„Једва да је на свету било народа жалосније и теже судбине од српскога.
Са врхунца његове
славе, у којој је српска држава обухватала највећи део Балканског Полуострва и
извесне покрајине, које данас припадају Аустрији, српски је народ уронуо после
судбоносне косовске битке у тешко ропство азијатских хорди, које су га тада
прекриле. Европа не може никада исплатити велики дуг који Србима дугује за тешке
жртве, што су их они поднели борећи се против варварске најезде. Пољаци су под
Бечом довршили оно што нису могли Срби да учине, а готово исто као и ови били су
награђени за своје услуге цивилизацији.
На Косову пољу пао
је, пошто је усред војске распорио султана Мурата II, Милош Обилић
најплеменитији српски јунак. Кад ово не би била историјска истина онда би човек
подлегао искушењу да овај догађај сматра за мит, израстао из додира са грчком и
римском културом. У Милошу гледамо ми и Муција Сцеволу и Леониду, па још и нешто
више од обојице, ми у њему видимо мученика; јер он не умире лаком смрћу на
бојноме пољу као грчки јунак, већ плаћа за своје смело дело животом на страшном
мучилишту. Није с тога чудо што песништво народа подобног да да такве џинове
веје духом племенитости, јунаштва и великодушности. И сам челик-јунак Марко
Краљевић у коме се доцније оличава српско јунаштво, јадикује побеђујући Мусу
турског поглавицу:
„Авај мени до Бога
милога
Гдје погубих од
себе бољега!“
Од те судбонсне
битке па све до најскоријег времена Срби су знали само за мрачну ноћ с једном
звездом на обзорју, Црном Гором. У тој тами није могло бити ни помисли нити
икакве наде о науци, трговини, вештинама или привреди. Шта је друго у таквом
стању могао чинити овај храбри народ до да се непрестано бори са својим
угњетачем? И његови су синови то доиста и чинили, и иако је сваки од њих имао да
се бори са двадесеторицом. Али борба није задовољавала једино њихове грубе
нагоне. Ту је било још нешто више што су они могли учинити и што су они заиста и
учинили: они су у бесмртне песме обукли племенита дела своји предака, јунаштво и
самопрегоревање, оних који су пали у борби за слободу. Ове околности и урођене
особине начиниле су од Срба мислилачки и песнички народ, и тако су се постепено
развиле њихове величанствене народне песме, што их је први сабрао најплоднији
српски писац Вук Стефановић Караџић, који је у исто време саставио и речник
српског језика, у коме има више од 60000 речи. Ове народне песме могу се, по
мишљењу самог Гетеа, ставити упоредо са најлепшим производима Грка и Римљана. А
шта би тек он о њима рекао и мислио да је Србин?“
НИКОЛА
ТЕСЛА
Одломак из
часописа: „The century magazine”
1894.
1894.
