„Као прво, сваки прави Србин треба да зна да је творац марксистичке идеологије
Карл Маркс (1818-1883) по народности био Јеврејин, а не Нијемац. Он је због тога
увијек бранио "демократске" принципе који руше темеље државе и друштва, да би
тиме кроз револуцију радничке класе припремио терен за уједињење свијета са
Јеврејима на челу. Зато комунистичка парола француске револуције о "слободи,
једнакости и братству" није парола радничке класе, како се то често истиче, већ
лозинка масонства у нижим степенима.“ - отац Михаило Микић, свештеник Српске
православне цркве у Индијанополису, држава Индијана, САД.
Piše:
Radovan
Tomašević :
-Kneza Mihaila, Marks i Engels prezrivo su
nazivali" običnom ruskom kreaturom"; knjaz Miloš za njih je bio "stari štićenik
austrijskih reakcionara"; Srbi su spadali u narode koje je "tok istorije
nemilosrdno zgazio", bili su za njih pre "otpadak naroda" nego prava nacija;
Crnogorci su "homerovski varvari" slični "trijerskim ostarelim klipanima",
srpska vojska će posle poraza od Turske morati da krene "marš nazad u svoju
hajdučku jazbinu"; na Balkanu treba pustiti krv"; Srbi se dižu ali će "srećom
dobiti batine!"(srećom!); da bi, najzad, Engels uskliknuo da sa Slovenima (koji
su izdali revoluciju) treba da bude " neumoljiva borba na život i smrt" i to
borba "do istrage" koja podrazumeva i "bezobzirni terorizam".
Ovih poslednjih tužnih godina, obeleženih neslavnim završetkom,
marksističkog eksperimenta stvaranja novog sveta i novih ljudi, jednog srećnog,
humanog i pravednog društva, i valjda kao reakcija na taj slom i bankrot, a
svakako u skladu sa stvorenim mentalitetom, zavladala je kod nas jedna dosta
čudna pojava, tako reći moda. Bivši partijski i sindikalni aktivisti i
funkcioneri, da li iz revolta ili iz razočaranja, počeli su temeljito da čiste
svoje kancelarije, čak i biblioteke, i bukvalno da bacaju na smetlište silne
tomove marksističke literature.
Neki su se tome smejali s odobravanjem,
mnogi su s gnušanjem odvraćali poglede, a bilo je i onih koji su ukazivali na
sličnost te pojave sa onom koja je prethodila nastanku marksizma, kad je
revolucionarni lumpen-proletarijat u besu uništavao fabričke mašine, kao da su
one krive za njihovu bedu i nesreću.
Komunistički raj u papir
servisu
Razbacani primerci "Kapitala", "Bede filozofije", "Teze o
Fojerbahu", "Anti-Diringa", "Dijalektike prirode", "Komunističkog manifesta",
"Kritike gotskog programa", "Kritike političke ekonomije", "Teorija o višku
vrednosti"... svi lepo očuvani, pošto ih verovatno niko nije ni čitao. Pravi
mali komunistički raj za papir-servis. Pa "Što gore, to bolje", "Korak napred,
dva koraka nazad", "Šta da se radi" - sve slavni Lenjinovi naslovi... "Marksizam
i samoupravno socijalističko društvo", naš doprinos teoriji naučnog socijalizma.
Celokupna dela Edvarda Kardelja... Sve to na smetlištu! Možda i na smetlištu
istorije, ko će ga znati?
A to smetlište istorije, inače, bilo je omiljen
termin prvobitnog marksističkog leksikona. Na njega su Marks i Engels rado
bacali svakovrsni ljudski šljam i otpad. Duhovni, umetnički, naučni, ideološki,
politički... Čak i etnički otpad! Čitava plemena i narode, mrske i prokažene,
među kojima smo na prvom mestu bili mi.
I tako, dok je politički
lumpen-proletarijat uništavao oruđa svog rada, jedan takozvani mali privredni
preduzetnik, bivši vanpartijac, dakle, nemarksista, iskoristio je priliku da
svoju manje-više stručnu biblioteku obogati delima Marksa, Engelsa i Lenjina.
NJegova logika bila je da, ipak, sve to treba neko i da pročita. Da se vidi šta
tu nije valjalo, odnosno, da li tu ima i nečeg što nije za bacanje. Jer, kaže,
ako smo već jednom uzeli stvar na neviđeno, zašto bar sad da ne pogledamo šta
vraćamo.
Proroci ili zlovesnici svetske revolucije
Nas je kod
Marksa i Engelsa uvek najpre zaprepašćivala njihova netolerantnost i grubost,
njihov svađalački ton i psovački jezik.
Politički protivnici, ili samo
neistomišljenici, bili su za njih podlaci i nitkovi, glupaci i šupljoglavci,
ili, u najboljem slučaju, "kompletni magarci!". A nisu štedeli ni, po idejama,
sebi srodne duše, istomišljenike, socijaliste, pa ni bivše
prijatelje.
Ruski socijalista Petar Nikitič Tkačov, samo što je prebegao
u Englesku, posle četvorogodišnje robije i progonstva, žalio se 1874. godine u
"Otvorenom pismu" kako ga je u listu "Folksštat" Fridrih Engels dočekao na nož,
te se na njemu "vežbao u svim mogućih psovkama". Ne očekujući toliku osetljivost
čak ni od jednog ruskog pisca, "naš" komunistički ideolog i lider međunarodnog
radnčkog pokreta bio je prinuđen da se pravda i objašnjava kako je "određeno
psovanje, takozvana invektiva, jedan od najdelotvornijih retoričkih oblika". A i
psovke, kaže, nisu bile baš neke: samo je Tkačova nazvao "zelenim gimnazijalcem
retke nezrelosti" i Bakunjinovom bagrom.
Ipak, problem nije bio samo
književno-estetički, niti tako bezazlen kako ga je Engels predstavljao. Jer,
njegova i Marksova "retorička invektiva" nije baš uvek bila lišena
tendencioznosti ni sklonosti da se preuveličavanjem ili, čak, podmetanjem
pojačaju efekti i steknu poeni, a njihove polemike su često vrvele od zloće i
sarkazma, od nadmenosti, omalovažavanja i vređanja druge strane, što se ponekad
pretva-ralo u sitničavost i ciganisanje. NJihovom "određenom psovanju" bili su
katkad izloženi i veliki ljudi, filosofi, naučnici, pisci, pa i krunisane glave.
Tako je austrijski car Franja Josif bio živi dokaz za "istinitost stare latinske
izreke - koga bogovi hoće da unište, oni mu prvo oduzmu pamet", dok je ruska
carica Katarina Velika bila obična bludnica, a Napoleon Treći lupež po
profesiji. Naš knjaz Miloš bio je samo "stari štićenik" austrijskog reakcionara
Meterniha, a knez Mihailo "obična ruska kreatura".
Radovanje svakom
srpskom porazu
Nama je, još od prvih srednjoškolskih susreta s delima
Marksa i Engelsa, veoma bolno bilo saznanje kad mi u našoj zemlji toliko
veličamo i uznosimo do nebesa one koji su se tako ružno o našem narodu
izražavali - ne samo s omalovažavanjem i prezirom nego i s pakošću i zluradošću,
pa čak i s mržnjom - i radovali se svakoj našoj nesreći i porazu, a kada smo
pobeđivali, pretili nam odmazdom i proricali nam propast i nestanak sa ovoga
sveta!... A sve samo zato što smo se vekovima tvrdoglavo i žilavo borili za
oslobođenje od "takozvanog" turskog ropstva i tom borbom otvarali put ruskoj
ekspanziji, od koje su se oni i pri samoj pomisli ježili.
Karl
Marks, jedna od najranijih sačuvanih fotografija: Otkud Marksu i Engelsu
patološka opsednutost panslavizmom i njegovom navodnom opasnošću po čovečanstvo?
Uzalud smo pokušavali da ovoj tužnoj i pogrešnoj stranci međunarodnog
komunizma, jednoj od mnogih, kako se sada ispostavlja, pribavimo opravdanje, ili
bar samo objašnjenje, u Marksovoj i Engelsovoj nedovoljnoj obaveštenosti o našem
narodu i našoj istoriji, kao i u njihovom možda opravdanom, mada preteranom,
strahu od reakcionarnog i despotskog ruskog carizma, odnosno od ruske knute
(biča, kamdžije), kako su govorili.
Ipak, znali su oni o Srbima i srpstvu
sve što i ostala prosvećena Evropa toga vremena, pa i više.
Želeći da
prikupe što više znanja o Slovenima, Marks i Engels su učili ruski i poljski, a
Engels još i srpski.
U pismu od 20. maja 1863. godine, on obaveštava svog
"starog Mora, onog s belom bradom", između ostalog, da marljivo uči srpski i
čita "sabrane pesme Vuka Stef. Karayića", te da mu je srpski lakši od bilo kog
drugog slovenskog jezika. I dok je čitanje srpskih narodnih pesama pobudilo
velikog nemačkog pisca Herdera na filosofske misli i zaključke o velikoj
vrednosti određenih narodnih kultura i narodnog duha koji je u njima sadržan, a
izazvalo oduševljenje velikog Getea i slavne braće Grim, oduševljenje koje se
prenelo na sav kulturni svet i za Srbe i srpsku stvar pridobilo evropsko javno
mnjenje, kod Engelsa ništa od svega toga. Iako je dobro znao kakva je bila
srpska istorija i koliko Srbi uporno čuvaju svoju istorijsku svest, on je u
svemu tome želeo da vidi i video, kao uostalom i današnja nemarksistička Evropa,
samo rusku knutu i ništa više, pa je zajedno sa Marksom uporno Srbe ubrajao u
male, zakržljale, "nužno kontrarevolucionarne" narode bez istorije i istorijske
svesti, čija je jedina istorijska misija da nestanu u oluji svetske revolucije,
koju su njih dvojica proricali i propovedali.
I Grci među"otpacima
naroda"
Oni su gotovo sva svoja učenja, i filosofska, i istorijska, i
sociološka, i etnološka, uterivali u određene krute, crno-bele šeme, kojih su se
potom uporno držali. Po jednoj od njih, onoj etnološkoj, oni su evropske narode
delili na dve vrste. Na jednoj strani bili su veliki, prosvećeni, kulturni
narodi, nosioci istorijskog, civilizacijskog i privrednog napretka i, navodno,
revolucionarnog duha. Tu su spadali svi keltsko-romansko-germanski (Englezi,
Francuzi, Nemci...) narodi Zapadne Evrope, a od Slovena jedino
Poljaci.
Drugu vrstu činili su manje-više varvarski otpaci naroda, ostaci
onih nacija koje je, prema Hegelu, "tok istorije nemilosrdno zgazio", a koji,
prema Engelsu, sve "do svog potpunog uništenja ili denacionalizacije ostaju
fanatični nosioci kontrarevolucije, kao što je uopšte već cela njihova
egzistencija protest protiv velike istorijske revolucije." To su Geli u
Škotskoj, Bretonci u Francuskoj, Baski u Španiji, Rumuni u Podunavlju i Grci na
jugu Balkana, zatim svi Južni Sloveni, kojima su Marks i Engels pridodali još i
Čehe i Slovake.
Položaj Rusa u toj podeli bio je nejasan, ali specifičan.
Oni su, kako kad, po potrebi, bili i tamo i tamo, ili ni tamo ni
tamo.
Crna Gora i njena varvarska sloboda
Pošto je sudbina većine
ovih naroda zavisila od rešenja takozvanog Istočnog pitanja, opstanka ili
propasti velikog Osmanskog Carstva, pitanje koje je, po Marksu, uvek počinjalo
od Crnogoraca, to ćemo i mi početi sa Crnom Gorom. Tamo su, hitrim prepadom, u
noći između 23. i 24. novembra 1852. godine, Crnogorci zauzeli isturenu tursku
tvrđavu Žabljak na Skadarskom jezeru, odnosno, sa stanovišta naše istorije,
oslobodili staru prestonicu Ivana Crnojevića. Na pomolu je bio novi
tursko-crnogorski rat, pa je već 6. decembra, u Londonu, u Domu lordova, ovim
povodom došlo do replike između, kako Marks kaže, dve oligarhijske klike među
poslanicima. Lider opozicionih konzervativaca, lord Stenli, tražio je od vlade
odgovor na sledeće karakteristično sročeno pitanje:
Da li je u poslednje
vreme došlo do bilo kakvih promena u političkim odnosima sa onom divljom zemljom
koja se graniči sa Albanijom i čije je ime Crna Gora?
Odgovor isto tako
karakterističan, dao je ministar spoljnih poslova, istaknuti torijevac, lord
Malmzberi.
Mislim da u pogledu političkih odnosa (sa Crnom Gorom) nije
bilo nikakve promene - rekao je ministar - Šef te zemlje ima dve titule. On je
poglavar pravoslavne crkve u toj zemlji, a u isto vreme je i svetovni vladar.
Zbog svog crkvenog položaja on je pod nadležnošću ruskog cara, koji se smatra
poglavarom cele pravoslavne crkve. Poglavar Crne Gore je navikao (kao i svi
njegovi preci, mislim) da mu ruski car potvrđuje i priznaje sve njegove crkvene
nadležnosti i titule. Što se tiče nezavisnosti te zemlje, bez obzira šta razni
ljudi mogu da misle o prednosti takvog položaja, činjenica je da je Crna Gora
nezavisna zemlja već oko 150 godina, i mada je Porta činila razne pokušaje da je
pokori, ti pokušaji su propadali jedni za drugim i zemlja se nalazi u istom
položaju sad u kakvom je bila i pre 200 godina.
Naš aplauz lordu
Malmzberiju i posle 145 godina. Međutim, u ono vreme, on je ovom svojom koliko
istinitom toliko nediplomatskom tvrdnjom najpre "ozbiljno uznemirio" Turke, što
nije teško razumeti, uprkos tolikoj istorijskoj distanci. Iznoseći sve ovo pred
javnost, kao skandal, u "Njujork dejli tribjunu", sa godinu i više zakašnjenja,
Marks nije mogao da se uzdrži a da svemu ne doda i sopstveni komentar, pun
ozlojeđenosti, i ne bez uvredljivog tona na račun engleskih lordova, i ne bez
podozrenja u englesku spoljnu politiku.
U ovom govoru lord Malmzberi,
tadanji torijevski sekretar za spoljne poslove, - veli Karl Marks - mirno secira
Osmansko Carstvo, odvajajući od njega zemlju koja mu je uvek pripadala,
priznajući u isto vreme duhovne pretenzije ruskog cara nad podanicima Porte. Šta
mi da kažemo o ovim dvema oligarhijskim klikama, izuzev da se takmiče u
gluposti?
I valjda da bi pobio istinitost Malmzberijeve tvrdnje o slobodi
Crne Gore, Marks poteže dva dokaza, jedan istorijski, drugi iz aktuelne
politike, oba pozajmljena iz turskih izvora. Prvi dokaz: u prvom članu
Svištovskog mira, zaključenog između Turaka i Austrije 1791. godine, uz
posredovanje Engleske, Holandije i Rusije, jasno i glasno piše da će se dati
amnestija onima koji su "ustali protiv svojih zakonitih gospodara, i to: Srbima,
Crnogorcima, Moldavcima i Vlasima, nazvanim pobunjenim podanicima Porte". Nazive
"zakoniti gospodari" i "Crnogorci" u citatu navedenog međunarodnog akta podvukao
je lično Karl Marks, ideolog komunizma i ravnopravnosti ljudi i naroda, da bi
svima bilo jasno ko je zakoniti gospodar Crnogoraca i čija su oni raja. Ipak,
nije bio u pravu, jer lord Malmzberi nije govorio o stanju nezavisnosti Crne
Gore i slobode u spisima, de jure, nego de fakto, na terenu, u stvarnosti. Drugi
dokaz:
"Crnogorci koji žive u Carigradu, a ima ih 2000 do 3000, plaćaju
harač ili porez po glavi, a u sudskom postupku sa podanicima drugih sila u
Carigradu uvek su smatrani i tretirani kao turski podanici bez
prigovora."
Opet zamena teze. Engleski lord nije govorio o slobodi
Crnogoraca koji žive u Carigradu, nego onih koji žive u Crnoj Gori. Da je
pitanje postavljeno sa suprotne strane - Kakva je nadležnost turskih sudova u
Crnoj Gori? I da li tamošnje stanovništvo plaća sultanu harač? - odmah bi se
videla sva njegova besmislenost bez
prigovora.
--------------------------------------------------------------------------------
Marks
i Engels imali su u Srbiji status polubogova, u nebesa su ih uznosili i oni koji
ih nikad a nisu čitali. A ono što su pisali o Srbima, gurano je "pod tepih".
Prosto je neshvatljivo da Srbi tako nekritički "zavole" one koji su ih otvoreno
mrzeli. U svojim tekstovima, Marks i Engels o Srbima pišu s omalovažavanjem i
prezirom, pa čak i s pakošću i mržnjom. Poneki, specijalno Engelsov, članak, čak
je i stidno čitati - bljuju iz njihovih redova jevtine šovinističke,
pangermanske, malograđanske predrasude o Slovenima kao "istorijskom otpadu", o
narodima pozvanim da stvaraju istoriju i civilizaciju, i o narodima "koje će
zgaziti točak istorije"... Neki njihovi citati pre liče na rasističke citate iz
"Majn Kampfa", nego na reči "tvoraca naučnog socijalizma". Srbi su im bili
"krivi" zbog težnji da se oslobode od vlasti svojih "legitimnih gospodara" (baš
taj izraz!) Turaka, u čemu su Marks i Engels videli otvaranje **** za rusku
invaziju ka Zapadu (!). A Ruse su toliko "voleli" da se Engels usudio da napiše
kako je "mržnja prema Rusima" bila i biće "revoluionarna strast" Nemaca
(!)
--------------------------------------------------------------------------------
Ipak,
nade u pobedu Marksovog gledišta budio je razvoj najnovijeg tursko-crnogorskog
rata. Vojska Omer-paše Latasa, poturčenog Srbina, na svom krvavom pohodu preko
Grahova, Ostroga i Planinice, marširala je ka Cetinju. Međutim, simpatije
evropskog nemarksističkog javnog mnjenja nisu bile na strani Turaka. Uz podršku
Rusije, Austrija je u Carigradu intervenisala ultimatumom i Latasove trupe
morale su da napuste crnogorsko tle. Marksu je najgroznije bilo to što su
Engleska i Francuska u poslednjem momentu okrenule leđa Turskoj. Ali, za utehu,
Engels mu je iz Mančestera pisao da je sve to:
... Samo tričavo pitanje
Crne Gore, gde takođe na kraju krajeva turski "red" mora pobediti crnogorsko
homerovsko varvarstvo!
Kršni Đetići kao trijerski klipani
Uopšte,
izgleda, Marks nije imao mnogo sreće sa Istočnim pitanjem, koje mu je bilo
mrsko, a u kome se, po sopstvenom priznanju, nije najbolje ni snalazio. Dok je u
Kelnu imao svoje novine - "Noje rajniše cajtung" - i bio glavni urednik, o
zamršenim stvarima Istoka pisao mu je urednik Fridrih Engels, u istom duhu, ali
sa pouzdanijom upotrebom činjenica. U Londonu, međutim, kao emigrant, Marks je
hleb svoj nasušni morao da zarađuje kao saradnik američkog " Njujork dejli
tribjuna", te da o svemu sam piše, čak i o problemima turske carevine. Taj list
mu nije bio sasvim po meri i nije mogao u njemu da se razmahne. Glavni urednik
Čarls Dana u mnogo čemu nije bio istomišljenik sa svojim dopisnikom i ekspertom
za Evropu Karlom Marksom, pa je tvorac komunističke ideologije bio prinuđen da
mnoge svoje stavove protura između redova, odnosno, kako je sam govorio, da se
bavi "vojno-geografsko-istorijskim drapiranjem". Zbog sveta toga žalio se
Engelsu, tražeći njegovu stručnu pomoć bar o Istočnom pitanju, koje dosadni
Crnogorci stalno iznova potežu.
Neophodno moram napisati poduži članak o
visokoj politici, da se Dana ne bi ohladio - pisao je Marks Engelsu marta 1853.
godine - Dakle, o groznom Istočnom pitanju, sa čime mi neki bedni Jenki ovde
poku-šava da konkuriše u "Tribjunu". Ali je ovo pitanje pre svega vojno i
geografsko, nije dakle, iz mog departmana. Ti se, dakle, moraš još jednom
žrtvovati. Šta će biti s turskim carstvom, to je za mene špansko selo. Ja,
dakle, ne mogu dati nikakvo opšte gledište. Samo za jedan novinski članak - u
kome bi uostalom bilo potrebno da se vojno-geografsko-istorijskim drapiranjem
izbegne pravo pitanje - izgleda mi da su, polazeći direktno od crnogorskog
pitanja, potrebne sledeće osnovne tačke:
1. Kraj sveg šikaniranja i
novinskog politizovanja ljuestion orientale nikada neće biti povod evropskom
ratu. Ono će stalno biti diplomatski prigušivano, dok i ovde opšti rusvaj ne
učini kraj tome prigušivanju.
2. Presezanje Rusije u Turskoj. Prohtevi
Austrije. Ambicije Francuske. Interesi Engleske. Trgovinska i vojna važnost ove
jabuke razdora.
3. U slučaju opšteg rusvaja Turska će naterati Englesku
da stane na revolucionarnu stranu, jer joj je ovde neophodna njena kolizija s
Rusijom.
4. Neophodan raspad Otomanskog Carstva. Na jedan ili drugi način
dospeće u ruke evropske civilizacije.
Trebalo bi se za momenat zadržati
još specijalno na crnogorskom pitanju, na mizernoj ulozi koju sada Engleska
zvanično igra. Sultan je popustio (Crnogorcima) samo zato što Francuska i
Engleska nisu obećale svoju pomoć...
Vrlo zagonetna koncepcija Istočnog
pitanja za koju danas, vek i po kasnije, uz sve ostale moguće atribute, možemo
reći da je bila pogrešna i duboko antiistorijska. Koje su ciljeve, koja su
"prava pitanja" oni prikrivali i zamagljivali svojim
"vojno-geografsko-istorijskim drapiranjem"? Marks i Engels su, očigledno, "opšti
rusvaj", tj. svetsku socijalističku revoluciju, zamišljali kao blisku budućnost,
pa su predstojeće događaje u svojoj uobrazilji štimovali prema svojim
revolucionarnim ciljevima, ne obazirući se na pravdu i istinu, ni na muku i
nevolju raznih naroda i narodića. Prema tome bi se moglo zaključiti da su oni
Turcima držali stranu zbog određenih svojih specifičnih principa, iako su im
možda Crnogorci bili čak i simpatični. Da to, ipak, nije bilo tako, svedoči sam
Marks, pred kraj života, jednom trač-pričom o Crnogorcima, koju je navodno čuo
od svog prijatelja, znamenitog ruskog naučnika, profesora
Kovalevskog.
Vrlo zgodnu anegdotu ispričao mi je debeljko, koji je u
nedelju bio kod mene - pisao je Marks Engelsu septembra 1878. godine - Pre
njegovog odlaska, razni diplomatski aspiranti među njegovim moskovskim
studentima, morali su kod njega da polažu ispit. Među njima je bilo dosta i
mnogo starijih od njega, naročito Crnogoraca, koji svoje akademsko vaspitanje
dobijaju na račun Russian Asiatic (diplomatic) Departmenta. Ovi se momci
odlikuju ogra-ničenošću i godinama, kao nekada kod nas u trijerskoj gimnaziji
seoski klipani koji se spremaju za seminar (katolički i većim delom dobijaju
stipendije.
Iako ruske ocene idu od 0 do 5 (za ispite na univerzitetu),
Kovalevski je davao samo dve ocene, 4 onim a koji sasvim ništa ne znaju, a 5
onima koji nešto znaju. Na poslednjem ispitu dođe njemu jedan gorostasni
32-godišnji Crnogorac, jedan od njegovih slušalaca, i kaže mu:
"Ja moram
dobiti broj 5; ja ništa ne znam, ali ja, s druge strane, znam da će mi Asiatic
Department, ako 'opet' dobijem 4, izdati pasoš za Crnu Goru, ja moram dakle
dobiti 5."
On je, naravno, na ispitu sjajno propao, pošto Kovalevski, kao
što mi je to i rekao, nije uvideo da je njegov dalji boravak u Moskvi imalo
potreban.
Najčudnije je - kao što kaže Kovalevski - to što svi ti momci
iz Crne Gore počinju u Moskvi da fanatično mrze Ruse. Oni su mu to sami naivno
pričali i kao motiv naveli:
"Rusi an ženeral, a ruski studenti posebno,
postupaju s nama rđavo i kažu za nas da smo varvari istoka."
Ruska vlada
postiže stoga baš suprotno od onog što je svojim "dobročinstvom"
htela.
Naivni ruski profesor, dobroćudni debeljko, pričao prijatelju
šalu, a ovaj, kao oprobani majstor invektive i nepomirljivi mrzitelj ruske
knute, sve to pretvorio u bljutavu propagandu.
Hajdučka jazbina, puna
ruskih agenata
Nisu samo kneževini Crnoj Gori Marks i Engels osporavali
pravo na nezavisnost, želeći uporno da je vide pod suverenitetom turskog
sultana. I druga srpska kneževina, Srbija, gotovo potpuno osamostaljena pod
Karađorđem i Milošem, "turska Srbija", kako su je nazivali, po njima, nije bila
sposobna za samostalan civilizacijski razvoj, pa je imala da se prepusti
civilizatorskoj ulozi Turaka. Tamo je, navodno, sve odisalo lojalnošću Turskoj
i, kako je napominjao Marks, "knez Aleksandar i masa srpskog naroda ne mogu se
nagovoriti da prekinu veze svoje zemlje sa sultanom". Na žalost, ispod
žabokrečine ustavobraniteljskog režima, klijalo je seme bune i Karl Marks je u
nekoliko navrata, preko "Tribjuna", upozoravao svet na opasnost:
...
Srbija (je) preplavljena ruskim agentima koji pletu intrige - posećuju razna
mesta i dolaze u vezu sa licima za koja se zna da su bila privržena prognanoj
porodici Obrenovića. Jednima govore o mladome knezu Mihailu - drugima o njegovom
starom ocu Milošu, čas im ulivaju nadu da će uz pomoć Rusije proširiti granice
Srbije, stvoriti novu kraljevinu Iliriju, koja će ujediniti sve one koji govore
srpski a sad se nalaze pod dominacijom Turske i Austrije, čas im prete, u
slučaju otpora, bezbrojnim armijama i potpunim podjarmljivanjem.
Uopšte,
Marks i Engels su rusku diplomatiju opisivali kao dobro organizovanu bandu,
sastavljenu uglavnom od ljudi neruskog porekla, koja je u svojoj vlasti držala i
samog cara, a koja je svim sredstvima - špijunažom, mitom, zastrašivanjem,
zaverama - na sve strane krčila puteve ruskoj ekspanziji. Tako su toj
"banditskoj" diplomatiji pripisivali i širenje ideje jugoslovenstva i snova o
stvaranju "ilirske kraljevine", iako su takve ideje dolazile ne iz Rusije nego
iz habzburške Austrije, odnosno iz Hrvatske i "austrijske Srbije", kako su njih
dvojica ponekad nazivali Vojvodinu. Greška nije bila slučajna nego namerna.
Nikakvi autentični nacionalni pokreti među austrijskim Slovenima nisu se smeli
ni pominjati, nego svuda uokolo samo rusko vršljanje i
rovarenje.
"Puštanje krvi" na Balkanu
A njihovo priznanje o
postojanju Srbije i severno od Save i Dunava, što osporavaju čak i današnji naši
autonomaši, ne treba nikoga da zavarava. Toj severnoj, "austrijskoj" Srbiji oni
nisu predviđali nikakvu drugačiju budućnost nego da bude mađarizovana, ili
germanizovana, ili da nestane u vihoru svetske revolucije, odnosno u konačnom
obračunu "oslobođenih" Nemaca i Mađara s "reakcionarnim" Slovenima.
Bosnu
i Hercegovinu, iako se još nalazila u Turskoj, takođe su predodredili za
germanizaciju, najavljujući daleko pre političku okupaciju ove zemlje od strane
Austrije. A kad su se ti događaji približili i u Hercegovini 1875. godine buknuo
ustanak raje protiv turske vlasti, tvorci komunističke ideologije zauzeli su
stav radoznalog iščekivanja, sa karakterističnim za njih strahom da će opet iz
svega korist izvući Rusi.
Iz jučerašnjeg "Dejli njusa" prilažem
interesantan dopis iz Carigrada - pisao je Engels Marksu krajem maja 1876.
godine. - Tome čoveku se može utoliko pre verovati što mu revolucija softa
(studenata islamske teologije i šerijatskog prava) nije nimalo po ćudi. Stvar na
Istoku počinje da se zaoštrava, ponovni pokušaj Srba da dobiju zajam, takođe
suspendovanje plaćanja menica i novi zahtevi hercegovačkih ustanika, pokazuju
kako Rusija tamo vršlja. Radoznao sam kako će se to
razvijati.
Iščekivanje nije dugo trajalo, samo nešto više od mesec dana.
Tridesetog juna te godine, rat je Turskoj objavila Srbija, a dva dana kasnije i
Crna Gora. Samo, ovoga ****, na Balkanu nije vršljala ruska banditska nego
engleska tajna diplomatija, koja je na rat nagovarala i Srbe i Turke. Presudna
je, izgleda, bila izjava britanskog premijera Benyamina Dizraelija data ruskom
ambasadoru u Londonu. Stari Dizi, kako ga je od milošte zvao Marks, smatrao je
da Srbe ne treba odvraćati od rata, kao ni Turke, prosto - neka oprobaju
snage.
Ustanici i kneževi, na koje se oni oslanjaju, ne žele drugačije
poravnanje osim autonomije - rekao je premijer govoreći o hercegovačkim
ustanicima i kneževima Srbije i Crne Gore, Milanu Obrenoviću i Nikoli Petroviću
Njegošu - Borba je, dakle, neizbežna; što pre, to bolje. Treba pustiti
krv!
"Srpski poraz i Rumune
će naučiti pameti" likovao je
Engels
Tako su Srbi gurnuti u rat, u kome će biti puštena njihova krv,
sami protiv daleko nadmoćnije turske vojske koja je spremno čekala na granicama.
Rusija, koja je Srbiju odvraćala od rata, ostala je neutralna. Raja u
neoslobođenim srpskim krajevima, u takvim okolnostima, nije smela da se lati
oružja. I posle beznačajnih početnih uspeha na Drini, usledio je prvi srpski
poraz na timočkom frontu. A u dalekom Mančesteru, "naš" Fridrih Engels mogao je
da likuje već 25. jula, dok su Turci ulazili u Knjaževac.
Marks je Srbe ubrajao u male, revolucionarno "nužno zakržljale narode", bez
istorije i istorijske svesti, čija je sudbina da nestanu u oluji svetske
revolucije koju su propovedali on i Engels. Marks i Engels učili su ruski i
poljski, a Engels je pomalo znao srpski - izgovor naših marksista da veliki
tvorci naučnog socijalizma, nisu dovoljno znali o Slovenima i Srbima, te da su
neke njihove "uzgredne napomene" plod neobaveštenosti - suviše je jeftin. Znali
su više od drugih. Čak toliko da Engels Marksu šalje pesme koje je sabrao Vuk
Stefanović Karayić, sa napomenom da je srpski lakši za učenje od drugih
slovenskih
jezika.
--------------------------------------------------------------------------------
Kolaps
Srba je famozan! - pisao je toga dana, s velikim uzbuđenjem, Marksu u London. -
Kampanja je bila sračunata na to da se zapali cela Turska, a gorivo je svuda
mokro - Crna Gora je izdaje za privatne svrhe, Bosna pogotovu neće da diže
ustanak otkako Srbija hoće da je oslobodi, a valjani Bugari ne miču ni prstom.
Srpska oslobodilačka vojska mora da živi na svoj vlastiti račun i posle
razmetljive ofanzive, a da nije nigde ozbiljno tučena, natrag u svoju hajdučku
jazbinu! - To će i Rumune naučiti pameti, a onda od ruskih planova
ništa.
Srbiju je od katastrofe spasila jedino diplomatska akcija velikih
sila, koja je usledila, ne bez izvesnog otezanja, da bi Srbi što više dobili po
prstima. Mada, u stvari, te packe i nisu njima bile namenjene, nego
panslavistima. Jer, ovo je bio prvi i jedini panslavistički rat, koji nisu
pripremili i izveli političari, nego panslavistički entuzijasti. Oni su
ubeđivali političke krugove u Srbiji i Crnoj Gori da sa početkom rata ne
odugovlače, bez obzira što je zvanična Rusija bila nespremna i za rat
neraspoložena. Kad borbe počnu, govorili su, pokrenuće se i ruska država i sveto
delo slovenskog oslobođenja od turskog jarma biće izvršeno. Tajne službe
zapadnih sila sve su to znale, pa su ih podsticale i gurale ih, zajedno sa
Srbima, na tanak led.
Bila je to velika promena u zapadnoj politici prema
Istočnom pitanju. Od dugotrajnih nastojanja Zapada da se na istoku održi status
kvo i spasavanjem turske carevina od raspada osujeti veliko rusko širenje i
snaženje, prešlo se na aktivno i ubrzano rešavanje tog pitanja, nara-vno, u
svoju korist. Marks i Engels, strastveni borci protiv panslavizma i gotovo
rusofobi, koji su se odavno zalagali za takvu promenu, sada kada se ona
dogodila, nisu je ni primetili. Nisu prozreli diplomatsku igru Engleza, kojoj bi
se svakako obradovali, nego su bili očajni i besni što je rat prekinut i
sprečena srpska propast, a kivni na "glupe engleske novine" što uopšte
poklanjaju pažnju ratnim strahotama kojima su Srbi izloženi. Neobavešten i
razočaran, Engels se krajem avgusta žalio Marksu:
O Turcima srdačno i s
toplinom, o Slovenima s mržnjom
"Dejli njus" i stari Rasel sa svojom
drekom o turskim strahotama učinili su Rusima nenaplativu uslugu i sjajno im
pripremili iduću kampanju, koja može otpočeti čim gospoda liberali budu ovde na
kormilu. Liberalna provincijska štampa sad takođe udara u trompete i pošto se
stari Dizi povukao u Gornji dom, liberalni drekavci će svakako iduće sesije
voditi glavnu reč u Donjem domu. O infamijama Crnogoraca i Hercegovaca naravno
svi ćute. Srećom, i Srbi će dobiti batina - čak i Forbs, koji je uostalom opet
jedini razumni ratni dopisnik, govori s očiglednom toplinom o većoj vojnoj
sposobnosti turskih trupa - i "Belomu carju" nije tako lako
intervenisati.
Baš lepa marksistička pretnja odmazdom, možda i
proročanstvo:
Srećom, i Srbi će dobiti batina! Srećom!
Kada će ih
dobiti, nisu rekli. Svakako, želeli su da to bude što pre, ali uzimali su ih u
obzir i za kasnije prilike, za evropski rat, svetski rat, za "opšti rusvaj" i
konačni obračun Nemaca i Mađara sa Slovenima.Zaista, dobijali su ih više ****, i
to takve da su ih jedva preživeli, i u evropskom (Prvom svetskom) ratu, i u
svetskom (Drugom svetskom), a dobijaju ih i danas, kada je Nemce i Mađare, i pre
svetske revolucije, "oslobodio" baćuška Mi-hail Gorbačov, što je, možda, samo
uvod u najavljeni "opšti rusvaj"...
Što se tiče ruske "iduće kampanje",
koju su, po Engelsu, tako sjajno pripremile glupe novine, stari Rasel i engleski
liberalni drekavci, ona je zaista počela u proleće 1877. godine, da bi joj se
ubrzo priklju-čile Srbija i Crna Gora. I Marksovom i Engelsovom jadikovanju i
nerviranju više nije bilo kraja. Jedno, što novine "precenjuju" i
"preuveličavaju" ruske uspehe u Jermeniji i Maloj Aziji, drugo, zbog trome i
"čisto pasivne" turske odbrane ("Turskoj je prosto-naprosto potrebno nekoliko
Evropejaca!"), treće zbog "očigledne" izdaje u turskim redovima ("Još nikada se
6 000 Turaka iza šančeva i bedem a nije bez juriša predalo!"), četvrto, što
"revolucija softa" u Carigradu nikako da počne i nikako Turci da se "dignu
protiv svoga starog režima", peto, što se Rusi, polako ali sigurno, opasno
približavaju Carigradu ("Moraćemo se, verovatno do jeseni, priviknuti na
prisustvo Rusa između Balkana i Dunava!") i tako dalje, u nedogled.
U
kojim naučnim, filosofskim i psihološkim sferama i činjenicama treba tražiti
pozadinu i ishodište ovakve neobične "enologije" u delima teoretičara naučnog
socijalizma i tvoraca komunističke ideologije? Čime su bila izazvana i na čemu
utemeljena njihova ekstremna shvatanja o manjoj vrednosti i retrogradnom
karakteru određenih etničkih zajednica i narodnih kultura, uz osporavanje prava
tim zajednicama na samostalan politički, kulturni i privredni život i razvoj,
shvatanja koja nisu bila primerena evropskom društvu i duhu vremena, koja su
premašila nivo uobičajenog, svakodnevnog malograđanskog šovinizma i u znatnoj
meri korespondirala sa docnijim nemačkim nacizmom Hitlerovog vremena?Na ta i
takva pitanja nije lako odgovoriti. Za to bi bile potrebne specijalne studije,
kojima bi bilo obuhvaćeno ne samo celokupno njihovo naučno delo i književno
nasleđe, nego i ceo njihov život i rad, porodični odnosi, mentalitet, kao i sve
okolnosti njihove borbe koja je bila mnogostruka i strastvena...
Nemačka
mržnja - prva revolucionana strast
Naše uzgredne kombinacije tokom
jednostavnog čitanja, bez pretenzija, dela Marksa i Engelsa, nisu mogle dati
neki pouzdaniji rezultat, jer smo nailazili na mnogobrojne protivrečnosti i na
argumente i za i protiv. Ipak, možemo da skrenemo pažnju na neke karakteristične
momente.
Pevalo se: "Ne verujem u nebesa no u Marksa i Engelsa", a oni su
pisali i pisali protiv nas "divljaka".
NJihova nenaučna podela evropskih
naroda na "progresivne" i "reakcionarne", odnosno na "revolucionarne" i "nužno
kontrarevolucionarne", nije bila zasnovana na nekom ozbiljnijem
istorijsko-etnološkom proučavanju, nego više plod kombinacija, zamisli i želja
kojim bi tokovima i pravcima trebalo ubuduće da se kreće istorija
čovečanstva.
Tu je teoriju, u najgrubljoj formi, izložio Fridrih Engels u
članku "Mađarska borba", 1849. godine, u Marksovom listu "Nojer Rajniše
cajtung". U docnijim interpretacijama samo će biti ublažena borbena i
revolucionarna retorika, dok će suština ostati ista. Ključno mesto te teorije o
narodima koje je "tok istorije nemilo-srdno zgazio" već smo citirali. Ti narodi
u delima Marksa i Engelsa odviše liče na ranjene zveri, koje treba dotući, pošto
im je već oduzeto pravo da prezdrave, zaleče rane i ponovo stanu na
noge.
Tu je zatim Marksova i Engelsova patološka opsednutost panslavizmom
i njegovom navodnom opasnošću po čovečanstvo. Oni su razlikovali dve vrste
panslavizma, reakcionarni, despotski, oličen u ruskom samodržavlju, caru i
ruskoj knuti, i demokratski panslavizam, koji je formulisao ruski socijalist i
nihilist Mihail Bakunjin, jedan od učesnika Slovenskog kongresa u Pragu 1848.
godine, koji je Evropi ponudio izmirenje naroda i prevazilaženje zavada koje su
stvorili reakcionarni apsolutistički režimi, te izgradnju miroljubivog suživota
slovenskih, germanskih, romanskih i ostalih naroda, na revolucionarnim
principima slobode, jednakosti i bratstva.
Polemišući s Bakunjinom,
podužim člankom, pod naslovom "Demokratski panslavizam", iste 1849. godine, u
istom Marksovom listu, Fridrih Engels neće ni da čuje za ponudu demokratskih
panslavista, odbacujući i samu ideju izmirenja i ravnopravnog suživota sa
Slovenima. U nedostatku svakog iole ubedljivog razloga, on to čini u ime
revolucije, pošto je, navodno, krivica Slovena za gušenje revolucije u Beču i
Budimpešti apsolutna i neoprostiva, preko koje se više ne može preći.
Mi
i Mađari treba da austrijskim Slovenima garantujemo njihovu samostalnost -
zahteva Bakunjin, a ljudi kalibra jednog Rugea kadri su da mu takva obećanja u
četiri oka doista daju - ustaje Engels ne više kao revolucionar nego kao Nemac,
i ne samo protiv Bakunjinove ponude nego i protiv onih Nemaca koji su spremni da
takvu ponudu i prihvate.
- Od nas i od ostalih revolucionarnih nacija
Evrope zahteva se da žarištima kontrarevolucije pred samim našim vratima
garantujemo nesmetanu egzistenciju, slobodno pravo na zaveru i pravo na upotrebu
oružja protiv revolucije; mi treba da u samom srcu Nemačke konstituišemo
kontrarevolucionarnu češku državu, da slomimo snagu nemačke, poljske i mađarske
revolucije pomoću ruskih predstraža isturenih među njih na Elbi, Karpatima i
Dunavu.
Mi ne mislimo to da učinimo. Na sentimentalne fraze o bratstvu,
koje nam se ovde serviraju u ime najkontrarevolucionarlnijih nacija Evrope,
odgovaramo da je mržnja prema Rusima bila i još jeste prva revolucionarnarna
svest kod Nemaca, da joj je od vremena revolucije pridošla mržnja prema Česima i
Hrvatima i da mi, u zajednici s Poljacima i Mađarima, možemo revoluciju učiniti
bezbednom samo najodlučnijim terorizmom protiv tih slovenskih naroda. Mi sada
znamo gde su koncentrisani neprijatelji revolucije: u Rusiji i austrijskim
slovenskim zemljama, i nikakve fraze, nikakvo ukazivanje na neodređenu
demokratsku budućnost tih zemalja neće nas zadržati da naše neprijatelje
tretiramo kao neprijatelje.
I na kraju, sav obuzet germanskim ratničkim
žarom i revolucionarnim zanosom, Fridrih Engels kliče:
Neka tada bude
borba, "neumoljiva borba na život i smrt" sa Slovenstvom koje izdaje revoluciju;
borba do istrage i bezobzirni terorizam - ne u interesu Nemačke, nego u interesu
revolucije!
Bezobrzirni terorizam! Sto za jednog, kako će docnije reći
nemački nacionalsocijalista Hitler.
Grci koji nisu Grci, i Rusi koji nisu
Rusi
Ipak, osim slovenskog istočnog greha, ogrešenja o revoluciju,
javljaju se tu i tamo i sasvim prizemni i prozaični razlozi za Marksovu i
Engelsovu slovenofobiju. Na primer:
Slovenci i Hrvati odvajaju Nemačku i
Mađarsku od Jadranskog mora; ni Nemačka ni Mađarska ne mogu dozvoliti da budu
odvojene od Jadranskog mora iz "geografskih i komercijalnih
nužnosti".
Geografske i komercijalne nužnosti su, inače, korisne
nepravde, kao na primer, kad energični Jenki otmu od Meksika Teksas i
Kaliforniju.
"Ili je to možda nes-reća što je divna Kalifornija istrgnuta
iz ruku lenjih Meksikanaca?" - pita Engels, formulišući ovu svoju neobičnu
teoriju.
"Zgaženih" naroda, da-kle, ima širom sveta. A u Evropi, pored
Slovena, tu su i Rumuni. Oni su, s jedne strane, Marksu i Engelsu primamljivi,
kao romanski elemenat i mogući bedem između Istočnih i Južnih Slovena, ali, s
druge strane, odbojni zbog svoje pravoslavne vere. A tu su i Grci, začetnici i
utemeljivači evropske, odnosno savremene svetske civilizacije. Uprkos tolikim
istorijskim zaslugama, oni su ipak viđeni pre kao sultanova raja nego kao
slobodan narod, po principu - jednom zgaženi, zauvek zgaženi. O herojskoj borbi
epirskih gorštaka, Marks piše u "Tribjunu" s ironijom i očiglednom nesimpatijom,
baveći se radije intrigama nego suštinom grčkog pitanja.
"Možemo reći da
smo, posle pažljivog proučavanja dokumenata u vezi sa tim događajem, ubeđeni da
su ustanici isključivo gorštaci koji su nastanjeni na južnoj padini Pinda, i da
nisu naišli na saosećanje ostalih hrišćanskih naroda pod turskom vlašću izuzev
pobožnih crnogorskih gusara; da se stanovnici dolina Tesalije, koji sačinjavaju
kompaktnu grčku zajednicu još uvek pod turskom vlašću, više boje svojih
sunarodnika nego samih Turaka! - pisao je Marks 1854. godine.
- Što se
tiče preostalog dela grčkog naroda, koji iznosi možda 300 000 ljudi rasejanih po
gradovima širom Turskog Carstva, njih ostala hrišćanska plemena toliko mrze da
se, kad god neki narodni pokret uspe, kao na primer u Srbiji i Vlaškoj, svi
sveštenici grčkog porekla proteruju i na njihovo mesto postavljaju
domoroce.
Ipak, pored međusobnih omraza i problematičnog mentaliteta, za
grčku reakcionarnost i kontrarevolucionarnost Marks i Engels su držali u rukavu
i rezervnu teoriju, po kojoj Grci i nisu Grci, već slovensko stanovništvo koje
je primilo grčki jezik.
Slična teorija bila se pojavila i o Rusima, koja
se naročito dopadala Marksu. Tu teoriju lansirao je izvesni katolički monsinjor
Duhinski, profesor u Parizu, poreklom Ukrajinac, tvrdeći da Rusi (ne računajući
Beloruse i Ukrajince) uopšte i nisu Sloveni već Mongoli i Finci.
Prilikom
poslednjeg poljskog ustanka, nacionalna vlada je nagradila Duhinskog za njegova
"otkrića" - pisao je Marks Engelsu juna 1865. godine. Dokazano je ta-kođe i od
geološke i od hidrografske strane da istočno od Dnjepra nastaje velika "azijska"
razlika u poređenju sa predelima zapadno od njega, da Ural (što je već Merčison
tvrdio) nipošto nije delnica. Zaključak do kojeg dolazi Duhinski: Ru-ssia je ime
koje su Moskovljani uzurpirali. Oni nisu Sloveni; uopšte ne pripadaju
indogermanskoj rasi, to su uljezi koje opet treba proterati preko Dnjepra
itd.
Marks ne može javno da podrži teoriju monsinjora Duhinskog, jer je
očigledno nenaučna i isuviše prozirna, ali mu je ona na određen način draga, pa
joj želi što više pristalica, i kaže:
Želeo bih da je Duhinski u pravu i
da ovo mišljenje bude vladajuće među Slovenima.
Time smo zašli i u treći
karakterističan momenat Marksove i Engelsove nauke, u svet njihovih skrivenih
misli i tajnih želja, i njihovu umetnost da kažu više i drukčije nego što su
rekli. O tome su sami ostavili nesumnjiva svedočanstva. Na primer, 3. maja 1854.
godine, piše Marks Engelsu:
"Tribjun", to znaš, laska sebi da je
hrišćanski. Utoliko me više zabavljalo što su ta gospoda uzela jedan moj članak
za lid, u kojem ja kao glavnu zamerku Turcima postavljam da su konzervirali
hrišćanstva; razume se, to nisam rekao u ovako oštroj formi. Zaista, Turci su
morali propasti zbog toga što su dozvolili da se vizantijska teokratija razvija
u formi na kakvu nisu nikad pomišljali ni sami grčki carevi. Postoje, u stvari,
samo još dva religiozna naroda, Turci i grčko-slovensko stanovništvo Turske. Oba
moraju propasti. Bar grčko-slovensko sa popovskom društvenom organizacijom, koja
se pod turskom vladavinom učvrstila. "Tribjunu" sam, osim toga, poslao još
skandaloznu stvar o "svetom grobu" i "protektoratu" u Turskoj, i ta gospoda neće
iza istorijskog materijala primetiti zajedljivost na račun
hrišćanstva.
Zajedljivost, skrivene misli, tajne želje, sve stvari u koje
su, ne znajući, mnogi verovali pevajući: "Ne verujem u nebesa no u Marksa i
Engelsa"!!
