BIOPOLITIKA, NAROD I RASA

Poslednjih godina u Rusiji i drugum slovenskim zemljama, ne bez našeg učešća, veliku popularnost je steklo shvatanje rasa. Ljudi su ranije objašnjavali svet koji ih okružuje socijalnim i klasnim kategorijama, kao što su demokratija, jednakost, pravednost i odjednom počeli da gledaju na društvo očima antropologa.

Bivši građani „bratskih republika“ naselivši sve naše gradove, predstavljaju se u sasvim drugačijem svetlu i u razgovoru su se ukorenili takvi pojmovi kao što su: „žutać, čivutin, čamuga, kosooki, mandov i drugi“. Rusi kod kojih se probudio rasni instinkt, konačno su shvatili da je dugogodišnje propagiranje internacionalizma, jednakosti, bratstva dovelo do toga da su oni iskonski Evropljani čiji su preci bili stvaraoci velike ruske imperije postali „Beli robovi“, „crnim gazdama“. I sada državni službenici pažljivo stavljaju u svojim objavama tzv. „etničke probleme“ i govore u štampi o „ksenofobiji“, uvode vizne režime, migracione kvote i novčane kazne; mladi skinhedi, ti obrijanih glava predstavnici Belog Otpora, napadaju protivnika po principu otvorenog delovanja.

Ovde i sada, na ulici i u školi, na tržnicama i na univerzitetima, u diskotekama i na internetu rasplamsava se planetarna borba za Čast i Krv. Mlada duša ne trpi laži i poniženja. Za svaku uvredu sledi žustar odgovor, udarac i nokaut. Isto tako stihijski, ali herojski napadi, pa čak i planirane specijalne operacije kao što je rat u Čečeniji, ne samo da ne rešavaju rasni problem, nego samo dolivaju ulje na vatru.
Moskovske četvrti su sada naseljene uljezima sa Kavkaza, više od polovine kapitala kontrolišu Jevreji i Jermeni a maloprodajne tržnice pleplavljene su azijatama. Ako se pri svemu ovome osvrnemo na katastrofalne statistike: smrtnosti, opšteg starenja stanovništva, raspad normalnih porodica i nedostatak porodica sa više dece, sveobuhvatna predstava je obeshrabrujuća. Neki pisci, koji vole da daju proročanske izjave, u vezi sa tim otvoreno objavljuju da je ruska nacija umrla i da više nikada neće vaskrsnuti. A oni ostaci što još uvek ispoljavaju neku pasioniranost su oni koje nazivamo ’’novim rusima’’ kod kojih je u pasošima umesto nacionalnosti upisano građanstvo.

Strašan demografski položaj je primorao najbolje i najpodozrivije umove da se zamisle o nacionalnim i rasnim problemima današnjice. Pojavljuju se odgovarajuća istraživanja i monografije. Na prvi pogled izgleda da to nije novi problem. Kod nas u Rusiji oni su stavljeni na akademski i državni nivo još krajem XIX i početkom XX veka, tj. do komunističke revolucije a na Zapadu njegovo izučavanje je još davno dovelo do formiranja organizacija tipa Kju Kluks Klana. Cela istorija Trećeg Rajha je u svojoj suštini bila rasni rat.

Rasna istraživanja nisu ekstremizam i nisu egzotika. U razvijenim zemljama izučavanjem uzajamnih veza genotipova sa naslednim karakteristikama čoveka bave se naučni instititi, kako građanskih tako i vojnih namena.

Istraživanja pokazuju da ljudi različitih rasa nemaju samo drugačiju boju kose, kože i očiju. Oni razmišljaju, govore, pišu, hodaju, vole, pa čak i mirišu drugačije. A od obima, težine i strukture ljudskog mozga zavise bukvalno sve osobine ličnosti Može se reći da između mlade lepotice sa severa i brzog mužjaka sa juga leži rasna propast. Faktički to su dva različita biolška tipa ljudi.

Samo shvatanje lepote menja se u zavisnosti od rase, arhetipa, složenog sistema vrednosti. Lepo i moderno odelo može obući čak i gradsko strašilo, ali svoju sortu ne može ni ulepšati ni sakriti. Više od toga zdrava rasa u oblačenju stremi ka jednostavnom i klasičnom stilu a poremećena, bolesna i izopačena, šarenilu, dekoraciji i maskiranju. U ovoj činjenici skriva se između ostalog paradoksalna situacija Rusa, jer socijalne razlike preovlađuju a rasne su jedva vidljive, siromašni mogu postati bogati, ali crni nikada ne mogu postati Beli.

Najrasprostranjenije shvatanje rasa svodi sve različite vrtste ljudi na četri osnovna tipa: belci, crnci, žuti i crveni, mada je ovo shvatanje uprošćeno.

U savremenoj nauci postoje najrazličitije podele i tipologije rasa.

U skladu sa nekim shvatanjima, rasa i njihovih podtipova ima na desetine. Samo u Evropi postoje takve rase kao što su: nordijska, istočno pribaltička, alpinska, dinarska, mediteranska, uralska itd. Čak i kod najokorelijih rasista Trećeg Rajha nikada nije bilo težnji da se sve prirodne različitosti svedu kao suprotnosti dve ili tri rase kako to pokušavaju da predstave kritičari rasizma. Npr. Hans Ginter je u svojim radovima upozoravao da će „blondinomanija“ ubiti Nemačku. Tako je i bilo. Kada je započeo totatalnu ofanzivu na istok Hitler se tamo sudario sa genetski vrednim narodom, bogatim plavokosim lepoticama ružičastih obraza. Za njih komunistička ideologija je bila samo površna odlika društvenih svatanja a rodna zemlja i istorijske svetinje osnovni smisao života.

Potpuno je jasno da unutar jedne rase postoje razni narodi sa svojom genetskom svešću, vekovnim tradicijama, sistemom vrednosti. Ovde je neophodno objasniti metod podele ljudi na antropološke tipove, u skladu sa rastom, formom lobanje, oblikom nosa itd. Navedeni metod je sinhroničan. On uzima u obzir samo one karakteristike koje su vidljive oku specijaliste i medicinskim priborom. Takav način se rodio u epohi novog vremena u nedrima empirijskih nauka. On je preovladavajući u shvatanju engleske, američke i nemačke rasologije, zasnovane na strukturno funkcionalnoj analizi.

Drugo shvatanje rase ima utočište u vedskoj tradiciji.

Ovde nema mesta površnom šematizmu, nego dubokom shvatanju mnogomernosti bića gde se genetske strukture javljaju kao spremišta bioloških predstava kosmičkih ravni. Sam princip genetske svesti ne svodi se (samo) na svet čoveka, on je antropocentričan. Zato u vedskim istočnicima shvatanje rasa je primenljivo takođe i prema životnim vegetativnim produktima svesti.

Rasa označava narod kvalitativnost uopšte. Rasno punovredni svet to je svet zdravlja i procvata gde vladaju rodni bogovi, principi prirodne hijerarhije i prirodnog odabira. Rod kod slaveno-Rusa, Arijevaca a šire kod svih indoevropljana nije samo porodična zajednica, on je pre svega vaseljenski princip rađanja života i plodnosti. U zemaljskoj dimenziji rod (rudra) simboliše se falusom a u kosmičkoj drvetom, ili osom sveta. Refleksijom tog nebeskog principa na zemaljskim carstvima nastao je simbol država (vadžr, bulav) koje na titularnim portretima drže carevi, kneževi i ketmani.

Rod ta druga dimenzija rase, njegova genetska, kosmogonijska osnova bez koje ne može biti nikakvog rođenja. Rod ne negira rasu nego je predpostavlja. Rasa ne opisuje rod u vidu porodičnog društva ili pojedinačnih individua. Zato mi netrebamo suprotstavljati rasni princip narodnom nego ih objediniti u jednu celinu.

Široko je poznato da se Nemci ponose svojom rasnom pripadnošću tj. porodicom. Isto tako sa istorijske tačke gledišta Nemci a tačnije evropski Germani minimum polovina sastoje se od potomaka severozapadnih slovena: Ljutića, Bodrića, lužičkih Srba, Rugova, Poljaka, Čeha, Retijaca i drugih plemena, koje su Nemci ranije nazivali jednim imenom Vendi. Zato ako bi služba Himlera pisala genetski pasoš za poslednja četiri pokolenja (otprilike jedan vek) ili za deset porodičnih kolena, ona bi otkrila pored Nemaca i nešto Jevreja, lako prepoznatljivih po svojoj spoljašnjosti i mnoštva germanizovanih Slovena, antropološki bliskih čistokrvnim normanima.

Sloveni kao iskonsko (autohtono) stanovništvo Evrope i značajan deo savremenih Evrpoljana predstavljaju sa genetske tačke gledišta zlatni fond Bele rase. To odlično znaju stratezi koji formiraju geopolitičku arhitekturu sveta, demografsku i imigracionu politiku.

Jastrebovi NATO-a koji su uticali na raspad Varšavskog pakta, SSSR, Jugoslavije i Čehoslovačke, koji streme tome da bez obzira na cenu razdele slovenski svet na onaj način kako bi najrazvijeniji deo na zapadu ušao u zonu Evropskog saveza (faktički u sferu germanskih interesa) a istočni odvojen od Rusije obrazovao bi „neutralnu“ ili tzv. „bufernu“ zonu. Rusija naprotiv nije zainteresovana za odvajanje njenih iskonskih zemalja, drevne Rusije, pošto pri takvom scenariju mi gubimo ne samo ogromne teritorije, nego i na desetine miliona slovenskog a posebno ruskog porekla. Zato slaveno-rusko geopolitičko prostranstvo, nova Rusija, predstavlja najbolju, najveću i najrazumniju alternativu zapadno-evropskom savezu a vojnopolitički savez slovenskih država koje imaju moćnu pozadinu u evroaziji dostojnu protivtežu NATO-u.

Raskol evropskog sveta i njegovo usitnjavanje na odvojene države kao što su: Belorusija, Ukrajina, Češka, Slovačka, Srbija, Slovenija, Hrvatska, Crna Gora, sa jedne strane i pojavanovih panslavenskih ili pseudo slovenskih organizacija, sa druge strane, dovode do neophodnosti da se preosmisli sam fenomen slovenstva. Sloveni kao i Germani nisu rasa, nego super etnos, tj. etnokulturna zajednica naroda. Pri njihovoj indentifikaciji, sučtinski značaj imaju opšti narodni koreni, sličnih antropoloških predznaka, slični jezici, religiozne tradicije, način života. Budući da je Bela rasa šire biološko društvo, sami Sloveni se dele na mnoštvo brojnih antropoloških tipova, plemenskih grupa i naroda, kadkada različitih samo po dijalektu i teritoriji gde žive. Tako i Sloveni, Slovenci i Slovaci budući da su bliski narodi umesto da teže ka super etnosu i rasnom tipu, oni teže dijalektu i teritoriji. Državne i političke granice, sada imaju samo administrativnu ulogu, i nikako ne utiču na ljudske rase.

U dohrišćanskom periodu naši preci su živeli u rodovskim zajednicama, po prirodnim zakonima i narodnim običajima, nezaboravljajući posebne svenacionalne ideje.Stvaranje njihovih zasebnih država i civilizacija odvijalo se u skladu sa istorijskim potrebama i duhom vremena.

Ideologija slovenstva ponikla je kao reakcija na podjarmljivanje Slovena od strane: Germana, rimokatoličke crkve i muslimansko turskim ropstvom a kasnije sovjetskim impreijalizmom. Ni Kijevska Rusija, ni Ruska imperija ni SSSR ni ZND nisu stavile sebi kao zadatak širenje ideologije slovenstva. Zvanični ruski panslavizam nije imao rasno etnički nego hrišćanski crkveno pravoslavni mesijanski karakter.

Sovjetski komunizam sa njegovim internacionalizmom i marksizmom-lenjinizmom, još je dalji od naših narodnih ideala.
Slovenski savez u etničkom smislu bio je državni eksperiment Jugoslavije. Ona je nikla kao rezultat oslobođenja Evrope od nemačko-fašističke agresije. Po mnogim pokazateljima komunistički prozapadni režim Josipa Broza Tita nije mogao da oformi širi i čvršći savez sa bratskim zemljama.

Danas ima 16 slovenskih naroda koji žive u 12 slovenskih država. Isto tako njihovi lideri su daleko od shvatanja zajednice koja jeste zadatak našeg super etnosa. Slovenski pokret, kako na nacionalnom tako i na međunacionalnom planu, razvija se stihijski i po volji onih privrženika iz redova učenih slavista koji veruju u narod, patriotski nastrojenih vojnika i političara.

Slovenstvo kao kulturno-političko društvo i kao ideologija imaju veliku budućnost. Ono nije ni reakcionarno, ni rasističko, ni ekstremističko, i deluje u okvirima međunarodnog prava, i državnih zakona, i nikoga ne ugrožava. Naši protivnici shvataju opasnost od konkurncije i preteće moći takvog saveza, i čine sve moguće kako nebi dozvolili saradnju slovenskih država. Oni pokušavaju da izoluju Belorusiju, da uvuku Ukrajinu u NATO, ometaju stvaranje slovenskih partija i njima sličnih organizacija.
Druga zakonomernost se sastoji u tome što Beli rasisti, posebno u anglo-germanskom svetu ignorišu slovenstvo a današnji političari proslovenske orijentacije, naprotiv plaše se reči rasa kao da je ona tabu. Dali je to razumno? Ne. Principijelno rešenje rasnoetničkih, demografskih i nacionalnih problema je, ne u uzajamnim optužbama etnocentrista, panslavista i rasista, ne u prišivanju ideoloških etiketa jedan drugome, nego u poštovanju hijerarhijskih principa.

Za svakog od nas na prvom mestu treba biti sopstveni narod, koji silom bioloških zakona sam po sebi predstavlja celu vaseljenu. Zatim slede interesi NACIJE tj. etnosa, koji obrazuju državu. Na trećem mestu po hijerarhiji nalaze se vrednosti SUPERETNOSA, narodne zajednice na međunarodnom nivou, koji u našem slučaju predstavlja slovenstvo. I na kraju slavni herojski ideali naše RASE, koji nas objedinjuju sa drugim Belim narodima. Na taj način spajanje interesa naroda, nacije, superetnosa i rase daje nam nove perspektive i snage za preporod.

Autor teksta: Pavel Tulajev
Prevod: Đorđević Igor
Preuzeto iz magazina: Srpski Front br.30

JEDINA PRAVA POLITIKA JE BIO-POLITIKA!

Хитлер о Србима и Хрватима

Упоредјујући Србе и Хрвате, Хитлер је нагласио да “Хрвати немају никакву представу о државности и неће је никада ни имати”.

Насупрот њима “Срби су народ који је одређен да има државу и који је као народ одржан. Њихова идеологија је великосрпска. У њима постоји безобзирна отпорна снага”.

Херман Нојбахер (главни Хитлеров дипломата за Балкан) је у својим сећањима написао:

„Хитлер је био убеђен да ће Срби, чим им се опет пружи прилика, поново бити водећа балканска сила. Хитлер је поштовао Србе и ја претпостављам да то потиче из времена балканских ратова 1912. и 1913. године, а тај респект према Србима још је више порастао када је српска армија постигла у Првом светском рату војничке успехе против аустроугарске војне силе. Иза Хитлеровог неповерења према Србима крије се, заправо, његово потајно признање и дивљење према њима”.

Хитлер је такође рекао: “Срби су ми увек били дражи од Хрвата, али су ме Срби више пута ујели за срце”.

Усташтво је реакционарски шовинизам из 19. века задојен католичким фундементализмом, док је расни национализам је философија природе, борба за опстанак, део је галактичке борбе, и као таква је далеко комплекснија од некаквих партијиско-политичких идеја и уређења - социјал-дарвинизам у пракси.


                                                             www.srpskifront.com

.

КРВНА ОСВЕТА КОД СТАРИХ СРБА

КРВНА ОСВЕТА КАО СПЕЦИФИЧНОСТ СТАРИХ СРБА И НАЧИН ЗАШТИТЕ СВОЈЕ НАЦИОНАЛНЕ ЗАЈЕДНИЦЕ

Неспорно је да је код Старих Срба, као и код свих старих Словена (Анта), постојала крвна освета. Ово отуда што су Словени држали до људске части, изнад свега ценили људски живот и живот стоке, и отуда што су били одани породици, роду, братству, племену, сеоској и жупској заједници. Стари Срби су интересе заједнице, као облику живота, стављали изнад интереса појединаца и као такви од суседа третирани као метохити, жупљани или комуни (латинизам).
Као што је у науци познато, најстарији помен крвне освете код Словена налазимо крајем VI или почетком VII века у Стратигону цара Маврикија, где се о Склавима и Антима каже ово: „Према странцима су љубазни и са добром вољом и чувајући их проводе их из места у место, где им устреба, ако се небрижљивошћу угоститеља догоди да странац настрада, нападне на угоститеља онај, што му га је предао, по дужном обичају да освети странца“. Овај општесловенски обичај одржао се у средњем веку и код Старих Срба. На то упућује и реч вражда, којом се код средњовековних Срба називала новчана глоба за убиство. Уз то долази и обичај мирења или умира крвне освете.
У позније средњовековно доба, село је одговарало код Срба за живот људи и стоке. Уз то, оно је плаћало глобу (вражду), кад би се убијен човек нашао на његовом атару. По Законику Стефана Душана, и по споменицима, није сасвим јасно, је ли се тако чинило и у старије време. Не знамо од када се развио бичај сеоског јемства за крвнину, а свакако да потиче од најстаријих времена. По старијим законима, крвнина је очигледно падала на родбину окривљенога. Чини се да се јемство села развило из јемства закрвљених родова, јер су првобитно род, братство и село били готово синоними, па је обичај остао и онда, када село није било из истог братства.
Тако се род убијеног није могао оставити без икакве накнаде, те је та ствар, по старом законодавству, морала бити остављена народном обичајном праву, које се и не помиње, јер је својом снагом јаче било и од писаних закона. У турско феудално доба, у многим крајевима код балканских народа, осим вражде (крвнине, „бељаје“- у Мушутишту) коју је село плаћало, убица је био дужан на крају и да се мири са родом убијенога, о чему се старало село.
При кривици убиства, код Старих Срба у средњем веку, и село је могло плаћати вражду владаоцу, ако није хтело дати убицу. Из тог се може извести, да је и у средњем веку код Срба био обичај да село плаћа вражду државном господару, кад се год убица није могао наћи, или га село није хтело издати, по ондашњем начелу одговорности појединих управних јединица за њихове чланове. Поред тога, може се претпоставити, да се село овим могло служити и као начин опозиције, за казну убиства, кад би то народу одговарало.
Како се од старине у српским земљама крвнина увек тражила од села на чијој земљи је нађен мртав човек, то је свако село добро знало где су међе његовом атару, ако би се видело и знало на чијој земљи је пала крв. Дешавало се, да људи из једног села упрте нућу погинулог и да га пренесу на земљу другог села, само да отклоне глобу од себе.Најзад, село је имало да плати крвнину и кад „човек падне с грма, или умре на путу од зиме“.
У Сретечкој жупи је, како код Срба, тако и код осталих, био обичај у старо доба, ако сe испаљена пушка чује у селу, ово је било дужно да трчи и да види шта се десило. За крв која се деси на сеоском атару, село је плаћало вражду у српско средњевековно и турско феудално доба, ако се није могао наћи убица. Најзад, у Горњем Селу, постоји „Горански Гроб“, који се налази у близини Мечкиног Камена. Ту је по народној традицији, крајем XVIII века погинуо један путник Горанин. У то време се вражда за крвнину плаћала у износу шест златника. То је био атар села Јажинца у Сиринићкој жупи. Али како су се Сиринићани одрекли да је то њихово земљиште, говорећи да је „горњосевско“, нашта су се заклели, то су Горњосељани платили вражду, а планинско земљиште где је Горанин погинуо припало је њиховом селу. Имамо и пример Ужичана и Новопазараца. Почетком XIX века, спорили су се новопазарски и ужички кадилук око планине Суви Бор. Спор је на крају решен на основу тога, што је утврђено да је некада новопазарски крај платио крвнину за убиство Ужичанина у Сувом Бору. Поред тога, уколико би се десило убиство у селу, па је ово настојало да дође до измирења између закрвљених родова и села, а ако убица не би хтео да плати крвнину, село се старало да убијенога освети „глава за главу“, а освету је чинио онај кога село одреди.
Ради илустрације ове појаве код Старих Срба, наводимо и следећи пример. У другој половини XIX века, биле су у јесење доба у току једне ноћи девојке на „повечеринки“ (поселу) у воденици у селу Сретској. Прошао је поред воденице неки сеоски младић и куцнуо је на воденички прозор. Девојке су рекле из воденице: „Иди од тујке, знамо те кој си!“ Он је опет куцнуо и рекао: „Рачове девојке ми спијет под грло!“ Воденица је била Рачова и једна девојка је била од тога рода. После два три дана, ова девојка је томе младићу запалила сено. За овим је село сазвало збор и стало је ислеђивати ко је извршио паљевину. Није се могао пронаћи кривац. Затим се Рачовска девојка која је извршила паљевину јавила сама. Село ју је питало зашто је то урадила. Ова је испричала селу шта је овај рекао код воденице, те је „за ту реч“ ивршила паљевину. Из тога, исте године о Божићу, пале су, због поменуте речи, две узајамне крви: отац девојкин и стричевић оног младића што је куцао на прозор воденице. За овим је село донело ову одлуку: „крв за крв, а за ону реч девојци да плати момкова кућа 1000 гроша“.

Драгомир Станисављевић Живкин

8. mart

Klara Ajzner poznatija kao Cetkin, jevrejka (zar ste sumnjali) komunistkinja iz Nemacke uvalilaila nam je jos jedno njihovo "kukavicje jaje", "praznik" 8.mart, kasnije od strane komunista prozvan “medjunarodnim danom zena”. Na taj dan (1909) desile su se nekakve demonstracije zena Amerike. Na njenu inicijativu, na drugoj medunarodnoj konferenciji zena socijalistkinja odrzanoj u Kopenhagenu 1910. godine odluceno je da se 8. mart obeljezava kao Dan zena. Prvi put je taj "praznik" proslavljen vec sledece, 1911. godine i to u Nemackoj, Austriji, Danskoj, Svajcarskoj. Ruskinje su ovaj dan premijerno obelezile dve godine kasnije, 1913. Socijaldemokratkinje Srbije su, kao u Nemackoj, vec 1911. godine simbolicno praznovale, a prva znacajnija proslava odrzana je 1914. godine u Narodnom domu u Beogradu. Danas medunarodni praznik zena slavi se na razlicite nacine sirom planete, bez obzira na drustveno uredenje drzave.
Medjutim retko ko se pita sta je stvarno stajalo iza tog datuma. Do danasnjeg dana zene u Srbiji i celom svetu obelezavaju taj dan i ne pitajuci zasto to cine.
Istina je jednostavna, Klara Cetkin i njene jevrejske “drugarice” jednostavno su za praznik feministkinja Evrope I Amerike uzele datum iz jevrejske istorije. Radi se o PURIMU (pur = kocka) koji je pokretni jevrejski praznik i ne pada svake godine u isti dan, ali se pada otprilike oko 8 marta. Purim je jevrejski prolecni praznik kojim se proslavlja persijsko-midska kraljica Jestira, jevrejka, koja je omogucila jevrejima pokolj nad hiljadama vecinskih nejevreja, uklanjanjem carskog savetnika Amana, razotkrivaca jevrejske zavere. O ovom dogadjaju govori poslednja istorijska starozavetna knjiga “Jestira”.
Jevreji praznik masovnog pokolja purim proslavljaju veselo, proklinjuci i ismevajuci ritualno ubijenu zrtvu carskog savetnika Amana opijajuci se i jeduci praznicni kolac od mesa nazvan “(H)Amanove usi”. Na dan purima talmud dopusta opijanje. Aman je najveci istorijski neprijatelj jevreja pored Vodje i oni ga i dan danas tako dozivljavaju.

Danas docekujemo ovaj dan kao praznik zena i majki sto je velika nacionalna sramota.

Srbi i Srpkinje ne dozvolite sebi da budete samo glupe goje, sirite istinu medju svojim prijateljima i rodjacima.

Srbi ne dozvolite vasim zenama da prihvataju taj dan kao svoj.

Srpkinje, odbacite satanski jevrejski praznik.