Новог Завета пред прастаром Великом Инверзијом.
Елијаде, Евола, Де Кирик, Паунд
За четрдесет година нисам срео ни једног Србина који је био више и веродостојније Европејац од Драгоша Калајића. Неки би на његовом месту потрошили живот ташто мистификујући сусрете и пријатељства какве је имао. А он сам у више наврата, последњи пут када смо довршавали припреме за покретање „ЕВРОПЕ НАЦИЈА”, говорио ми је:
„Са странцима у свакој релацији морамо бити најмање равноправни. Српски комплекс ниже вредности према Европи потпуно је неоснован. И интелектуално и духовно ми смо супериорни у односу на данашње Западноевропљане. Видећете то и сами, убрзо.”
Замолио сам га недавно да да интервју једној иностраној новинарки, мојој пријатељици. На њено питање о његовим познанствима са Еволом, Де Кириком и Паундом, дао је дуг одговор:
„Понекад је боље остати код дела, јер такви лични сусрети могу бити разочаравајући. Некад ни то није довољно. Недавно сам прочитао мемоаре Мирчеа Елијадеа, творца најпотпуније, планетарне мапе традиционалних култура и одговарајућих религијских путева уздизања човека од животињског ка божанском. Ту нема ни једног трага макар покушаја да он сам ступи на неки од тих путева. О изосталом духовном преображају сведочи безмерна таштина, испуњавајући скоро сваку страницу бестидним жалопојкама због недаћа и несташица, те памћењима сваке, па и најбезначајније, протоколарне похвале коју је добио, од гимназијских дана до позне старости. Сазнајемо да је срео безброј знаменитих људи — од Димезила, Јунга и Карла Шмита до Кодреануа, Чорана и Еволе — а не преноси нам шта је од њих чуо, осим оног што га се непосредно тиче.
К Еволи ме је довела, силом његове радозналости, једна млада десна анархисткиња, лумпенпролетерка, нека Кристина, одбегла од куће и дословно босонога, којој сам из сажаљења пружио тражени кров над главом у свом атељеу. Видевши моју потпуну равнодушност за њене умишљене дражи, да би ме ваљда учинила љубоморним, причала ми је како с Еволом одржава тантра сексуалне ритуале, ,флуидним путем’, јер је човек био потпуно одузет од ударца гелера у кичму, крајем Другог светског рата, током бомбардовања Беча. Гледајући ме дрчног, препланулог и у парадној белој униформи play-boy-а, на два реда, Евола је у мени видео идеалног саговорника коме ће се хвалити о својим освајањима лепше половине човечанства, уз уверавања како су малолетнице, особито оне одане џепарењу и просјачењу, много боље у постељи од грофица и принцеза, чак и од једне фон Хохенцолер. Ипак, био је толико џентлмен да не изговори њено име.
Де Кирика сам упознао као подетињеног роба горопадне и незајажљиво похлепне супруге, руске Јеврејке Изабеле Фар, која је организовала масовну производњу фалсификата његових дела, а није му давала ни за џепарац. Испомагао се тако што би сео за сто кафеа ,Греко’, на почетку Виа Кондоти, наручио капућино и мали блок хартије с оловкама у боји, на вересију, из оближње папирнице, те би направио неки цртеж и послао конобара да га однесе у галерију ,Русо’, стотинак метара даље, уз молбу да му одмах дају аконтацију. Тиме би платио рачун и стекао тајни џепарац.
Паунд је изузетак, али можда и зато што је сусрет с њим био прекратак. Упозорили су ме да му се не обраћам јер се од ослобађања из њујоршке луднице затворио у тврђаву ћутања. Ипак, након ручка у вили заједничког пријатеља, опазивши како сам седи у троседу, на тераси, загледан у златна брда Умбрије, нисам одолео а да му не приђем и кажем, сав дрхтећи од треме: ,Маестро, Ваш живот и Ваше дело дају ми снагу да живим и делам.’ Он се осмехнуо, дао ми је знак руком да седнем до њега, положио је своју огромну, чворновату ирску шаку на моје колено и узвратио: ,Младићу, то што сте Ви сад мени рекли — мени даје снагу да живим и делам... То се зове Традиција’.”
Сећање
За сам крај, нека ми буде допуштено још једно сећање.
Година је 1988. Дом културе „Студентски град”. Промоција другог издања знамените књиге Томаса Карлајла О херојима (прво је изашло 1903, у преводу Божидара Кнежевића). О књизи говоре, поред осталих, др Иринеј Буловић, данас епископ бачки, и Драгош Калајић.
Када су уследила питања из публике, један младић устаје и пита Иринеја Буловића:
„Како ви, као човек Цркве и угледни богослов, мирно седите крај Драгоша Калајића, који за себе отворено каже да је паганин.”
Данашњи епископ бачки му је одговорио:
„Ви сте још млади и пребрзи, нисте добро разумели. Кад бисте мало боље погледали, са смирењем у срцу, видели бисте исто што и ја: руке Драгоша Калајића додирују ране Христове!”
(Извор: „ЕВРОПА НАЦИЈА”, Београд, број 2, август 2005, www.e-nacija.com)