Nešić Boban, mlad čovek u svojim kasnim dvadesetim godinama, bio je rasni
aktivista Belog pokreta opstanka... Rasnom pokretu u Srbiji priključio se pre
nekoliko godina, što i nije bilo iznenađenje jer je od detinjstva imao jako
izraženu nacionalnu i rasnu svest. Kako je mrzeo demo(no)kratiju, političke
partije ga nisu interesovale, pre tri godine se pridružio srpskoj rasističkoj
organizaciji – onome što bi sluge Sistema nazvale „neformalna
grupa“.
Boban je sebe smatrao agitatorom i vojnikom Belog rasnog pokreta. Jednom rečiju: politički vojnik. Neprestano je izučavao rasnu ideologiju i čitao rasno-nacionalističku literaturu. Hteo je da zna što više o onome u šta je tako fanatično verovao, i to znanje je želeo nesebično da podeli sa drugim Srbima. U svojoj organizaciji još uvek je bio samo običan član, ali rukovodstvo organizacije sa pravom ga je smatralo jednim od najboljih drugova. Boban nije mnogo mario za ideološke i organizacione podele koje su već dugo opterećivale Beli rasni pokret opstanka, umesto toga želeo je da uči i radi za svoju stvar. Nije se vezivao za ljude već za rasnu ideju. Ljudi su dolazili i prolazili, ali ideja, u koju je bespogovorno verovao, uvek je ostajala i opstajala. Ali ipak, svojoj rasno-nacionalističkoj grupi bio je slepo odan. Kada bi ga drugi upitali zašto je to tako, Boban bi im kratko odgovarao: „Ja sam častan čovek i odan sam svojim drugovima. Poslušnost do smrti!“
Srbin po poreklu i Arijevac po krvi i duhu, Nešić Boban je bio mladić svetle smeđe kose i „šarenih“ očiju, visok i vitak. Kratko ošišan, prijatnih crta lica i uvek obrijan, bio je pojava prijatna za pogled i lako primetljiva. Njegova porodica je nekada pripadala srednjoj klasi, ali zahvaljujući ratovima sa kraja 20. veka i sankcijama neprijatelja srpskog naroda bila je osiromašena i osuđena na oskudno životarenje kao i milioni drugih Srba. Demo(no)kratske promene i dolazak liberalnog kapitalizma srpskim radnicima iz provincije nije doneo ništa dobro, tako da su i Nešići spadali u većinsku grupu srpskih „gubitnika u tranziciji“. Loše vreme je došlo u Srbiju – mala grupa „sposobnih“ ili bolje reći „interesne grupe parazita i predatora“ preko noći su se obogatile i popele na vrh srpskog društva, dok su milioni običnih i dobrih ljudi upali u oskudicu i životnu čamotinju. Nešić Boban je zbog ovoga mrzeo kapitalizam a još više voleo svoju otadzbinu i srpski narod. I ne samo što je mogao da ovako čini, već je tako i morao da radi...
Zbog ovako loše situacije u državi Srbiji, i Boban poput hiljada drugih mladih Srba nije mogao da upiše fakultet i počeo je da radi kako više ne bi bio na teretu svojim roditeljima. Pravi sin radničke klase, jak i ponosan, delio je sudbinu svojeg naroda u kojem većina njegovih sunarodnika nije imala sreće sa ekonomskom tranzicijom. Do sada je već promenio nekoliko poslova, poslednje zaposlenje je izgubio zbog svađe sa „gazdom“ koji ga nije pijavio za socijalno, bedno ga plaćao i stalno ga terao da radi prekovremeno. Na primedbe svoje majke da je trebao da „ćuti i radi“, Boban bi uvek odgovarao sa: „Šta da radim majko kada ne trpim nepravdu?“
Kako je trenutno bio bez posla i sa viškom slobodnog vremena, Boban je otišao u posetu svome stricu koji je već dugo živeo u jednom velikom srpskom gradu. Njegov brat od strica bio je par godina mlađi od njega i studirao je na jednom od lokalnih fakulteta. Boban se radovao susretu sa stričevom porodicom i svojim mladjim bratom, kao i maloj promeni sredine. Kod njih tamo nikada nije bilo dosadno, posebno jer je njegov brat imao puno pijatelja i stalno se kretao po gradu; kad god bi mu Boban bio u poseti njegov brat bi ga svuda vodio sa sobom, pokazujući mu „čudesa“ velegrada. Ali ovoga puta bila je jedna novina: Boban je sa sobom poneo nekoliko stotina letaka, lafleta i nalepnica koje je proizvela njegova organizacija. Taj propagandni materijal je propagirao ideologiju rasnog nacionalizma i zagovarao ideju rasnog spasenja i napredka. „Kakva divna prilika za propagandu“, reče sam sebi sa osmehom propagandni ratnik Boban, večito u misiji borbe za opstanak EuroArijevske rase i edukovanju svojih nacionalnih drugova. Boban je dobro znao da u gradu u koji je došao već postoje ćelije njegove grupe, kao i druge grupe iz rasnog pokreta, i da tamo njegovi drugovi već deluju, ali od viška aktivizma ne boli glava tako da će on sam da „rasturi“ propagandu organizacije tamo gde njegovi saborci to verovatno ne mogu da odrade. Pored ovog propagandnog zadatka, trebao je da se susretne sa nekim od svojih saboraca – druženje i razmena informacija i pogleda bilo je također važan deo rasnog idealizma.
Nije morao dugo da čeka na priliku za svoj aktivizam. Brat ga je već sutradan pozvao da popodne izađu do grada, ali da predhodno svrate do njegovog fakulteta da bi tamo završio „neki posao u trajanju od jednog časa“. Bobanu zasijaše oči: „Burazere, hoće li tamo popodne biti studenata?“. „Naravno, Boki, na faksu uvek ima studenata“, odgovori mu brat od strica. „Odlično. Sačekaj malo da se pripremim, pa odmah idemo.“ Brzo se presvukao u svoju omiljenju plavu kariranu košulju, i u nove crne pantalone. Doterao je svoju kratku frizuru da „izgleda opasno“ i u dzep košulje stavio šezdesetak letaka, već unapred presavijenih i spremljenih za deljenje. U drugi dzep košulje stavio je petnest nalepnica, ali je svaku od njih predhodno bar malo odlepio i njihovu podlugu presavio. Na taj način svoje nalepnice je pripremio za brzo lepljenje; nije želeo da za vreme akcije gubi vreme sa odlepljivanjem podloge nalepnica što često može da ispadne poteškoća. Boban je uvek praktikovao da nalepnice unapred pripremi za lepljenje, tako da na mestu akcije ima da obavi samo tri posla u vezi njih: 1. odlepi podlogu, 2. zalepi nalepnicu i 3. krene dalje. Nalepnice nikada nije nosio mnogo, uvek deset ili petnest kao ovaj put - biće to sasvim dovoljno da se zalepe u tom fakultetu prilikom ove posete. Sva ova rasonalistička propaganda je bila jednostavana i laka za pamćenje, najvidljiviji natpisi bili su adresa web sajta njegove organizacije i parola „Srbija Srbima!“ – programska ideja vodilja rasnog pokreta u Srbiji. Boban se posebno ponosio nalepnicama svoje grupe, on ih je lično sam osmislio i organizovao njihovo štampanje.
Kada su stigli na fakultet Bobana je njegov brat ostavio, rekavši mu da ga sačeka dok ode „časkom“ do kabineta jednog od profesora. Za Bobana je ovo bio znak za akciju. Odmah je zalepio nekoliko nalepnica na ulazu, i krenuo unutar fakulteta deleći svoje letke. Mnogi nacionalisti imaju rezerve prema agitaciji usmerenoj ka studentima i generalno intelektualnoj populaciji. Navodno suviše su „intelektualni“, „teško im je prići i obraditi ih“, tako da su mnogi Beli nacionalisti nerado imali kontakt sa ovom vrlo bitnom populacijom. Ali ne i drug Boban! Za Bobana oni su bili samo živi ljudi od krvi i mesa. Iz svog pređašnjeg iskustva sa ovom „akademskom“ polulacijom, kao i sa intelektualcima iz pokreta, znao je da su mnogi od njih ljudi prosečne inteligencije, ali i suviše edukovani u nekoj određenoj oblasti. Pa opet poznavanje te „određene oblasti“ ne čini ih sveznajućim iz nekih drugih oblasti. Boban je također znao da su mnogi od tih intelektualaca po prirodi kukavice i sebični – kako bi prost narod rekao: „Mnogo mozga – malo muda“. Prema tome, ophođenje sa njima nije mu predstavljalo problem. Ali on je suviše dobro znao koliko je ova „akademska populacija“ bitna za rasni pokret. Zato mu je ova mini-akcija bila posebno važna da srpskim studentima pokaže poruku istine i rasnog spasenja. Nikad se nezna kakvo seme tako može biti posejano i kada će ono da iznikne.
Ušavši u hol, zalepio je još nekoliko nalepnica (u paru po dva komada, jedna do druge ili jedna ispod druge), na vidnom mestu pored oglasnih tabli. Ovako „uparene“ nalepnice bile su dobro vidljive i lepo su izgledale; parola „Srbija Srbima“ je bila najuočljivija, ali video se i znak organizacije i adresa web sajta. „Divota“ pomisli rasni aktivista Nešić, „a sada: kontakt“. Izvadio je spremne letke iz svog dzepa, prvih nekoliko komada odmah je razdelio momcima koji su se muvali po holu. Krenuo je dalje po prizemlju fakulteta, krećući se brzo i deleći letke studentima koji su stajali ispred učionica i kancelarija. „Uzmi brate...“, reče kratko i pruži letak visokom momku koji je upravo prolazio pored njega. Momak uze pruženu hartiju bez reči, pogleda je nakratko i stavi je u svoju torbicu. Boban je išao dalje, pružajući letke studentima na koje je nailazio. „Drugari, izvolite...“, pričao bi dok bi letke davo momcima ili bi to radio ćutke, namerno izbegavajući bilo kakav razgovor. Uostalom, nije ovde došao da priča nego da radi! „Lepa gospođice, ovo je za vas“, trudio se da bude šarmantan kada bi imao kontakta sa devojkama; devojke bi uzimale letke zbunjeno se smešeći i kratko odgovarajući „Hvala“, i odmah gledale u letak. Boban bi već tada odlazio tražeći sledeću pogodnu osobu za trenutnu nacionalističku edukaciju.
Primetio je na kraju hodnika dve atraktivne devojke kako razgovaraju, momentalno reši da im priđe i da posle kontakta sa njima vrati nazad i krene na prvi sprat. „Devojke zdravo, ovo je za vas“. Obe devojke uzoše letke, ali jedna žustro upita: „A šta je ovo?“ Ova lepotica je očigledno bila „zaražena“ demokratskim bacilom, ali anti-demokratu Bobana ovo nije iznenadilo već spremo odgovori: „Lepa gospođice, nije sekta niti je neka partija. To je SRPSKO! Ovo se vrlo tiče vas devojaka, kao naših lepih Srpkinja i budućih majki“. „O, pa dobro onda“, reče devojka i krene da proučava letak. Boban se osmehnu: „Lepotice, ja vas sada napuštam, moram da krenem dalje. Želim vam svako dobro. Ćao!“ Obe devojke se osmehnuše i mjauknuše: „Ćao, ćao“. Dok se vraćao niz hodnik, Boban je primetio da na podu nema zgužvanih i bačenih letaka, što je značio da su svi primljeni mateijal zadržali za sebe. „Za sada ide sve kako treba“, pomisli zadovoljno aktivista najveće od svih stvari koja je ikada postojala. Prolazeći pored jedne od devojaka kojima je maločas podelio letke, video je da devojka pomno proučava njegov letak. Ta devojka ga pogleda a Boban se nasmeši i mangupski joj namignu. Dok je je izlazio iz hodnika nalete na još neke momke i u hodu im uruči letke. Upravo u tom trenutku nailazio je momak izraženo tamne kože, crne kose, sa licem koje je krasio veliki povijeni nos, zadebljale usne i upadljive oči boje „spaljenog kukuruza“. Dok je hodao maho je svojim predugim rukama. Boban je odmah u njemu propznao mongrila, mešanca čija se majka nekada u svojoj gluposti sparila sa nekim obojenim mužljakom iz „nama dalekih, ali prijateljskih zemalja“. Bilo je očigledno da ovaj produkt rasnog mešanja gleda u njega i da očekuje da mu on pruži ono što deli, ali Boban je samo mirno prošao pored njega ne obraćajući pažnju. Stariji drugovi su ga davno upozorili na ovakve mongrile-bastrade, i dali mu instrukcije da svoje vreme i dragoceni materijal nikada, nikada ne daje mongrilima ili pripadnicima drugih rasa. Jednostavno, njegovo vreme i takav rasni materijal nije bio namenjen njima i on je bio suviše dragocen da bi se traćio na njih. U holu fakulteta Boban je podelio još dva svoja letka a onda se uputio na sprat u dalju akciju.
Čim se popeo na sprat, Boban je preostale nalepnice odmah počeo da lepi po staklu velikog hola. Princip lepljenja bio je isti: po dve u paru, ne nekoliko različitih mesta. Njegovo delovanje je već bilo primećeno od prisutnih studenata koji su se kretali niz hol, ali Bobana nije bilo briga za to. On je dobro znao da svako ko ima bar malo nacionalne svesti neće dirati njegove nalepnice i da će biti izložen pozitivnoj poruci nacionalnog idealizma. Ako posle toga preko interneta posete sajt njegove arijanističke grupe još bolje – tamo ih čeka još više rasno nacionalističkih tekstova i ilustracija. Ako su kojim slučajem idioti i anti-srpski nastrojeni znao je da će nalepnice odmah pocepati. Tu se već ništa nije moglo, ali je znao da će to neprijatelja bar naljutiti i pokazati im da su njihovi neprijatlji živi i zdravi! Posle lepljenja nalepnica, Boban je opet otpočeo sa delenjem letaka. Propagandni materijal koji je upravo delio u njegovoj grupi se smatrao kao „introdukciona“ propaganda, nešto kao „laka literatura“, uvod u rasnu ideju. Taj materijal je bio idealan za ovu vrstu agitacije, jer Boban je na ovaj fakultet došao da promoviše najveću od svih stvari a ne da vrši regrutaciju.
Podelio je još nekoliko letaka i krenuo je da siđe u ulazni hol na prizemlju da sačeka brata. Nadao se da tamo dok čeka na svog brata može da podeli još nekoliko preostalih letaka i tako da završi sa ovom mini propagandnom akcijom. A onda ga je video...
Na svom putu ka ulaznom holu, primetio je mladića kome je već bio dao letak. Pored njega je stajao debeljuškasti mladić koji je u svojoj ruci držao Bobanov letak i pričao nešto ovom mladiću. Dok je prolazio pored njih, momci se ućutaše i pogledaše ga. Bobanu je odmah bilo jasno da je ovaj debeljuškasti momak maločas komentarisao njegov letak. Po njegovom namršetenom licu bilo je sasvim očigledno da je ovaj debeljko svome drugu objašnjavao kako „to ne valja“. Boban je tek video o kome se radi kada je primetio da ovaj „stručnjak“ na sebi ima crvenu majicu sa likom Ernesta Če Gegevare – davno mrtvog komuniste koji je u savremenom degenerisanom svetu postao „pop-rok zvezda“ za sve nabeđenje „buntovnike bez razloga“. Nacionalnim revolucionarima, kojima je pripadao i Nešić Boban, posebno je bilo smešno što majice i bedzeve sa likom pokojnog Čea nose holivudske filmske zvezde i našmrkani kokainom rok idoli; svi su bili sigurni da se ovaj mrtvi revolucionar zbog ovoga prevrće u grobu! Dok je silazio stepenicama ka ulaznom holu fakulteta, primetio je da je momak u komunjarskoj majici polako krenuo za njime, noseći u ruci njegov letak. Boban stade malo dalje od vrata ulaznog hola, postupajući u skladu sa svojim pređašnjim planom da tu sačeka svog brata i ako može da podeli još neki letak... Ali sada beše sasvim jasno da od toga nema ništa. Debeljuškasti mladić sa crvenom majicom već se bio zaputio pravo ka njemu. Nešić Bobanu, rasnom aktivisti, bilo je dobro poznato šta će da usledi. Nije mu to bio prvi put, i pre je imao „bliski susret najgore vrste“ sa ideološkim neprijateljima. On je dobro znao da je ovaj mladi idiot u „misiji“. Znao je da je za ovog momka suočavanje sa ljudima poput njega neka vrsta izpraznog aktivizma. Boban nije imao niti najmanje želje da se druži sa ovim levičarem, niti da se nešto preterano ubeđuje sa njime jer je to smatrao za čisto gubljenje vremena. Imati dijalog sa nepomirljivim neprijateljem ne vodi ničemu – danas umesto da razmenjuju smrtonosne udarce i tako razreše nepodnošljivu situaciju, civilizovani nepijatelji razmenjuju „smrtonosne reči“ zapadajući u pat poziciju i čineći situaciju još komplikovanijom. Kakvo gubljenje vremena... Ali nije želeo da sada ustukne pred ovim tipom. A i zašto bi to učinio? Takvo popuštanje pred nepijateljima bi bio nečastan i kukavički čin, nedostojan jednog pravog rasonalističkog aktiviste. Osim toga, razgovor sa ovakvom vrstom ludaka uvek je bio zabavan. Kad god bi imao „dijalog“ sa ovakvom vrstom izgubljenih duša, uvek bi se pokazalo da se radi o slabim ljudima koji imaju jaku veru u gluposti. Takvi gubitnici verujući u ništa, bili su spremni da prihvate svašta...
Podrugljivo se nasmešio gledajući pravo u oči mladića koji mu je prilazio. Debeljuškasti mladić je očigledno bio sklon gojenju. Bio je manji od Bobana za više od glave i po, tako da ga je ovaj bez napora gleda sa visine. Mladić je nosi krvavo crvenu majcu sa likom „pop stara“ Čea veličine XXL, imao je pantalone farmerice plave boje i skupocene bele patike „Najke“. Oko vrata je nosio lančić koji je krasio medaljon u obliku lista marihuane. Za Bobana ovo nije bilo nikakvo iznenađenje, bilo je sasvim predvidivo da „uživaoci lakih opijata“ u svojim polupraznim glavama imaju bezvezne ideje. Sada je sa sigurnošću znao da pred sobom ima idiota. „Ovo ima da bude zabavno“, pomisli u sebi Boban, mada je već žalio što ćemu se ovaj lepi dan pretvoriti u idiotsko popodne zahvaljujući ovom prestižnom primeku naopake selekcije i pogrešnog odgoja. Ali šta je tu je, sada nema nazad – moraće da se sa radošću suoči sa ovim tupsonom. Primetio je da na njegovoj krvavo crvenoj majici ima nekakav bedz koji je denucirao američki imperijalizam kao „fašizam“. Poruka na tom bedzu nije mogla biti dalje od istine, jer je judejsko-masonska politika imperije zla bila sve samo ne pravi fašizam. Bobana već ispuni gađenje prema iracionalnim idejama ovog dečka. Momak je bio mlađi neku godinu od njega samoga, verovatno isto godište kao i njegov brat od strica. Imao je oblu glavu, sa bucmastim obrazima i malim prćastim nosem, vilica je bila slabo razvijena. Oči su mu bile tamno braon boje, oči iz kojih je isijavala mržnja prema svemu uzvišenom što je Nešić Boban predstvaljao. Ovo Bobana nije ni malo uznemiravalo, već se bio navikao na niskost ovakvih tipova. Dobro je znao kakv bes ispunjava ovog mladića koji mu je prišao – na svu sreću bili su na javnom mestu i ovaj negativac je bio sam. Da ih je bilo više i da su bili na nekom zabačenom mestu ovakvi momci bi sigurno fizički napali svakog ko je bio kao Nešić Boban, i iznad svega kad bi bio sam. Momak je imao tamno braon kosu koja mu je dosezala do ramena, takođe je nosio neku čudnu jareću bradicu na svojoj slabo rezvijenoj vilici. Boban se opet nasmeja podrugljivo, dečko ne samo da je izgledao bezveze već je izgledao i glupo. Najsmešnije od svega je bilo što su ovakvi idioti sebe sami smatrali „savremenim“ i „modernim“, ma pravi „progresivci“.
Boban prvi progovori uobičajnim „Zdravo...“. Na njegov pozdrav neznanac sa jarećom bradicom ne odgovri, već odmah pređe na stvar: „Slučajno naleteh na ovaj tvoj letak, i prosto nisam mogao da se uzdržim da ne reagujem.“ Boban mu ravnodušno odgovori: „Sa obzirom kakav si, bio bih iznenađen da nisi reagovao. I šta sad hoćeš?“ Momak se prvo uhvati za svoju jareću bradicu da odagna nervozu, zatim malo raširi ruke i izreče se: „Ne mogu da verujem da smo usled pogrešnog vaspitanja kroz vekove postali toliko izvitoperen narod.“ Boban se na ovo kratko nasmeši i ozbiljno mu odgovori: „Znaš drugare, sad kad vidim ovde tebe i još neke ljude na ovom fakultetu, ne mogu a da se u potpunosti ne složim sa tobom. Ti si tu potpuno u pravu, stim da bih ja dodao da kod većine takvih nije u pitanju samo pogrešno vaspitanje – ima tu i degeneracije, naopake selekcije koja se odvijala ponajviše za vreme komunizma. Eh, nakotili ste se, bre! Za divno čudo neki od vas su dospeli i do fakulteta, koliko mogu da vidim... Pa moraćemo u budućnosti da iznađemo neko higijensko rešenje za vas“.
Na ovu Bobanovu opasku momak sa komunjarskom majicom je naizgled ostao miran, ali njegovo raspoloženje odavali su crveni obrazi. „Na svu sreću, pa nisu svi razmišljali kao ti, inače bi još živeli u pećinma!“, podrugljivo reče „Čegevarko“. Boban se na ovaj komentar još više ispravi, uhvati neku ponositu pozu pa prozbori: „Neki koji nisu ništa ni razmišljali samo su čekali da ih pametniji ljudi izvedu iz pečina. Nažalost, danas takvi nemisleći više ne naseljavaju pećine već velike gradove, stanuju u oblakoderima mešajući se sa civilizovanim ljudima. Molim te ...dečko.. da li bi bio ljubazan da mi kažeš kako izgleda biti kao ti, kao mali čovek?“
Idiot u crvenoj majici se još uvek trudio da izgleda smireno, ali njegovi obrazi su već imali boju kao i njegova majica: “Znaš, većim čovekom te čini samo tvoje znanje i plemenite emocije a tvoja mržnja te čini manjim ma gde da si rodjen“.
Bobanu je ovakvo intelektualno proseravanje oduvek bilo bezveze, posebno jer je bilo izvedeno iz judeohrišćanske dogme, pa se pitao zašto ljudi koji nemaju šta da kažu uvek se trude da odgovore nešto „pametno“ – ali što nema veze sa temom na koju se razgovara. „Znaš, nisam te pitao o velikom čoveku jer je očigledno da to ti nikad ne možeš znati, pitanje je bilo na tvom nivou o malom čoveku. Ali je očigledno da na moje pitanje ili ne možeš da odgovoriš ili nećeš. Interesantno je da si se odmah uhvatio teme o mržnji. Meni je sasvim jasno da ni tebi mržnja nije strana, zar ne? Ti jesi čovek mržnje, hteo da priznaš to ili ne! Veličina o kojoj ti govoriš – pa to svaki obojeni divljak poteže kada hoće da se izjednači sa nama Belcima“.
Ovo je izbacilo iz prividne ravnoteže ovog momka, osim rumenila u obrazima bes se sasvim jasno očitavao na licu Bobanovog sagovornika. Momak poče da viče, privlačeći pažnju studenata koji su prolazili kroz hol: „VI DELITE LJUDE PO BOJI KOŽE, ILI JOŠ GORE PO TOME GDE SU ROĐENI! PA ŠTA BI RADIO TI DA SI ROĐEN U AFRICI? BIO BI MANJE VREDAN? A VIŠE SI VREDAN JER SI ROĐEN OVDE? ZNAŠ LI BRE KOLIKO IMA CRNACA PROGRAMERA KOJI SU SE ŠKOLOVALI NA PRESTIŽNIM FAKULTETIMA I IMAJU VIŠE ZNANJA NEGO ŠTO ĆES TI IKADA IMATI GLUPI SKINSU?“
Boban se na ovo glasno nasmeja. Uspeo je da razbesni svog sagovornika. Ova budala je očigledno bio pravi amater, emotivac koji nije mogao da se kontroliše kada naleti na teškoću. Boban uperi svoje šake ka sebi pa smireno odgovori: „Zar ti ja ličim na skinheadsa?!? Pobrkao si neke stvari, dečko. Što se tiče tvog pitanja „Šta bi radio da sam rođen u Africi“, a šta bi radio? Pa bio bih glupi crnčuga kao i svi tamo! Možda bi bio i malo pametniji crnac, kao i ovi „raketni naučnici“ što ih pominješ, to jest bio bih beli crnac, nešto kao ti sada. Ali na svu sreću nisam, bogovima hvala i mojim Belim precima“. Boban svoj dijalog završi sa podrugljivim smeškom, mirno gledajući momka kako se i dalje pipkao za svoju jareću bradicu.
Momak je već uvideo da mu sa Bobanom neće biti lako kao što je predhodno mislio. Nešić Boban očigledno nije bio ono što ovaj mislio da jeste. Sa smirenijim tonom opet mu se obrati: „Šta ti znaš? Da uživaš u mržnji? Prošetaj malo do New York-a pogledaj kako različite rase šetaju gradom potpuno slobodno bez poprekih pogleda. Mnogo je lepo, veruj!“ Ovo je već postajalo i više nego smešno za čoveka poput Nešića. „Niti si mi bog niti si mi otac pa da ti verujem – dečko! Ali vidiš ja znam više nego što misliš. Očigledno je da nisi mrdnuo dalje od svog grada, pa je vrlo glupo da uzimaš neko mesto gde nikada nisi bio, niti ćeš biti. Pa gde baš nađe New York? Izgleda da mnogo gledaš TV i američke filmove… Vidiš meni su moji američki prijatelji pričali da tamo zaista većina njih mirno idu ulicama, bar danju. Ali gde jedni izlaze drugi ne zalaze, gde jedni rade ovi drugi se ne zapošljavaju, i svi imaju svoje kvartove za stanovanje gde oni drugi izbegavaju ili zaziru da dolaze. Činjenica je da svaka etnička grupa više voli da ima svoj soptveni životni prostor samo za sebe, nego da taj isti prostor deli sa drugom grupom. Čudo je da to do sada nisi znao?!? A i kako bi znao kad si toliko liberalan“. Boban se opet nasmeja i neozbiljno upita „Čegevarka“: „Sigurno imaš još neku tako „mudru“ činjenicu poput ove iz dalekog globalnog sela po imenu Jew York?“. Čegevarko se opet iznevira i poče opet da viče ka Bobanu, već je bilo očigledno da želi da privuče pažnju ljudi koji su prolazili kroz ulazni hol fakulteta: „PITAO BIH JOŠ NEŠTO: PO ČEMU JE OVO TVOJA ZEMLJA? KUPIO TI TATA? OVO JE BRE, PLANETA SVIH ŽIVIH BIĆA I ODAKLE TI PRAVO DA JE PRISVAJAŠ?“. Boban odavno nije sreo ovakvog liberalnog-debila među svojim neprijateljima, ova činjenica ga je još više ispunjavala podsmehom prema ovom tupavom momku i njegovoj gubitičkoj ideologiji. Odlučio je da ga još malo zeza: „Šta je tebi dečko, zašto se stalno ljutiš? Ti izgleda imaš problem sa mojim slobodarskim stavovima! Zašto si toliki fašista? Šta je sa tom tolerancijom koju sigurno zastupaš? Pa i ja sam građanin ove Srbije kao i ti, i ja imam pravo na slobodu govora, misli i udruživanja! A što se tiče tvog suludog pitanja da li je ovo moja zemlja, mogu ti samo reći da ovo zaista JESTE moja zemlja! Moji preci su je branili i čuvali za mene, baš kao i što su svoju imovinu ostavili mome ocu a on će je ostaviti meni lično! Zar ti nemaš privatnu imovinu? Siguran sam da nisi toliko lud da tu imovinu i svoj novac podeliš sa nekim strancima, zar ne? Zašto onda hoćeš da našu zajedničku imovinu, našu otadzbinu, pokloniš strancima? To nije normalno...“ Debeljuškasti momak u crvenoj majici je već uvideo da ga Boban zajebava, pa je rešio da se malo smiri. Već su se oko njih počeli okupljati neki studenti, kojima je ova rasprava izgledala interesantna pažnje. „Čegevarko“ očigledno nije želeo da ispadne smešan pred svojim kolegama studentima, pa je odlučio da promeni pristup prema Bobanu. Smireno mu se opet obrati: „Još nešto, kad ne bi bilo ljudi kao što ste vi, ratova ne bi ni bilo. Sve ratove započinju debili kao što ste vi! A stvarno ste debili jer vas evolucija nije dotakla ni malo. Gori ste bre od životinja“. Dok je „Čegevarko“ ovo deklamovao Boban se samo smejao a onda mu odgovori: „Koja si ti budala! Pričaš o evoluciji a ne znaš da je njeno osnovno pravilo – borba za opstanak; opstanak najsposobnijih. Tvoja konstantacija zašto izbijaju ratovi je detinjasta, sigurno ne možeš da pojmiš da ratovi više izbijaju zbog profita banaka i moćnika nego zbog etničkih sukoba. Prema tome: jedini debil ovde si ti, druže Gevara“.
Debeljuškasti „Čegevarko“ se nije dao pokolebati, ne sada kada su se oko njih počinjali okupljati lokalni studenti. Očigledno je želeo da od ovog dijaloga napravi svoj šou. Upavo u to vreme došao je i Bobanov brat. Video je o čemu se radi i ćutke je stao pored svog brata, pomno slušajući razgovor. Namršteno je pogledao „Čegevarka“, shvatajući da je tog tipa viđao i pre po fakultetu – tip je obično išao unaokolo i pričao gluposti, ovoga puta davi njegovog brata od strica. Momak u crvenoj majici, na trenutak ohrabren prisustvom ostalih studenata nastavio je mirno sa svojim izlaganjem: „I molim odgovori mi na jedno pitanje: Može li se povući markerom jasna linija na geografskoj karti do koje žive ljudi više rase a od koje niže? “ Kada je čuo ovo Boban je hteo da zaigra od sreće, njegov protivnik je upravo napravio magrca od sebe. Gledajući pravo u oči svog protivnika, Boban mu cinično reče: „Naravno da može! I ne treba ti uopšte za to geografska karta - dečko!“ Na ovo „Čegevarko“ zbunjeno odgovori: „Kako ne treba?“, ne shvatajući da je upravo upao u zamku. „Uopšte ne treba! Evo, ako neko ovde ima marker-flomaster ja ću ti lično povuči liniju na podu između nas prisutnih ovde i tebe – kao očiglednog primerka najniže rase!“ Na ovu Bobanovu opasku skoro svi prisutni se počeše glasno smejati.
Uvidevši da je upravo ispao budaletina, debeljuškasti „Čegevarko“ poče ponovo da dobija crvenilo u licu. Na ovo ismejavanje nije računao kada je hteo da privuče pažnju svojih kolega. Opet krenu sa agresivnim nastupom: „Jedina stvar koja me sprečava da Srbiju nazivam svojom zemljom, iako mi je poreklo izvorno srpsko, JE SRAMOTA DA SE POISTOVETIM SA LJUDIMA KAO ŠTO STE VI! VI STE IZDAJNICI PRE SVEGA LJUDSKOG RODA, I PREMA TOME, NEMA NIČEG DOBROG U VAMA“. Boban bržebolje požuri da iskoristi i ovu grešku svog protivnika: „O, građanine celog sveta“ pa nismo ti mi krivi što si tako ispao debilan, zato se obrati svome ocu i majci. Ako Srbije nije tvoja zemlja, naša jeste. Mi nemamo druge države a i ne treba nam! A to tvoje „dobro“ je relativna stvar – možda ono što je za tebe „dobro“ za nas ovde može da bude vrlo loše. Jeli tako ljudi?” Boban tom prilikom pogleda prisutne unaokolo njih, videći da većina prisutnih momaka i devojaka pozitivno potvrđuje njegovo pitanje. „Gotov si idiote, uskoro ćeš da prsneš“, pomisli zadovoljno u sebi, politički vojnik Boban.
Liberalni debeljko se kiselo nasmeja videvši da većina njegovih kolega sa fakulteta počinje da podržava Bobanove stavove pa reče daleko smirenijim glasom: „Svakome od vas, iskreno želim da pronađe neke druge lepote u životu kojima će se radovati, jer ozbiljno strahujem da pustim svoju decu sutra na ulicu, znajući da postoje manijaci kao što ste vi!“ Boban je i ovo ovako izlaganje primerka negativne selekcije radosno dočekao: „Ne bi trebao toliko da brineš, dečko, o svojoj još nerođenoj deci. Kako stoje stvari i ako bude po večnom zakonu prirode takvi kao ti ostaće bez poroda. Stvarno se pitam kakve su žene koje se daju takvima kao što si ti? Bolje bi im bilo da svoje ribice češu o običan kamen nego da se sparuju sa degenericima nalik tebi!“ Ovaj poslednji Nešićev komentar je izazvao već glasni smeh kod nekolicine muških slušaoca koji su izgledali daleko zdravije i privlačnije od niskog debeljuškastog mladića u crvenoj majici sa likom Čea. I neke od prisutnih devojaka zbunjeno pocrveneše… Ali Boban Nešić na ovo nije obraćao pažnju, već je pomislio na pređašnju želju njegovog protivnika „da pronađe neke druge lepote u životu kojima će se radovati“… Možda je upravo ovo bio momenat kada je shvatio da mu veće lepote u životu od borbe za našu stvar ne treba i da jedino što ga istinski raduje jeste rad na najvećoj od svih stvari koja je ikada postojala. Kada ne bi mogao da radi ovo što radi kao rasni idealista i kada ne bi više, kojim slučajem, mogao da veruje u superiornu rasnu ideologiju neko poput Bobana bio bi duboko nesretan čovek – samo još jedno ljudsko biće, ali sasvim prazno iznutra i bez ikakve volje za životom, bez ikakve istinske radosti… Jedino što ga je zaista ispunjavalo jeste bio ovaj rad i borba za njegovu familiju Nešića i njegov voljeni srpski narod. Nešić Boban je vrlo dobro znao da će dok god je živ biti rasni nacionalista! Zatim je „Čegevarko“ nastavio sa svojim izlaganjem lepih želja: „A takođe vam želim, da dođjete u situaciju da vam život zavisi od Jevreja, Roma, Albanca, ili Crnca! Možda je to jedini način da shvatite INDIVIDUALNOST ČOVEKA“. Tada se lice ovog filantrope iskrivilo u grimasu mržnje, očigledno je ovaj liberalni-debil već bio pri kraju svojih mentalnih snaga, čemu je doprineo Bobanov cinični stav prema njemu i već otvoreno podsmevanje studenata okupljenih oko njih. Tip je izgubio živce i opet počeo da se dernja praveći još veću budalu od sebe (ako je to uopšte i više bilo moguće): „IMA DOBRIH LJUDI SVUDA! SVAKO KO GENERALIZUJE GREŠI! SVAKA INDIVIDUA JE POSEBNA.“ Boban je nastavio da ga izluđuje cereći mu se u lice i mirno mu se obraćajući: „Ne dali bogovi da zavisimo od takvih spodoba! Samo lud čovek svoju sudbinu i svoj život satvlja u ruke svojih neprijatelja. Tvoja želja, građanine celog sveta, je daleko od normalne a kamoli od dobronamerne“.
Čegevarko je već sada bio sasvim van sebe. Više nije mogao da glumi „dobrog momka“, lice mu se zacrvenelo i iskrivilo u grimasu tupavosti kada je povikao: „VI STE DEBILI!!!“ Nešić Boban, tip čoveka koji se po kontrolisanim „slobodnim medijima“ prestavlja kao netolerantni mrzitelj i kao glavni propagator nekakvog mitskog „govora mržnje“ stojao je mirno i zadovoljno se smešio, jer je dobro znao da prava predstava ovog liberalnog klovna tek predstoji. Momak u crvenoj majici je nastavio da viče: „VUČETE KOMPLEKSE IZ DETINJSTVA... MAMA VAS NIJE VOLELA KADA STE BILI MALI..“ Na ovakve izlive gluposti svi unaoko njega počeše da se smeju a Bobanov brat od strica mu dobaci „Kakva si ti budala...“. „I ne samo budala“, započe nanovo Boban pravo gledajući u lik argentinskog motocikliste Gevare na crvenoj majici ovog tipa, „Ovaj tip vam je pravi pravcati fašista, ali savremenog tipa. Siguran sam da bi drug Če bio ponosan na njega“.
Samozvani „progresivac“ je bio van sebe od besa, njegove oči su ludački sijale ispunjene mržnjom. Zurio je u Bobana, ali više nije registrovao šta mu ovaj govori. Zaurlao je nanovo: „LJUDI SE STIDE DA NAZOVU SEBE SRBINOM, JER IH SVET POISTOVEĆUJE SA VAMA“. Boban mu samo kratko odgovori: „Popišam ti se na takve stidljive Srbe; popišam se i na tebe, moronu!“. Naravno, moron u crvenoj majici više nije obraćao pažnju šta mu Boban govori, već je posegao za nekom anti-srpskom demagogijom koju je naučio od nekog izdajnika koji su masovno okupirali „srpske“ medije: „SVI RATOVI NA PROSTORU BIVŠE JUGOSLAVIJE SU SE DESILI ZBOG LJUDI KOJI RAZMIŠLJAJU KAO VI, I NA STRANI HRVATA I MUSLIMANA I SRBA!“. Boban na ovu budalaštinu podiže obe ruke pokazujući znak slova „V“ i smešeći se odgovori: „Mir, brate, mir! Dabome, to su hipi fazoni. Cveće i ljubav za patatečne budale, to je tvoj nivo bedo ljudska“.
Bobanovom bratu je već svega bilo preko glave pa reče Bobanu: „Boki, vreme je da pođemo. Ako ostanemo još malo mislim da ću raspaliti pesnicom ovog idiota“. Boban ga ozbiljno pogleda i odgovori mu smireno: „Nema potrebe za time burazere. Ipak smo na tvome fakultetu.“ Zatim se okrenu ka svome protivniku: „A što se tebe tiče, dečko, nema smisla nastaviti ovu debatu. Bilo bi interesantno raspravljati sa tobom, bar zbog toga što si zabavan i smešan. Ali ipak suviše si negativan i ispunjen mržnjom za moj ukus da bi se nešto normalno moglo raspravljati sa tobom. Ljudi ja vas sve pozdravljam – SRBIJA SRBIMA!“ Ovo je bilo već previše za Čegevarka, opet je počeo da bulazni: „ĆALE VAS JE MNOGO TUKAO KADA STE BILI MALI... MALTRETIRATE LJUDE PO ULICAMA SRAMOTO SRPSKA!!!“
Na ovo lupetanje Boban nije hteo da odgovori, već se okrete ka svome bratu i pokazamu ka izlaznim vratima: „Idemo brate, dosta je bilo.“ Ovaj običan odlazak nikako nije bio po volji Bobanovom protivniku, dok su se njihovi slušaoci razilazili on se razvikao za Bobanom: „STIDIM SE ŠTO DIŠEM ISTI VAZDUH SA TOBOM ŽIVOTINJO NENORMALNA, POREMEĆENA, IZOPAČENA...“ Pre nego što je stupio izvan hola fakulteta Boban se okrete i doviknu mu: „PA ONDA SE ZAVUCI U SVOJU MIŠIJU RUPU I PESTANI DISATI NAŠ VAZDUH. Poštedi ovaj narod svog bednog postojanja.“ Čegevarko je ostao sam u holu, iznerviran i sav crven u licu, glasno pričajući nešto sam za sebe poput lokalnog ludaka, ne primećujući studente koji su prolazili pored njega i gledali ga začuđeno.
Dok su izlazili na ulicu Bobanov brat se obrati svome bratu od strica: „Znaš, Boki, primetio sam ovog tipa i pre. Uvek mi je bio čudan, ali do sada nisam znao da je ovoliko blesav.“ „U redu je burazeru, blesaviji je on i više nego što vi možete da prepostavite... Ima ljudi koji izgledaju kao da su normalni, ali uopšte nisu normalni, niti su zdravi. Samo im treba prilika da se svojoj okolini prikažu u pravom svetlu – ko su i šta su zaista.“ Zatim rasni nacionlista Boban Nešić pogleda na svoj sat, približavalo se vreme za sastanak koji je imao unapred zakazan sa svojim drugovima iz ovog grada, te se sugestivno obrati svome bratu: „Burazeru, da li bi hteo samnom na jedan sastanak? Želeo bih da te upoznam sa... pravim ljudima.“ „Pravim ljudima?“ radoznalo ga pogleda njegov brat. „Brate, danas ne samo što je teško pronaći pravog muškarca ili pravu ženu, danas je teško pronaći i pravog čoveka. A ovi moji drugovi su upravo takvi – čista suprotnost od onog degenerika od maločas. Pođi za mnom...“
Nenad Dinarski
Boban je sebe smatrao agitatorom i vojnikom Belog rasnog pokreta. Jednom rečiju: politički vojnik. Neprestano je izučavao rasnu ideologiju i čitao rasno-nacionalističku literaturu. Hteo je da zna što više o onome u šta je tako fanatično verovao, i to znanje je želeo nesebično da podeli sa drugim Srbima. U svojoj organizaciji još uvek je bio samo običan član, ali rukovodstvo organizacije sa pravom ga je smatralo jednim od najboljih drugova. Boban nije mnogo mario za ideološke i organizacione podele koje su već dugo opterećivale Beli rasni pokret opstanka, umesto toga želeo je da uči i radi za svoju stvar. Nije se vezivao za ljude već za rasnu ideju. Ljudi su dolazili i prolazili, ali ideja, u koju je bespogovorno verovao, uvek je ostajala i opstajala. Ali ipak, svojoj rasno-nacionalističkoj grupi bio je slepo odan. Kada bi ga drugi upitali zašto je to tako, Boban bi im kratko odgovarao: „Ja sam častan čovek i odan sam svojim drugovima. Poslušnost do smrti!“
Srbin po poreklu i Arijevac po krvi i duhu, Nešić Boban je bio mladić svetle smeđe kose i „šarenih“ očiju, visok i vitak. Kratko ošišan, prijatnih crta lica i uvek obrijan, bio je pojava prijatna za pogled i lako primetljiva. Njegova porodica je nekada pripadala srednjoj klasi, ali zahvaljujući ratovima sa kraja 20. veka i sankcijama neprijatelja srpskog naroda bila je osiromašena i osuđena na oskudno životarenje kao i milioni drugih Srba. Demo(no)kratske promene i dolazak liberalnog kapitalizma srpskim radnicima iz provincije nije doneo ništa dobro, tako da su i Nešići spadali u većinsku grupu srpskih „gubitnika u tranziciji“. Loše vreme je došlo u Srbiju – mala grupa „sposobnih“ ili bolje reći „interesne grupe parazita i predatora“ preko noći su se obogatile i popele na vrh srpskog društva, dok su milioni običnih i dobrih ljudi upali u oskudicu i životnu čamotinju. Nešić Boban je zbog ovoga mrzeo kapitalizam a još više voleo svoju otadzbinu i srpski narod. I ne samo što je mogao da ovako čini, već je tako i morao da radi...
Zbog ovako loše situacije u državi Srbiji, i Boban poput hiljada drugih mladih Srba nije mogao da upiše fakultet i počeo je da radi kako više ne bi bio na teretu svojim roditeljima. Pravi sin radničke klase, jak i ponosan, delio je sudbinu svojeg naroda u kojem većina njegovih sunarodnika nije imala sreće sa ekonomskom tranzicijom. Do sada je već promenio nekoliko poslova, poslednje zaposlenje je izgubio zbog svađe sa „gazdom“ koji ga nije pijavio za socijalno, bedno ga plaćao i stalno ga terao da radi prekovremeno. Na primedbe svoje majke da je trebao da „ćuti i radi“, Boban bi uvek odgovarao sa: „Šta da radim majko kada ne trpim nepravdu?“
Kako je trenutno bio bez posla i sa viškom slobodnog vremena, Boban je otišao u posetu svome stricu koji je već dugo živeo u jednom velikom srpskom gradu. Njegov brat od strica bio je par godina mlađi od njega i studirao je na jednom od lokalnih fakulteta. Boban se radovao susretu sa stričevom porodicom i svojim mladjim bratom, kao i maloj promeni sredine. Kod njih tamo nikada nije bilo dosadno, posebno jer je njegov brat imao puno pijatelja i stalno se kretao po gradu; kad god bi mu Boban bio u poseti njegov brat bi ga svuda vodio sa sobom, pokazujući mu „čudesa“ velegrada. Ali ovoga puta bila je jedna novina: Boban je sa sobom poneo nekoliko stotina letaka, lafleta i nalepnica koje je proizvela njegova organizacija. Taj propagandni materijal je propagirao ideologiju rasnog nacionalizma i zagovarao ideju rasnog spasenja i napredka. „Kakva divna prilika za propagandu“, reče sam sebi sa osmehom propagandni ratnik Boban, večito u misiji borbe za opstanak EuroArijevske rase i edukovanju svojih nacionalnih drugova. Boban je dobro znao da u gradu u koji je došao već postoje ćelije njegove grupe, kao i druge grupe iz rasnog pokreta, i da tamo njegovi drugovi već deluju, ali od viška aktivizma ne boli glava tako da će on sam da „rasturi“ propagandu organizacije tamo gde njegovi saborci to verovatno ne mogu da odrade. Pored ovog propagandnog zadatka, trebao je da se susretne sa nekim od svojih saboraca – druženje i razmena informacija i pogleda bilo je također važan deo rasnog idealizma.
Nije morao dugo da čeka na priliku za svoj aktivizam. Brat ga je već sutradan pozvao da popodne izađu do grada, ali da predhodno svrate do njegovog fakulteta da bi tamo završio „neki posao u trajanju od jednog časa“. Bobanu zasijaše oči: „Burazere, hoće li tamo popodne biti studenata?“. „Naravno, Boki, na faksu uvek ima studenata“, odgovori mu brat od strica. „Odlično. Sačekaj malo da se pripremim, pa odmah idemo.“ Brzo se presvukao u svoju omiljenju plavu kariranu košulju, i u nove crne pantalone. Doterao je svoju kratku frizuru da „izgleda opasno“ i u dzep košulje stavio šezdesetak letaka, već unapred presavijenih i spremljenih za deljenje. U drugi dzep košulje stavio je petnest nalepnica, ali je svaku od njih predhodno bar malo odlepio i njihovu podlugu presavio. Na taj način svoje nalepnice je pripremio za brzo lepljenje; nije želeo da za vreme akcije gubi vreme sa odlepljivanjem podloge nalepnica što često može da ispadne poteškoća. Boban je uvek praktikovao da nalepnice unapred pripremi za lepljenje, tako da na mestu akcije ima da obavi samo tri posla u vezi njih: 1. odlepi podlogu, 2. zalepi nalepnicu i 3. krene dalje. Nalepnice nikada nije nosio mnogo, uvek deset ili petnest kao ovaj put - biće to sasvim dovoljno da se zalepe u tom fakultetu prilikom ove posete. Sva ova rasonalistička propaganda je bila jednostavana i laka za pamćenje, najvidljiviji natpisi bili su adresa web sajta njegove organizacije i parola „Srbija Srbima!“ – programska ideja vodilja rasnog pokreta u Srbiji. Boban se posebno ponosio nalepnicama svoje grupe, on ih je lično sam osmislio i organizovao njihovo štampanje.
Kada su stigli na fakultet Bobana je njegov brat ostavio, rekavši mu da ga sačeka dok ode „časkom“ do kabineta jednog od profesora. Za Bobana je ovo bio znak za akciju. Odmah je zalepio nekoliko nalepnica na ulazu, i krenuo unutar fakulteta deleći svoje letke. Mnogi nacionalisti imaju rezerve prema agitaciji usmerenoj ka studentima i generalno intelektualnoj populaciji. Navodno suviše su „intelektualni“, „teško im je prići i obraditi ih“, tako da su mnogi Beli nacionalisti nerado imali kontakt sa ovom vrlo bitnom populacijom. Ali ne i drug Boban! Za Bobana oni su bili samo živi ljudi od krvi i mesa. Iz svog pređašnjeg iskustva sa ovom „akademskom“ polulacijom, kao i sa intelektualcima iz pokreta, znao je da su mnogi od njih ljudi prosečne inteligencije, ali i suviše edukovani u nekoj određenoj oblasti. Pa opet poznavanje te „određene oblasti“ ne čini ih sveznajućim iz nekih drugih oblasti. Boban je također znao da su mnogi od tih intelektualaca po prirodi kukavice i sebični – kako bi prost narod rekao: „Mnogo mozga – malo muda“. Prema tome, ophođenje sa njima nije mu predstavljalo problem. Ali on je suviše dobro znao koliko je ova „akademska populacija“ bitna za rasni pokret. Zato mu je ova mini-akcija bila posebno važna da srpskim studentima pokaže poruku istine i rasnog spasenja. Nikad se nezna kakvo seme tako može biti posejano i kada će ono da iznikne.
Ušavši u hol, zalepio je još nekoliko nalepnica (u paru po dva komada, jedna do druge ili jedna ispod druge), na vidnom mestu pored oglasnih tabli. Ovako „uparene“ nalepnice bile su dobro vidljive i lepo su izgledale; parola „Srbija Srbima“ je bila najuočljivija, ali video se i znak organizacije i adresa web sajta. „Divota“ pomisli rasni aktivista Nešić, „a sada: kontakt“. Izvadio je spremne letke iz svog dzepa, prvih nekoliko komada odmah je razdelio momcima koji su se muvali po holu. Krenuo je dalje po prizemlju fakulteta, krećući se brzo i deleći letke studentima koji su stajali ispred učionica i kancelarija. „Uzmi brate...“, reče kratko i pruži letak visokom momku koji je upravo prolazio pored njega. Momak uze pruženu hartiju bez reči, pogleda je nakratko i stavi je u svoju torbicu. Boban je išao dalje, pružajući letke studentima na koje je nailazio. „Drugari, izvolite...“, pričao bi dok bi letke davo momcima ili bi to radio ćutke, namerno izbegavajući bilo kakav razgovor. Uostalom, nije ovde došao da priča nego da radi! „Lepa gospođice, ovo je za vas“, trudio se da bude šarmantan kada bi imao kontakta sa devojkama; devojke bi uzimale letke zbunjeno se smešeći i kratko odgovarajući „Hvala“, i odmah gledale u letak. Boban bi već tada odlazio tražeći sledeću pogodnu osobu za trenutnu nacionalističku edukaciju.
Primetio je na kraju hodnika dve atraktivne devojke kako razgovaraju, momentalno reši da im priđe i da posle kontakta sa njima vrati nazad i krene na prvi sprat. „Devojke zdravo, ovo je za vas“. Obe devojke uzoše letke, ali jedna žustro upita: „A šta je ovo?“ Ova lepotica je očigledno bila „zaražena“ demokratskim bacilom, ali anti-demokratu Bobana ovo nije iznenadilo već spremo odgovori: „Lepa gospođice, nije sekta niti je neka partija. To je SRPSKO! Ovo se vrlo tiče vas devojaka, kao naših lepih Srpkinja i budućih majki“. „O, pa dobro onda“, reče devojka i krene da proučava letak. Boban se osmehnu: „Lepotice, ja vas sada napuštam, moram da krenem dalje. Želim vam svako dobro. Ćao!“ Obe devojke se osmehnuše i mjauknuše: „Ćao, ćao“. Dok se vraćao niz hodnik, Boban je primetio da na podu nema zgužvanih i bačenih letaka, što je značio da su svi primljeni mateijal zadržali za sebe. „Za sada ide sve kako treba“, pomisli zadovoljno aktivista najveće od svih stvari koja je ikada postojala. Prolazeći pored jedne od devojaka kojima je maločas podelio letke, video je da devojka pomno proučava njegov letak. Ta devojka ga pogleda a Boban se nasmeši i mangupski joj namignu. Dok je je izlazio iz hodnika nalete na još neke momke i u hodu im uruči letke. Upravo u tom trenutku nailazio je momak izraženo tamne kože, crne kose, sa licem koje je krasio veliki povijeni nos, zadebljale usne i upadljive oči boje „spaljenog kukuruza“. Dok je hodao maho je svojim predugim rukama. Boban je odmah u njemu propznao mongrila, mešanca čija se majka nekada u svojoj gluposti sparila sa nekim obojenim mužljakom iz „nama dalekih, ali prijateljskih zemalja“. Bilo je očigledno da ovaj produkt rasnog mešanja gleda u njega i da očekuje da mu on pruži ono što deli, ali Boban je samo mirno prošao pored njega ne obraćajući pažnju. Stariji drugovi su ga davno upozorili na ovakve mongrile-bastrade, i dali mu instrukcije da svoje vreme i dragoceni materijal nikada, nikada ne daje mongrilima ili pripadnicima drugih rasa. Jednostavno, njegovo vreme i takav rasni materijal nije bio namenjen njima i on je bio suviše dragocen da bi se traćio na njih. U holu fakulteta Boban je podelio još dva svoja letka a onda se uputio na sprat u dalju akciju.
Čim se popeo na sprat, Boban je preostale nalepnice odmah počeo da lepi po staklu velikog hola. Princip lepljenja bio je isti: po dve u paru, ne nekoliko različitih mesta. Njegovo delovanje je već bilo primećeno od prisutnih studenata koji su se kretali niz hol, ali Bobana nije bilo briga za to. On je dobro znao da svako ko ima bar malo nacionalne svesti neće dirati njegove nalepnice i da će biti izložen pozitivnoj poruci nacionalnog idealizma. Ako posle toga preko interneta posete sajt njegove arijanističke grupe još bolje – tamo ih čeka još više rasno nacionalističkih tekstova i ilustracija. Ako su kojim slučajem idioti i anti-srpski nastrojeni znao je da će nalepnice odmah pocepati. Tu se već ništa nije moglo, ali je znao da će to neprijatelja bar naljutiti i pokazati im da su njihovi neprijatlji živi i zdravi! Posle lepljenja nalepnica, Boban je opet otpočeo sa delenjem letaka. Propagandni materijal koji je upravo delio u njegovoj grupi se smatrao kao „introdukciona“ propaganda, nešto kao „laka literatura“, uvod u rasnu ideju. Taj materijal je bio idealan za ovu vrstu agitacije, jer Boban je na ovaj fakultet došao da promoviše najveću od svih stvari a ne da vrši regrutaciju.
Podelio je još nekoliko letaka i krenuo je da siđe u ulazni hol na prizemlju da sačeka brata. Nadao se da tamo dok čeka na svog brata može da podeli još nekoliko preostalih letaka i tako da završi sa ovom mini propagandnom akcijom. A onda ga je video...
Na svom putu ka ulaznom holu, primetio je mladića kome je već bio dao letak. Pored njega je stajao debeljuškasti mladić koji je u svojoj ruci držao Bobanov letak i pričao nešto ovom mladiću. Dok je prolazio pored njih, momci se ućutaše i pogledaše ga. Bobanu je odmah bilo jasno da je ovaj debeljuškasti momak maločas komentarisao njegov letak. Po njegovom namršetenom licu bilo je sasvim očigledno da je ovaj debeljko svome drugu objašnjavao kako „to ne valja“. Boban je tek video o kome se radi kada je primetio da ovaj „stručnjak“ na sebi ima crvenu majicu sa likom Ernesta Če Gegevare – davno mrtvog komuniste koji je u savremenom degenerisanom svetu postao „pop-rok zvezda“ za sve nabeđenje „buntovnike bez razloga“. Nacionalnim revolucionarima, kojima je pripadao i Nešić Boban, posebno je bilo smešno što majice i bedzeve sa likom pokojnog Čea nose holivudske filmske zvezde i našmrkani kokainom rok idoli; svi su bili sigurni da se ovaj mrtvi revolucionar zbog ovoga prevrće u grobu! Dok je silazio stepenicama ka ulaznom holu fakulteta, primetio je da je momak u komunjarskoj majici polako krenuo za njime, noseći u ruci njegov letak. Boban stade malo dalje od vrata ulaznog hola, postupajući u skladu sa svojim pređašnjim planom da tu sačeka svog brata i ako može da podeli još neki letak... Ali sada beše sasvim jasno da od toga nema ništa. Debeljuškasti mladić sa crvenom majicom već se bio zaputio pravo ka njemu. Nešić Bobanu, rasnom aktivisti, bilo je dobro poznato šta će da usledi. Nije mu to bio prvi put, i pre je imao „bliski susret najgore vrste“ sa ideološkim neprijateljima. On je dobro znao da je ovaj mladi idiot u „misiji“. Znao je da je za ovog momka suočavanje sa ljudima poput njega neka vrsta izpraznog aktivizma. Boban nije imao niti najmanje želje da se druži sa ovim levičarem, niti da se nešto preterano ubeđuje sa njime jer je to smatrao za čisto gubljenje vremena. Imati dijalog sa nepomirljivim neprijateljem ne vodi ničemu – danas umesto da razmenjuju smrtonosne udarce i tako razreše nepodnošljivu situaciju, civilizovani nepijatelji razmenjuju „smrtonosne reči“ zapadajući u pat poziciju i čineći situaciju još komplikovanijom. Kakvo gubljenje vremena... Ali nije želeo da sada ustukne pred ovim tipom. A i zašto bi to učinio? Takvo popuštanje pred nepijateljima bi bio nečastan i kukavički čin, nedostojan jednog pravog rasonalističkog aktiviste. Osim toga, razgovor sa ovakvom vrstom ludaka uvek je bio zabavan. Kad god bi imao „dijalog“ sa ovakvom vrstom izgubljenih duša, uvek bi se pokazalo da se radi o slabim ljudima koji imaju jaku veru u gluposti. Takvi gubitnici verujući u ništa, bili su spremni da prihvate svašta...
Podrugljivo se nasmešio gledajući pravo u oči mladića koji mu je prilazio. Debeljuškasti mladić je očigledno bio sklon gojenju. Bio je manji od Bobana za više od glave i po, tako da ga je ovaj bez napora gleda sa visine. Mladić je nosi krvavo crvenu majcu sa likom „pop stara“ Čea veličine XXL, imao je pantalone farmerice plave boje i skupocene bele patike „Najke“. Oko vrata je nosio lančić koji je krasio medaljon u obliku lista marihuane. Za Bobana ovo nije bilo nikakvo iznenađenje, bilo je sasvim predvidivo da „uživaoci lakih opijata“ u svojim polupraznim glavama imaju bezvezne ideje. Sada je sa sigurnošću znao da pred sobom ima idiota. „Ovo ima da bude zabavno“, pomisli u sebi Boban, mada je već žalio što ćemu se ovaj lepi dan pretvoriti u idiotsko popodne zahvaljujući ovom prestižnom primeku naopake selekcije i pogrešnog odgoja. Ali šta je tu je, sada nema nazad – moraće da se sa radošću suoči sa ovim tupsonom. Primetio je da na njegovoj krvavo crvenoj majici ima nekakav bedz koji je denucirao američki imperijalizam kao „fašizam“. Poruka na tom bedzu nije mogla biti dalje od istine, jer je judejsko-masonska politika imperije zla bila sve samo ne pravi fašizam. Bobana već ispuni gađenje prema iracionalnim idejama ovog dečka. Momak je bio mlađi neku godinu od njega samoga, verovatno isto godište kao i njegov brat od strica. Imao je oblu glavu, sa bucmastim obrazima i malim prćastim nosem, vilica je bila slabo razvijena. Oči su mu bile tamno braon boje, oči iz kojih je isijavala mržnja prema svemu uzvišenom što je Nešić Boban predstvaljao. Ovo Bobana nije ni malo uznemiravalo, već se bio navikao na niskost ovakvih tipova. Dobro je znao kakv bes ispunjava ovog mladića koji mu je prišao – na svu sreću bili su na javnom mestu i ovaj negativac je bio sam. Da ih je bilo više i da su bili na nekom zabačenom mestu ovakvi momci bi sigurno fizički napali svakog ko je bio kao Nešić Boban, i iznad svega kad bi bio sam. Momak je imao tamno braon kosu koja mu je dosezala do ramena, takođe je nosio neku čudnu jareću bradicu na svojoj slabo rezvijenoj vilici. Boban se opet nasmeja podrugljivo, dečko ne samo da je izgledao bezveze već je izgledao i glupo. Najsmešnije od svega je bilo što su ovakvi idioti sebe sami smatrali „savremenim“ i „modernim“, ma pravi „progresivci“.
Boban prvi progovori uobičajnim „Zdravo...“. Na njegov pozdrav neznanac sa jarećom bradicom ne odgovri, već odmah pređe na stvar: „Slučajno naleteh na ovaj tvoj letak, i prosto nisam mogao da se uzdržim da ne reagujem.“ Boban mu ravnodušno odgovori: „Sa obzirom kakav si, bio bih iznenađen da nisi reagovao. I šta sad hoćeš?“ Momak se prvo uhvati za svoju jareću bradicu da odagna nervozu, zatim malo raširi ruke i izreče se: „Ne mogu da verujem da smo usled pogrešnog vaspitanja kroz vekove postali toliko izvitoperen narod.“ Boban se na ovo kratko nasmeši i ozbiljno mu odgovori: „Znaš drugare, sad kad vidim ovde tebe i još neke ljude na ovom fakultetu, ne mogu a da se u potpunosti ne složim sa tobom. Ti si tu potpuno u pravu, stim da bih ja dodao da kod većine takvih nije u pitanju samo pogrešno vaspitanje – ima tu i degeneracije, naopake selekcije koja se odvijala ponajviše za vreme komunizma. Eh, nakotili ste se, bre! Za divno čudo neki od vas su dospeli i do fakulteta, koliko mogu da vidim... Pa moraćemo u budućnosti da iznađemo neko higijensko rešenje za vas“.
Na ovu Bobanovu opasku momak sa komunjarskom majicom je naizgled ostao miran, ali njegovo raspoloženje odavali su crveni obrazi. „Na svu sreću, pa nisu svi razmišljali kao ti, inače bi još živeli u pećinma!“, podrugljivo reče „Čegevarko“. Boban se na ovaj komentar još više ispravi, uhvati neku ponositu pozu pa prozbori: „Neki koji nisu ništa ni razmišljali samo su čekali da ih pametniji ljudi izvedu iz pečina. Nažalost, danas takvi nemisleći više ne naseljavaju pećine već velike gradove, stanuju u oblakoderima mešajući se sa civilizovanim ljudima. Molim te ...dečko.. da li bi bio ljubazan da mi kažeš kako izgleda biti kao ti, kao mali čovek?“
Idiot u crvenoj majici se još uvek trudio da izgleda smireno, ali njegovi obrazi su već imali boju kao i njegova majica: “Znaš, većim čovekom te čini samo tvoje znanje i plemenite emocije a tvoja mržnja te čini manjim ma gde da si rodjen“.
Bobanu je ovakvo intelektualno proseravanje oduvek bilo bezveze, posebno jer je bilo izvedeno iz judeohrišćanske dogme, pa se pitao zašto ljudi koji nemaju šta da kažu uvek se trude da odgovore nešto „pametno“ – ali što nema veze sa temom na koju se razgovara. „Znaš, nisam te pitao o velikom čoveku jer je očigledno da to ti nikad ne možeš znati, pitanje je bilo na tvom nivou o malom čoveku. Ali je očigledno da na moje pitanje ili ne možeš da odgovoriš ili nećeš. Interesantno je da si se odmah uhvatio teme o mržnji. Meni je sasvim jasno da ni tebi mržnja nije strana, zar ne? Ti jesi čovek mržnje, hteo da priznaš to ili ne! Veličina o kojoj ti govoriš – pa to svaki obojeni divljak poteže kada hoće da se izjednači sa nama Belcima“.
Ovo je izbacilo iz prividne ravnoteže ovog momka, osim rumenila u obrazima bes se sasvim jasno očitavao na licu Bobanovog sagovornika. Momak poče da viče, privlačeći pažnju studenata koji su prolazili kroz hol: „VI DELITE LJUDE PO BOJI KOŽE, ILI JOŠ GORE PO TOME GDE SU ROĐENI! PA ŠTA BI RADIO TI DA SI ROĐEN U AFRICI? BIO BI MANJE VREDAN? A VIŠE SI VREDAN JER SI ROĐEN OVDE? ZNAŠ LI BRE KOLIKO IMA CRNACA PROGRAMERA KOJI SU SE ŠKOLOVALI NA PRESTIŽNIM FAKULTETIMA I IMAJU VIŠE ZNANJA NEGO ŠTO ĆES TI IKADA IMATI GLUPI SKINSU?“
Boban se na ovo glasno nasmeja. Uspeo je da razbesni svog sagovornika. Ova budala je očigledno bio pravi amater, emotivac koji nije mogao da se kontroliše kada naleti na teškoću. Boban uperi svoje šake ka sebi pa smireno odgovori: „Zar ti ja ličim na skinheadsa?!? Pobrkao si neke stvari, dečko. Što se tiče tvog pitanja „Šta bi radio da sam rođen u Africi“, a šta bi radio? Pa bio bih glupi crnčuga kao i svi tamo! Možda bi bio i malo pametniji crnac, kao i ovi „raketni naučnici“ što ih pominješ, to jest bio bih beli crnac, nešto kao ti sada. Ali na svu sreću nisam, bogovima hvala i mojim Belim precima“. Boban svoj dijalog završi sa podrugljivim smeškom, mirno gledajući momka kako se i dalje pipkao za svoju jareću bradicu.
Momak je već uvideo da mu sa Bobanom neće biti lako kao što je predhodno mislio. Nešić Boban očigledno nije bio ono što ovaj mislio da jeste. Sa smirenijim tonom opet mu se obrati: „Šta ti znaš? Da uživaš u mržnji? Prošetaj malo do New York-a pogledaj kako različite rase šetaju gradom potpuno slobodno bez poprekih pogleda. Mnogo je lepo, veruj!“ Ovo je već postajalo i više nego smešno za čoveka poput Nešića. „Niti si mi bog niti si mi otac pa da ti verujem – dečko! Ali vidiš ja znam više nego što misliš. Očigledno je da nisi mrdnuo dalje od svog grada, pa je vrlo glupo da uzimaš neko mesto gde nikada nisi bio, niti ćeš biti. Pa gde baš nađe New York? Izgleda da mnogo gledaš TV i američke filmove… Vidiš meni su moji američki prijatelji pričali da tamo zaista većina njih mirno idu ulicama, bar danju. Ali gde jedni izlaze drugi ne zalaze, gde jedni rade ovi drugi se ne zapošljavaju, i svi imaju svoje kvartove za stanovanje gde oni drugi izbegavaju ili zaziru da dolaze. Činjenica je da svaka etnička grupa više voli da ima svoj soptveni životni prostor samo za sebe, nego da taj isti prostor deli sa drugom grupom. Čudo je da to do sada nisi znao?!? A i kako bi znao kad si toliko liberalan“. Boban se opet nasmeja i neozbiljno upita „Čegevarka“: „Sigurno imaš još neku tako „mudru“ činjenicu poput ove iz dalekog globalnog sela po imenu Jew York?“. Čegevarko se opet iznevira i poče opet da viče ka Bobanu, već je bilo očigledno da želi da privuče pažnju ljudi koji su prolazili kroz ulazni hol fakulteta: „PITAO BIH JOŠ NEŠTO: PO ČEMU JE OVO TVOJA ZEMLJA? KUPIO TI TATA? OVO JE BRE, PLANETA SVIH ŽIVIH BIĆA I ODAKLE TI PRAVO DA JE PRISVAJAŠ?“. Boban odavno nije sreo ovakvog liberalnog-debila među svojim neprijateljima, ova činjenica ga je još više ispunjavala podsmehom prema ovom tupavom momku i njegovoj gubitičkoj ideologiji. Odlučio je da ga još malo zeza: „Šta je tebi dečko, zašto se stalno ljutiš? Ti izgleda imaš problem sa mojim slobodarskim stavovima! Zašto si toliki fašista? Šta je sa tom tolerancijom koju sigurno zastupaš? Pa i ja sam građanin ove Srbije kao i ti, i ja imam pravo na slobodu govora, misli i udruživanja! A što se tiče tvog suludog pitanja da li je ovo moja zemlja, mogu ti samo reći da ovo zaista JESTE moja zemlja! Moji preci su je branili i čuvali za mene, baš kao i što su svoju imovinu ostavili mome ocu a on će je ostaviti meni lično! Zar ti nemaš privatnu imovinu? Siguran sam da nisi toliko lud da tu imovinu i svoj novac podeliš sa nekim strancima, zar ne? Zašto onda hoćeš da našu zajedničku imovinu, našu otadzbinu, pokloniš strancima? To nije normalno...“ Debeljuškasti momak u crvenoj majici je već uvideo da ga Boban zajebava, pa je rešio da se malo smiri. Već su se oko njih počeli okupljati neki studenti, kojima je ova rasprava izgledala interesantna pažnje. „Čegevarko“ očigledno nije želeo da ispadne smešan pred svojim kolegama studentima, pa je odlučio da promeni pristup prema Bobanu. Smireno mu se opet obrati: „Još nešto, kad ne bi bilo ljudi kao što ste vi, ratova ne bi ni bilo. Sve ratove započinju debili kao što ste vi! A stvarno ste debili jer vas evolucija nije dotakla ni malo. Gori ste bre od životinja“. Dok je „Čegevarko“ ovo deklamovao Boban se samo smejao a onda mu odgovori: „Koja si ti budala! Pričaš o evoluciji a ne znaš da je njeno osnovno pravilo – borba za opstanak; opstanak najsposobnijih. Tvoja konstantacija zašto izbijaju ratovi je detinjasta, sigurno ne možeš da pojmiš da ratovi više izbijaju zbog profita banaka i moćnika nego zbog etničkih sukoba. Prema tome: jedini debil ovde si ti, druže Gevara“.
Debeljuškasti „Čegevarko“ se nije dao pokolebati, ne sada kada su se oko njih počinjali okupljati lokalni studenti. Očigledno je želeo da od ovog dijaloga napravi svoj šou. Upavo u to vreme došao je i Bobanov brat. Video je o čemu se radi i ćutke je stao pored svog brata, pomno slušajući razgovor. Namršteno je pogledao „Čegevarka“, shvatajući da je tog tipa viđao i pre po fakultetu – tip je obično išao unaokolo i pričao gluposti, ovoga puta davi njegovog brata od strica. Momak u crvenoj majici, na trenutak ohrabren prisustvom ostalih studenata nastavio je mirno sa svojim izlaganjem: „I molim odgovori mi na jedno pitanje: Može li se povući markerom jasna linija na geografskoj karti do koje žive ljudi više rase a od koje niže? “ Kada je čuo ovo Boban je hteo da zaigra od sreće, njegov protivnik je upravo napravio magrca od sebe. Gledajući pravo u oči svog protivnika, Boban mu cinično reče: „Naravno da može! I ne treba ti uopšte za to geografska karta - dečko!“ Na ovo „Čegevarko“ zbunjeno odgovori: „Kako ne treba?“, ne shvatajući da je upravo upao u zamku. „Uopšte ne treba! Evo, ako neko ovde ima marker-flomaster ja ću ti lično povuči liniju na podu između nas prisutnih ovde i tebe – kao očiglednog primerka najniže rase!“ Na ovu Bobanovu opasku skoro svi prisutni se počeše glasno smejati.
Uvidevši da je upravo ispao budaletina, debeljuškasti „Čegevarko“ poče ponovo da dobija crvenilo u licu. Na ovo ismejavanje nije računao kada je hteo da privuče pažnju svojih kolega. Opet krenu sa agresivnim nastupom: „Jedina stvar koja me sprečava da Srbiju nazivam svojom zemljom, iako mi je poreklo izvorno srpsko, JE SRAMOTA DA SE POISTOVETIM SA LJUDIMA KAO ŠTO STE VI! VI STE IZDAJNICI PRE SVEGA LJUDSKOG RODA, I PREMA TOME, NEMA NIČEG DOBROG U VAMA“. Boban bržebolje požuri da iskoristi i ovu grešku svog protivnika: „O, građanine celog sveta“ pa nismo ti mi krivi što si tako ispao debilan, zato se obrati svome ocu i majci. Ako Srbije nije tvoja zemlja, naša jeste. Mi nemamo druge države a i ne treba nam! A to tvoje „dobro“ je relativna stvar – možda ono što je za tebe „dobro“ za nas ovde može da bude vrlo loše. Jeli tako ljudi?” Boban tom prilikom pogleda prisutne unaokolo njih, videći da većina prisutnih momaka i devojaka pozitivno potvrđuje njegovo pitanje. „Gotov si idiote, uskoro ćeš da prsneš“, pomisli zadovoljno u sebi, politički vojnik Boban.
Liberalni debeljko se kiselo nasmeja videvši da većina njegovih kolega sa fakulteta počinje da podržava Bobanove stavove pa reče daleko smirenijim glasom: „Svakome od vas, iskreno želim da pronađe neke druge lepote u životu kojima će se radovati, jer ozbiljno strahujem da pustim svoju decu sutra na ulicu, znajući da postoje manijaci kao što ste vi!“ Boban je i ovo ovako izlaganje primerka negativne selekcije radosno dočekao: „Ne bi trebao toliko da brineš, dečko, o svojoj još nerođenoj deci. Kako stoje stvari i ako bude po večnom zakonu prirode takvi kao ti ostaće bez poroda. Stvarno se pitam kakve su žene koje se daju takvima kao što si ti? Bolje bi im bilo da svoje ribice češu o običan kamen nego da se sparuju sa degenericima nalik tebi!“ Ovaj poslednji Nešićev komentar je izazvao već glasni smeh kod nekolicine muških slušaoca koji su izgledali daleko zdravije i privlačnije od niskog debeljuškastog mladića u crvenoj majici sa likom Čea. I neke od prisutnih devojaka zbunjeno pocrveneše… Ali Boban Nešić na ovo nije obraćao pažnju, već je pomislio na pređašnju želju njegovog protivnika „da pronađe neke druge lepote u životu kojima će se radovati“… Možda je upravo ovo bio momenat kada je shvatio da mu veće lepote u životu od borbe za našu stvar ne treba i da jedino što ga istinski raduje jeste rad na najvećoj od svih stvari koja je ikada postojala. Kada ne bi mogao da radi ovo što radi kao rasni idealista i kada ne bi više, kojim slučajem, mogao da veruje u superiornu rasnu ideologiju neko poput Bobana bio bi duboko nesretan čovek – samo još jedno ljudsko biće, ali sasvim prazno iznutra i bez ikakve volje za životom, bez ikakve istinske radosti… Jedino što ga je zaista ispunjavalo jeste bio ovaj rad i borba za njegovu familiju Nešića i njegov voljeni srpski narod. Nešić Boban je vrlo dobro znao da će dok god je živ biti rasni nacionalista! Zatim je „Čegevarko“ nastavio sa svojim izlaganjem lepih želja: „A takođe vam želim, da dođjete u situaciju da vam život zavisi od Jevreja, Roma, Albanca, ili Crnca! Možda je to jedini način da shvatite INDIVIDUALNOST ČOVEKA“. Tada se lice ovog filantrope iskrivilo u grimasu mržnje, očigledno je ovaj liberalni-debil već bio pri kraju svojih mentalnih snaga, čemu je doprineo Bobanov cinični stav prema njemu i već otvoreno podsmevanje studenata okupljenih oko njih. Tip je izgubio živce i opet počeo da se dernja praveći još veću budalu od sebe (ako je to uopšte i više bilo moguće): „IMA DOBRIH LJUDI SVUDA! SVAKO KO GENERALIZUJE GREŠI! SVAKA INDIVIDUA JE POSEBNA.“ Boban je nastavio da ga izluđuje cereći mu se u lice i mirno mu se obraćajući: „Ne dali bogovi da zavisimo od takvih spodoba! Samo lud čovek svoju sudbinu i svoj život satvlja u ruke svojih neprijatelja. Tvoja želja, građanine celog sveta, je daleko od normalne a kamoli od dobronamerne“.
Čegevarko je već sada bio sasvim van sebe. Više nije mogao da glumi „dobrog momka“, lice mu se zacrvenelo i iskrivilo u grimasu tupavosti kada je povikao: „VI STE DEBILI!!!“ Nešić Boban, tip čoveka koji se po kontrolisanim „slobodnim medijima“ prestavlja kao netolerantni mrzitelj i kao glavni propagator nekakvog mitskog „govora mržnje“ stojao je mirno i zadovoljno se smešio, jer je dobro znao da prava predstava ovog liberalnog klovna tek predstoji. Momak u crvenoj majici je nastavio da viče: „VUČETE KOMPLEKSE IZ DETINJSTVA... MAMA VAS NIJE VOLELA KADA STE BILI MALI..“ Na ovakve izlive gluposti svi unaoko njega počeše da se smeju a Bobanov brat od strica mu dobaci „Kakva si ti budala...“. „I ne samo budala“, započe nanovo Boban pravo gledajući u lik argentinskog motocikliste Gevare na crvenoj majici ovog tipa, „Ovaj tip vam je pravi pravcati fašista, ali savremenog tipa. Siguran sam da bi drug Če bio ponosan na njega“.
Samozvani „progresivac“ je bio van sebe od besa, njegove oči su ludački sijale ispunjene mržnjom. Zurio je u Bobana, ali više nije registrovao šta mu ovaj govori. Zaurlao je nanovo: „LJUDI SE STIDE DA NAZOVU SEBE SRBINOM, JER IH SVET POISTOVEĆUJE SA VAMA“. Boban mu samo kratko odgovori: „Popišam ti se na takve stidljive Srbe; popišam se i na tebe, moronu!“. Naravno, moron u crvenoj majici više nije obraćao pažnju šta mu Boban govori, već je posegao za nekom anti-srpskom demagogijom koju je naučio od nekog izdajnika koji su masovno okupirali „srpske“ medije: „SVI RATOVI NA PROSTORU BIVŠE JUGOSLAVIJE SU SE DESILI ZBOG LJUDI KOJI RAZMIŠLJAJU KAO VI, I NA STRANI HRVATA I MUSLIMANA I SRBA!“. Boban na ovu budalaštinu podiže obe ruke pokazujući znak slova „V“ i smešeći se odgovori: „Mir, brate, mir! Dabome, to su hipi fazoni. Cveće i ljubav za patatečne budale, to je tvoj nivo bedo ljudska“.
Bobanovom bratu je već svega bilo preko glave pa reče Bobanu: „Boki, vreme je da pođemo. Ako ostanemo još malo mislim da ću raspaliti pesnicom ovog idiota“. Boban ga ozbiljno pogleda i odgovori mu smireno: „Nema potrebe za time burazere. Ipak smo na tvome fakultetu.“ Zatim se okrenu ka svome protivniku: „A što se tebe tiče, dečko, nema smisla nastaviti ovu debatu. Bilo bi interesantno raspravljati sa tobom, bar zbog toga što si zabavan i smešan. Ali ipak suviše si negativan i ispunjen mržnjom za moj ukus da bi se nešto normalno moglo raspravljati sa tobom. Ljudi ja vas sve pozdravljam – SRBIJA SRBIMA!“ Ovo je bilo već previše za Čegevarka, opet je počeo da bulazni: „ĆALE VAS JE MNOGO TUKAO KADA STE BILI MALI... MALTRETIRATE LJUDE PO ULICAMA SRAMOTO SRPSKA!!!“
Na ovo lupetanje Boban nije hteo da odgovori, već se okrete ka svome bratu i pokazamu ka izlaznim vratima: „Idemo brate, dosta je bilo.“ Ovaj običan odlazak nikako nije bio po volji Bobanovom protivniku, dok su se njihovi slušaoci razilazili on se razvikao za Bobanom: „STIDIM SE ŠTO DIŠEM ISTI VAZDUH SA TOBOM ŽIVOTINJO NENORMALNA, POREMEĆENA, IZOPAČENA...“ Pre nego što je stupio izvan hola fakulteta Boban se okrete i doviknu mu: „PA ONDA SE ZAVUCI U SVOJU MIŠIJU RUPU I PESTANI DISATI NAŠ VAZDUH. Poštedi ovaj narod svog bednog postojanja.“ Čegevarko je ostao sam u holu, iznerviran i sav crven u licu, glasno pričajući nešto sam za sebe poput lokalnog ludaka, ne primećujući studente koji su prolazili pored njega i gledali ga začuđeno.
Dok su izlazili na ulicu Bobanov brat se obrati svome bratu od strica: „Znaš, Boki, primetio sam ovog tipa i pre. Uvek mi je bio čudan, ali do sada nisam znao da je ovoliko blesav.“ „U redu je burazeru, blesaviji je on i više nego što vi možete da prepostavite... Ima ljudi koji izgledaju kao da su normalni, ali uopšte nisu normalni, niti su zdravi. Samo im treba prilika da se svojoj okolini prikažu u pravom svetlu – ko su i šta su zaista.“ Zatim rasni nacionlista Boban Nešić pogleda na svoj sat, približavalo se vreme za sastanak koji je imao unapred zakazan sa svojim drugovima iz ovog grada, te se sugestivno obrati svome bratu: „Burazeru, da li bi hteo samnom na jedan sastanak? Želeo bih da te upoznam sa... pravim ljudima.“ „Pravim ljudima?“ radoznalo ga pogleda njegov brat. „Brate, danas ne samo što je teško pronaći pravog muškarca ili pravu ženu, danas je teško pronaći i pravog čoveka. A ovi moji drugovi su upravo takvi – čista suprotnost od onog degenerika od maločas. Pođi za mnom...“
Nenad Dinarski
