КРВНА ОСВЕТА КАО СПЕЦИФИЧНОСТ СТАРИХ СРБА И НАЧИН ЗАШТИТЕ СВОЈЕ НАЦИОНАЛНЕ ЗАЈЕДНИЦЕ
Неспорно је да је код Старих Срба, као и код свих старих Словена (Анта), постојала крвна освета. Ово отуда што су Словени држали до људске части, изнад свега ценили људски живот и живот стоке, и отуда што су били одани породици, роду, братству, племену, сеоској и жупској заједници. Стари Срби су интересе заједнице, као облику живота, стављали изнад интереса појединаца и као такви од суседа третирани као метохити, жупљани или комуни (латинизам).
Као што је у науци познато, најстарији помен крвне освете код Словена налазимо крајем VI или почетком VII века у Стратигону цара Маврикија, где се о Склавима и Антима каже ово: „Према странцима су љубазни и са добром вољом и чувајући их проводе их из места у место, где им устреба, ако се небрижљивошћу угоститеља догоди да странац настрада, нападне на угоститеља онај, што му га је предао, по дужном обичају да освети странца“. Овај општесловенски обичај одржао се у средњем веку и код Старих Срба. На то упућује и реч вражда, којом се код средњовековних Срба називала новчана глоба за убиство. Уз то долази и обичај мирења или умира крвне освете.
У позније средњовековно доба, село је одговарало код Срба за живот људи и стоке. Уз то, оно је плаћало глобу (вражду), кад би се убијен човек нашао на његовом атару. По Законику Стефана Душана, и по споменицима, није сасвим јасно, је ли се тако чинило и у старије време. Не знамо од када се развио бичај сеоског јемства за крвнину, а свакако да потиче од најстаријих времена. По старијим законима, крвнина је очигледно падала на родбину окривљенога. Чини се да се јемство села развило из јемства закрвљених родова, јер су првобитно род, братство и село били готово синоними, па је обичај остао и онда, када село није било из истог братства.
Тако се род убијеног није могао оставити без икакве накнаде, те је та ствар, по старом законодавству, морала бити остављена народном обичајном праву, које се и не помиње, јер је својом снагом јаче било и од писаних закона. У турско феудално доба, у многим крајевима код балканских народа, осим вражде (крвнине, „бељаје“- у Мушутишту) коју је село плаћало, убица је био дужан на крају и да се мири са родом убијенога, о чему се старало село.
При кривици убиства, код Старих Срба у средњем веку, и село је могло плаћати вражду владаоцу, ако није хтело дати убицу. Из тог се може извести, да је и у средњем веку код Срба био обичај да село плаћа вражду државном господару, кад се год убица није могао наћи, или га село није хтело издати, по ондашњем начелу одговорности појединих управних јединица за њихове чланове. Поред тога, може се претпоставити, да се село овим могло служити и као начин опозиције, за казну убиства, кад би то народу одговарало.
Како се од старине у српским земљама крвнина увек тражила од села на чијој земљи је нађен мртав човек, то је свако село добро знало где су међе његовом атару, ако би се видело и знало на чијој земљи је пала крв. Дешавало се, да људи из једног села упрте нућу погинулог и да га пренесу на земљу другог села, само да отклоне глобу од себе.Најзад, село је имало да плати крвнину и кад „човек падне с грма, или умре на путу од зиме“.
У Сретечкој жупи је, како код Срба, тако и код осталих, био обичај у старо доба, ако сe испаљена пушка чује у селу, ово је било дужно да трчи и да види шта се десило. За крв која се деси на сеоском атару, село је плаћало вражду у српско средњевековно и турско феудално доба, ако се није могао наћи убица. Најзад, у Горњем Селу, постоји „Горански Гроб“, који се налази у близини Мечкиног Камена. Ту је по народној традицији, крајем XVIII века погинуо један путник Горанин. У то време се вражда за крвнину плаћала у износу шест златника. То је био атар села Јажинца у Сиринићкој жупи. Али како су се Сиринићани одрекли да је то њихово земљиште, говорећи да је „горњосевско“, нашта су се заклели, то су Горњосељани платили вражду, а планинско земљиште где је Горанин погинуо припало је њиховом селу. Имамо и пример Ужичана и Новопазараца. Почетком XIX века, спорили су се новопазарски и ужички кадилук око планине Суви Бор. Спор је на крају решен на основу тога, што је утврђено да је некада новопазарски крај платио крвнину за убиство Ужичанина у Сувом Бору. Поред тога, уколико би се десило убиство у селу, па је ово настојало да дође до измирења између закрвљених родова и села, а ако убица не би хтео да плати крвнину, село се старало да убијенога освети „глава за главу“, а освету је чинио онај кога село одреди.
Ради илустрације ове појаве код Старих Срба, наводимо и следећи пример. У другој половини XIX века, биле су у јесење доба у току једне ноћи девојке на „повечеринки“ (поселу) у воденици у селу Сретској. Прошао је поред воденице неки сеоски младић и куцнуо је на воденички прозор. Девојке су рекле из воденице: „Иди од тујке, знамо те кој си!“ Он је опет куцнуо и рекао: „Рачове девојке ми спијет под грло!“ Воденица је била Рачова и једна девојка је била од тога рода. После два три дана, ова девојка је томе младићу запалила сено. За овим је село сазвало збор и стало је ислеђивати ко је извршио паљевину. Није се могао пронаћи кривац. Затим се Рачовска девојка која је извршила паљевину јавила сама. Село ју је питало зашто је то урадила. Ова је испричала селу шта је овај рекао код воденице, те је „за ту реч“ ивршила паљевину. Из тога, исте године о Божићу, пале су, због поменуте речи, две узајамне крви: отац девојкин и стричевић оног младића што је куцао на прозор воденице. За овим је село донело ову одлуку: „крв за крв, а за ону реч девојци да плати момкова кућа 1000 гроша“.
Драгомир Станисављевић Живкин
