Митови о Хипербореји, земљи праотаца на далеком Северу, земљи која почива „изнад северног ветра“, веома су дубоко уткани у митологије и колективно несвесно скоро свих индоевропских народа (и, наравно, не само њих). Сама по себи, ова чињеница има огроман значај. Али важније од чињенице њихове распрострањености јесте питање шта они уопште значе. Ако хиперборејски митови заиста имају тако важну улогу у несвесном индоевропских народа, они је имају захваљујући свом сопственом значењу, својим унутрашњим садржајима. Јер, мит за нас није „лажна прича“, празноверица ни неспоразум. Мит је безвремена стварност, која се, можда, „није одиграла никад и нигде“, али која се непрекидно понавља у историји и, штавише, стварност која је одређује и дефинише.
Значења мита су многобројна, и могуће их је тумачити у најразличитијим кључевима. Подразумева се, такође, да они имају и свој дословни, „натуралистички“ смисао: сваки истински мит није искљичиво фантазија, уобразиља, оно што је у њему садржано одговара неким конкретним условима, у времену и простору, на Земљи. Другим речима, мит се није морао догодити на начин на који је описан, никадa се заправо на тај начин није ни догодио, али се могао догодити, и догађао се, у одређеној мери. „Истинито је само оно што се није догодило никад и нигде“ (Новалис).
Хиперборејски митови нису само непосредне и јасне евокације Земље бесмртности на далеком северу континента. Када се, у руској бајци на пример, помињу трoјица браће, од којих трећи и најмлађи беше Иван, који је живео у некој далекој земљи у којој је владала стална тама, све док Иван није убио џиновску змију и ослободио Сунце... – то је, за нас, очигледна и јасна евокација арктичке ноћи, дакле Севера, Хипербореје. Иван ту понавља aрхетипски подухват Индре који је убио змаја Вритру, како би повратио Сунце и ослободио небеске воде. Митови о Хипербореји имају и ту предност што, слично митовима о Атлантиди, представљају сећање на реалну земљу (премда се њихова значења тиме не исцрпљују), али су, за разлику од атлантидских митова, релативно уско локализовани, у околополарне области: само овде могуће је трагати за њиховим материјалним траговима и потврдама.
Али, независно од њихове дословне истинитости, реч је превасходно о архетиповима Севера, који поседују своју сопствену снагу и образују скоро сасвим самосталну реалност. Независно од конкретних историјских услова, они се повлаче и изнова оживаљавају, увек с новом и раније неслућеном снагом. Њихову нарочиту привлачност, у свим епохама, није потребно посебно доказивати. Они с лакоћом налазе своје изразе: у митовима и народним предањима, у бајкама и причама, у песмама, па чак и фолклору. Предалеко би нас одвело да само покушамо да побројимо њихове разноврсне изразе и облике, у многим и разнородним традицијама. Они су такође и тема уметничких дела али, од пре неког времена, и научних студија, које им, на различите начине, обезбеђују макар привид научне аргументације. (Каткад, додуше, имамо утисак да њихов циљ уопште и није постављање неке нове хипотезе, теорије или научне истине: оне су понекад напросто саме себи циљ.)
Иза орлова, чувара злата
Најстарији нама познат помен хиперборејског мита је онај који налазимо у Херодотовој Историји. Херодот нам преноси чудну повест о Аристеју с Проконеса који је, идући трагом Аполона, доспео до Иседоније. Аристеј је у Метапонту био штован у виду култа јер је, како се веровало, седам година провео с Аполоном, у земљи Хиперборејаца. Ево тог баснословног описа, којег Херодот дугује Аристеју, песнику данас изгубљених Аримаспијских песама, а који и данас привлачи коментаторе и тумаче: „иза Иседоњана станују Аримаспи, људи с једним оком (...) иза њих су орлови, чувари злата, а још даље од ових, све до морске обале, станују Хиперборејци”. (Управо овде, према Плутарху, снива Кронос, бог Златног доба.)
Аристејев опис садржи јасно сећање на Златно доба, на првобитност, на „прву и најбољу од свих земаља“, на Хипербореју. Херодотова етимологија, међутим, кад је у питању име „Аримаспи”, очигледно је погрешна: она представља типичан пример грчког превођења и тумачења имена по звучности. Aли, „светлост староиранске лексике омогућава нам спознају исправног тумачења имена `Аримаспи`; „Aryannaaspa“ = „Арији који воле коње” (Драгош Калајић: Увод у арктичку теорију Локаманја Махарај Тилака).
Аристеј је ишао трагом Аполона чиме је заслужио деификацију, култно поштовање. За Аполона се веровало да сваке године одлази у Хиперореју, на кочијама које вуку лабудови. Он више није хтео да се врати назад и Грци су могли да га у своју земљу домаме једино песмом. Према Диодору Сицилијском у Хипербореји се налази и Аполонов храм, храм посвећен богу Сунца. Другим речима, култ Аполона потиче из Хипербореје одакле су га у Грчку донели древни Ахајци.
Из своје отаџбине на крајњем северу, Хиперборејци су сваке године слали заветне дарове, од народа до народа, увијене у пшеничну сламу, од крајњег Севера евроазијског континента све до острва Дел на југу. Заветни дарови, увијени у пшеничну сламу – то је знак вечности вредности, традиције која се преноси, од народа до народа, и од покољења до покољења. У знак сећања на смрт хиперборејских девојака које су те дарове први пут донеле на Дел, бележи Херодот, постоји обичај да „делске девојке и младићи секу своју косу; уочи свадбе одсеку девојке себи један прамен косе, обавију га око вретена и стављају на гроб... а сви момци са Дела омотавају прамен косе око једне зелене гранчице и стављају га на гроб”.
„Ultimа Thule a sole nomen habens“
Познохеленска и позноримска варијација хиперборејског мита је мит о Ultima Thule. То је земља вечне светлости на крајњем Северу, Ultima Thule a sole nomen habens. Извесни Питеас, негде у другој половини IV века старе ере, предузео је путовање бродом из родне Масалије (данашњег Марсеја) на крајњи север Европе. Последњој земљи до које је допловио дао је име Ultimа Thule (Последња Тула). Остаће забележено и да је Констанцио Хлор предузео поход на британска острва како би контемплирао „најсветију земљу, најближу небу“.
Али се топоним Тула јавља и у многим традицијама претколумбовске Америке: средиште империје Толтека звало се Тула (Туљан). За Тулу, земљу вечног сунца на северу, „код великих вода“, знају и митологије племена Науа и Астека. Индијанци из племена Квике (Централна Америка), према легенди, предузели су пут ка Тули али су је нашли под ледом и у тами, без Сунца. 1925. године, Индијанци племена Цуна покушали су да оружјем успоставе независну републику Тула.
Тула је топоним изузетно раширен у Евроазији, од Русије, (стари град Тула и језеро Тулос у Карелији), Украјине ( Туљчин), до Француске (Тулон и Тулуз). Значење речи, међутим, сачувано је у руском и српском, где реч утулити има значење пригушивања, скривања, а тулити значи јадиковку, жалопојку. Исто као што значење речи Бореј, северни ветар, има аналогију у санскритском bhurati, бора код Руса (урагански ветар) и нашем (и староруском) бура. Али име самог Аполона, према руском истраживачу Валерију Демину, који се позива на Чертакова, има корен у речи опалити, која, и у руском и у српском, има истоветно значење.
Кочије које вуку лабудови
Значење мита којег износи Херодот је очигледно: Хипербореја је северна праотаџбина, прапостојбина многих народа, међу њима и Грка. У питању је древна меморија, сећање транспоновано у простор, а не пуки географски опис. Порекло Аполоновог култа је Север. У студији Шакасте гривне и културни идентитет Индоевропљана, Живојин Андрејић указује на један изузетан налаз с нашег тла, такозвану „дупљајску статуету“:
„Врло значајна је појава птицоликог идола на колицима која вуку барске птице из
Дупљаје код Вршца. Ова представа се несумњиво доводи у везу са митом о делфијском Аполону, који борави шест месеци у земљи Хиперборејаца, далекој и маглом покривеној области, (...) да би затим следећих шест месеци боравио у сунчаној Грчкој. Могао би дакле бити у питању претеча Аполона Беленуса, који је у нашим крајевима поштован као бог Сунца (...).“
Порекло Аплоновог култа, дакле, не треба тражити у центрима у зони микенске културе, на Средоземљу уопште, већ једино на Северу. То је јасно значење обичаја делских девојака и младића да секу себи косу и полажу је на гробове, као и предања о даровима које сваке године Хиперборејци шаљу са крајњег Севера, кроз руке различитих народа, све до југа Европе. У питању је завет верности хиперборејској традицији.
Валериј Демин цитира Паусанију, античког писца из II века, који у делу Опис Хеладе (Х. V, 8) наводи да се први свештеник–пророк Аполоновог храма у Делфима звао Олен, Олењ, тј. Јелен: Јелен је недвосмислено северни, дакле хиперборејски, симбол Сунца.
Римски аутор Плиније Старији у Природној историји (Historia Naturalis IV.26) пише о Хиперборејцима као о сасвим реалном становништву арктичког круга које је са Хеладом у вези преко хиперборејског Аполоновог култа.
Аполонов храм у Лапландији
Руски археолози открили су археолошки локалитет из палеолита Березовска стајанка на обали реке Печоре чија се старост процењује на 40.000 – 20.000 година. Њихово откриће значајно мења наше представе о насељивости северног круга у тако давним епохама. 1922. године Александар Барченко и Александар Кондјајин организовали су археолошку експедицију на полуострву Кола у руској Лапландији, где се, на обалама Сејдског језера, налази древно светлиште народа Саами. Име полуострва има јасну соларну симболику: то је земља Сунца, сунчевог кола. На самом полуострву постоји мноштво топонима с типично индоевропским коренима инд, ганг и рам. Постоји на пример шест река с основом „инд“ (Индога, Индоманка, Индега, Индигирка и две реке са именом Индига, постоји Рамово језеро, итд.).
„Резултати ове експедиције су“, налазимо у књизи Драгољуба Антића Континуитет винчанске цивилизације (од могућих хиперборејских корена до данас) (Београд, 2004), „заједно са подацима који инспирисали истраживање, нестали у архивама КГБ-а, а сами истраживачи су изгубили животе у чисткама наредних година ... “
Исти аутор обавештава нас о експедицијама Хипербореја 97 и Хипербореја 98, које је
организовао Валериј Демин, такође упућеним на полуострво Кола, у руску Лапландију. На том полуострву налазе се лавиринти од облутака, пречника око 5 метара, камене пирамиде и један петрограф димензија од око сто метара, где је на стени усечена крстолика људска контура. Постоје, међутим, и сасвим особена светилишта од наслаганог камења, на чијем врху се налазе јеленски рогови – сејди. Некад су се налазила свуда, данас већином на забаченим местима, у планинама.
Најинтересантније од свега је налаз експедиције Хипербореја 97, у Ловозерској тундри, у средишњем делу полуострва. Локалитет се налази на око 500 метара изнад нивоа Сејдског језера. Рушевине мегалитског комплекса које се састоје од џиновских степеника, насипа и зидова Демин је назвао „руинама Хипербореје“, и довео их у везу са записом Диодора Сицилијског о Аполоновом храму у Хипербореји.
Било како било, из дана у дан се потврђује да далеки Север уопште, чак ни у тако давним епохама, није био пуста земља. За њега су очигледно везана многа бурна збивања протоисторије, о којима, засада, знамо веомо мало. Нема сумње да ће нова археолошка истраживања умногоме, ако не и у потпуности, изменити представе које данас имамо о њему.
Јелен, мамут и говече
Наш научник Милутин Миланковић аутор је најцеловитијег и досад непревазиђеног
математичког модела смене ледених доба и климатских промена на Земљи. У његовој књизи Календар земљине прошлости (Београд–Земун, 1926) можемо прочитати следеће:
„За време оне хиљаде година коју полови година 9.500 пре Христа уздигао је се над Северном Европом један благ талас топлоте. За време те милиаде била су лета и у најсевернијим деловима Европе необично топла, па су тада могле онде да успевају биљке које сада више не могу.“
До сличних закључака, премда сасвим другим путевима, анализирајући традиције степских народа Евроазије, дошао је и руски научник Лав Николајевич Гумиљев. Тако он, у делу Етносфера – историја човечанства и историја природе (Москва, 1993) закључује да је, негде крајем последњег леденог доба (20.000–12.000 година пре Христа), у области северног Сибира постојала веома бујна степа, а не данашња хладна тајга. Та је климатска особеност била условљена постојањем стабилног антициклона који је, опет, имао за последицу веома малу количину падавина. Довољне количине воде обезбеђивали су околни ледници који су се топили, стварајући бројне реке и језера, препуна рибе и птица. Степама су пасла стада говеда, јелена, мамута и газела. То је амбијент у коме се стварала раса Индоевропљана, гајећи култ Сунца, чији је симбол јелен, северни јелен, а отуда и велики значај говечета, које код свих Индоевропљана симболизује благостање.
Са завршетком леденог доба, у северни Сибир, у северну Русију и Скандинавију продиру циклони који доносе хладноћу и влагу. Клима се драстично мења, плодне степе се претварају у хладне тајге, одасвуд надире лед и снег; животиње, огромна стада из степа а за њима и масе ловаца, крећу на југ. Није ли то иста она глацијација коју памти староиранска Авеста? Тако долази до велике анабазе Индоевропљана. Додуше, Гумиљев нигде не тврди да су становници те прастаре степе били једино и искључиво Индоевропљани; њихову судбину су могли делити и преци многих других раса и етноса које данас знамо. Али ипак, сећање на то најживље је сачувано управо у традицији индоевропских народа. А то чини и предмет обимне и генијалне студије Bal Gangadhar Tilaka, под насловом Арктичка прадомовина Веда.
Треба рећи да је Тилак у свом делу пружио најпотпунију и најсмелију формулацију хиперборејске теорије. Он јој је обезбедио и изузетну научну аргументацију, која досад ни на који начин није побијена – време засада ради једино у њену корист, потврђујући у битном његове закључке и интуиције. У чињеници да је скоро сви аутори који се баве прапостојбином и пореклом Индоевропљана уредно и коректно наводе – макар и у фуснотама – али не побијајући је нити је потврђујући, треба видети искључиво знак признања Тилаковом генију.
Тилакова Арктичка прадомовина Веда објављена је на самом почетку ХХ века, 1903. године. Значај његове теорије отада не јењава него расте, и за протеклих стотину година она је без сумње извршила веома снажан утицај и инспирисала многе да пођу трагом истраживања Арктика и прастарог наслеђа Индоевропљана.
„Најдревнија сведочанства које је оставила наша раса“
Задржаћемо се, у најкраћим могућим цртама, на Тилаковом делу. Задржаћемо се на његовим закључцима и исходима, заобилазећи, овом приликом, иначе веома утемељену, сложену и чврсту аргументацију.
Његова разматрања заснивају се на оном што он назива „најдревнијим сведочанствима које је оставила наша раса“ – на анализи најдревнијих текстова Индоевропљана: Веда, свете књиге хиндуизма и Авесте, свете књиге Персијанаца, односно њеног првог и најстаријег поглавља Вендидад, употпуњујући своју егзегезу поглављима која се односе на астрономију, метеорологију, геологију, биологију, археологију, палеонтологију, компаративну митологију...
Резултат је значајно померање дотад сасвим произвољно процењене старости Веда, и
то за неколико миленијума уназад. Тилак нас тако враћа много хиљада година у прошлост, у таму праисторије, у којој назиремо контуре велике аријске културе која је, несумњиво, цветала у циркумполарним областима. Треба нагласити да се Тилак, тумачећи натуралистичке аспекте ведског предања често не задржава само на њима већ да осветљава и основне, најбитније садржаје индоевропске традиције, као што су апсолутни дуализам светлости и таме, лета и зиме, дугог дана и дуге ноћи.
„Докази које смо прикупили у претходним поглављима почивају на наводима из прве руке из Веда и Авесте, који без могућности заблуде доказују да су песници Риг-Веде (најстарије од четири Веде – прим. Б. Н.) познавали климатске услове који се дају запазити само у арктичким областима ... Дуг дан и дуга ноћ од по шест месеци, дуга обрћућа и непрекидна зора током више дана, година са мање од дванаест сунчаних месеци, све су то познавали и описали ведски барди не помоћу алегорија и метафора, него непосредним алузијама које су дуго остајале неразумљиве или рђаво тумачене (...)“
Прапостојбина Аријеваца, закључује Тилак, могла се налазити само на крајњем, Северу: „непрекидна зора од тридесет дана могућа је само на неколико степени јужно од Северног Пола. Али ако се географска ширина може одредити са великом тачношћу, географска дужина, напротив, остаје у потпуној неодређености“. Ипак: „(...) није невероватно да се исконско станиште налази на северу Сибира, пре него на северу Скандинавије или Русије.“
Аријевски празавичај уништен је снегом и ледом – глацијацијом о којој постоји недвосмислено, јасно и непосредно сведочанство у Вендидад – и то у време од пре осам и више хиљада година пре Христа; а то је уједно почетак постгласијалне ере и сеобе Арија, те њиховог расејања по евроазијском континенту.
„Прво од места и сјајних земаља које створих ја, Ахура Мазда, беше Airyana Vaejo (Аријски рај) коју облива добра река Daitya.
„Angra Mainyu, пун смрти, узврати стварајући ову пошаст, речну змију и зиму, које
створише Daevasi.
„Ту има десет зимских и два летња месеца, а ти месеци су хладни за воду, хладни за земљу, хладни за растиње. Ту је средиште зиме, ту дно зиме, ту срце зиме, ту најгора од пошасти“ (Вендидад; Фаргард I).
У Фаргард II налазимо почетак повести о расејању Арија, кад Ахура Мазда упозорава
Јиму да ће се „на тварни свет обрушити злосрећне зиме које ће изазвати падање снега у густим слојевима, дебљине једне аредви, на највише планине“.
Звездане мапе „Атлантиђана“
Тилак није једини који је ишао трагом хиперборејског мита. Његова открића, у научном домену, су најспектакуларнија и, можемо рећи, најпотпунија, најцеловитија. Други аутори, пре и после њега, доспели су до сличних или чак истих закључака, следећи друге путеве и сасвим различите оптике и методе спознаје.
На првом месту, треба споменути француског астронома, иначе астронома последњег француског краља: Jean Sylvain Baillya (1736-1793 – година када је Баји гиљотиниран). Слично Тилаку, кога су на истраживања подстакли подаци о положају сазвежђа које је могао наћи у древној ведској литератури – Бајиеву радозналост подстакле су древне астрономске мапе које су му доносили мисионари и путници из Индије. Оне су, према Бајиу, могле настати само прецизним опажањима из области које се налазе између 50-ог и 60-ог степена северне ширине. Претпоставио је да су у питању опсервације „неког непознатог народа“ – Баји их назива Атлантиђанима – који је мигрирао од крајњег севера ка југу. Аутор је нашао и бројне потврде за своје претпоставке, истражујући многе и разноврсне митологије. Наводимо његов главни закључак: „када уједнимо те традиције, често мутне и конфузне, опажамо са запањеношћу да све оне теже истом циљу, који њихова исходишта поставља на Север“.
Баји је тај „непознати народ“ назвао „Атлантиђанима“: ми ћемо их поистоветити са Хиперборејцима, будући да је њихова постојбина смештена „између 50-ог и 60-ог степена северне ширине“, дакле у околополарне области које нас управо, на овом месту, највише и интересују (митска Атлантида о којој извештава Платон налазила се негде у северозападном Атлантику). Она је, за ауторе попут Рене Генона, у тесној вези са Хиперборејом али ипак као другостепени центар поларне традиције те их је погрешно, па чак и опасно, поистовећивати.
Људи-Богови и људи-животиње
Други аутори, другим путевима, долазили су до готово идентичних закључака. Ми ћемо, за потребе овог огледа, међу многим другим, поменути фризијског научника Хермана Вирта, о коме нас, у свом делу Хиперборејска теорија (Москва, 1992), извештава Рус Александар Дугин, задржавајући се на крају на концепцијама тзв. аутора традиционалиста, као што су Рене Генон и Јулијус Евола. Дугин, у својој књизи, говори не о научним открићима, теоријама, хипотезама или „погледу на свет“, већ управо о „васиони Хермана Вирта“.
Непознат нам је пут којим је Херман Вирт дошао до својих сазнања. Савршено је јасно да до таквих сазнања није могао доћи путевима које је следила ортодоксна наука оног доба.
Али, као што ћемо увидети, то питање има само секундарни значај. Битније од питања метода јесте питање шта је Херман Вирт видео и закључио, шта је истински резултат његових радова. Чињеница да су они, понегде, описани као фантастични, ни најмање не умањује њихов значај – Вирт ионако говори о стварима које етаблирана наука заобилази или прећуткује. Али нас овде, у првом реду, интересује истинитост, не толико конкретних историјских чињеница, колико истинитост мита.
Најзначајније његово дело носи наслов Порекло човечанства. У њему, и у многим другим својим књигама, Вирт развија сопствене концепције, чије је полазиште Арктогеја, Северна Земља; Хипербореја, као исходиште човечанства али, изнад свега, једне људске расе и једне традиције која се од почетка појављује у свом довршеном – боље би било рећи савршеном, органском – облику. Током наредних времена, у постарктичкој ери, она ће постати предмет искривљавања и изопачавања али, такође, и тајанствених поновних јављања, у мање или више чистом и изворном виду. Она ипак, упркос свему, остаје главни предмет, најважнија тема духовне историје човечанства.
Њен главни носилац, а тиме и главни субјект историје, јесте арктички човек, човек Пола, представик арктичке расе, заправо представник расе Људи-богова: истинских Синова Божијих у Васиони. Њему стога савршено одговара екстремна арктичка природа, поларно окружење, са скоро апсолутним дуализмом светлости и таме, живота и смрти, топлоте и хладноће (таме, смрти и хладноће, који наступају током арктичке зиме).
Закономерно и природно, будући да је и сам Бог двојствен, арктички прото-континент има своју потпуну супротност и противтежу, прото-континент Југа, Гондвану. То је земља ноћи, тропи и екватор, (а не Јужни Пол), настањена, не Људима-боговима, као што је то случај у Арктогеји, него Људима-животињама. Југ је демонски антипод Арктика. Некад, у терцијару, две расе живеле су у потпуности одвојено и без међусобног мешања. (Веде памте и изричу апсолутну забрану њиховог мешања.) Негде почетком квартара, с глацијацијом Арктогеје, кад северна земља замрзава, при чему известан број представника нордијске расе ипак остаје да живи међу леденим бреговима, почиње пут северног човека ка Југу, а тиме и до супротстављања, сукоба, бескомпромисне борбе, али најзад и до мешања две људске расе. Тако почиње и период постепене деградације нордијске традиције. И не само што долази до замрзавања Арктогеје, већ се и сама Гондвана распада на неколико континената, а првобитна опозиција Север–Југ бива замењена новом, опозицијом Исток–Запад. „Атлантида се тада налази у Северном Атлантику и додирује остатке Арктогеје. Источни континент је прото-Евроазија.“
Вирт потом следи сложене путеве миграција нордијске расе које постепено мењају изглед и расни састав становништва Гондване. Атлантски циклус, грубо узев, одговара касном палеолиту, и то његовом магдаленском периоду, 22-10 хиљада година пре Христа.
Из археолошког „ниоткуда“
Кромањонски човек се појављује из археолошког „ниоткуда“. Његова појава је необјашњива са становишта еволуционог концепта. Он није чисти северни тип, који се, у свом чистом виду, у историји јавља тек касније, у мезолиту и неолиту, премда је његово откривање (oткривање северног типа човека) веома отежано услед особеног начина сахрањивања – спаљивањем, а не покапањем у земљу – које за собом не оставља антрополошке трагове.
Орињачки тип представља мешовиту подврсту нордијског расног типа и полуживотиња Гондване али он не настаје никаквом еволуцијом већ мешањем кромањонца, са својим савршеним особинама, с неандерталским типом човека. Неандерталац је потомак пра-расе Гондване (расе људи-мајмуна, полуживотиња Гондване). Први талас миграција нордијског типа, „Људи-богова“, у ствари су Атлантиђани, пристигли из северног Атлантика и са западног Арктика. Они остављају за собом мегалитске споменике, а такође и „северноафричке, арапске, асирске, јужноиндијске и океанске Атланте (Амореји, Маври, океански Маори...)“, и то у изузетно сложеним схемама и линијама сеоба, укрштања и миграција.
Други талас миграција северног типа – то су људи Туата де Данан, пристигли на Исланд и у Ирску са севера – означава заправо истинске прото-Индоевропљане, Аријце који, слично кромањонцу али ипак позније, у касном неолиту, мигрирају ка југоистоку, преко Кавказа, ка Индији и Ирану. Овде стварају или жаришта чисто аријских цивилизација (Иран, Индија) или касте духовних учитеља (Јапан).
Херман Вирт у својим радовима реконструише како основне токове миграција и мешања раса – у основи његових концепција је апсолутни дуализам, двојност два супротстављена основна принципа, чије су последице и саме људске расе – тако и њихове духовне садржаје. Амбиција Хермана Вирта је да осветли, разоткрије токове истинске историје човечанства. Његово полазиште у томе је хиперборејски мит. Вирт га развија на неслућен и, неретко, грандиозан начин, допуњавајући тако недостајућа поглавља историје човечанства.
Традиција која постоји одувек
Француски мислилац и метафизичар, „традиционалиста“ или „перенијалиста“, Рене Генон извршио је ограничен али ипак веома снажан, концентрисан утицај на интелектуалне кругове свог па и нашег времена, и то пре свега својом концепцијом „Примордијалне Традиције“: Традиције која постоји одувек, која је надвремена и надљудског, божанског порекла, али се током историје помрачује и губи, повлачећи се постепено у област скривених, тајних знања, све до потпуног заборава у „мрачном“, последњем добу, које индијска традиција зове kali yuga, а европске традиције „гвозденим добом“ или, у хришћанству, „последњим временом“. Генонова област, према томе, није ни наука ни спекулативна мисао, него езотерија. Он сам је одбијао да обавести читаоце о изворима својих сазнања наглашавајући да овде није реч о знањима која се могу стећи путем књига, у библиотекама.
Генонову идеју „Примордијалне Традиције“ изнећемо само у општим цртама, онолико кратко колико је то могуће, не задржавајући се на споредним „детаљима“. Првобитна Традиција постоји одувек. Генон на многим местима сугерише њено поларно, хиперборејско, дакле, индоевропско порекло. У својој пуноћи међутим она постоји само у првом, „Златном добу“ човечанства (које одговара хиперборејском циклусу), да би затим, током сваког наредног периода, била подвргавана регресивним процесима. Митови и легенде разноврсних народа, религије и метафизичке доктрине, традиционални симболи и ритуали нису ништа друго до парчићи тог Знања, прилагођени новим условима или преведени на популарни језик.
Атлантски циклус људске историје је потоњи у односу на Хипербореју: на једном месту Генон изричито упозорава на опасност поистовећивања Атлантиде и Хипербореје. Прва је Запад, друга Север. Обе су разорене катаклизмама што је у основи последица самог смера историје и времена, који имају регресиван, деградирајући ток. Тај силазни, регресивни ток могуће је само успорити, али не и променити, све до почетка новог циклуса човечанства.
Што се тиче имена Тула, које се среће у различитим областима, од Русије до Централне Америке, оно, према Генону, означава некадашња „седишта спиритуалне власти“: „мора се мислити да је свака од тих области, у мање или више удаљеним епохама, била седиште спиритуалне власти као еманација оне примордијалне (дословно поларне) Туле... Реч „Тула“ у санскриту значи вага и посебно означава зодијачки знак тог имена; али, по кинеској традицији, звездана Вага првобитно је била сазвежђе Великог Медведа. То опажање је од највећег значаја јер симболизам који се везује за Великог Медведа је природно и на најужи начин везан за симболизам Северног пола.“
И такође: „(...) треба разликовати атлантидску од хиперборејске Туле (...) ова потоња, у ствари, представља главно и врховно средиште (...) Сва остала света острва, која су свуда означена именима идентичног значења, била су само њене слике(...)“ (Рене Генон: Краљ света).
Близак Генону је још један традиционалиста, Италијан Јулијус Евола, премда би било погрешно сматрати га за Геноновог ученика или следбеника. Евола се без сумње инспирисао и Геноновим радовима али њих двојицу, поред многобројних сличности, деле и значајне разлике. Евола је своје погледе најцеловитије изнео у књизи Побуна против модерног света.
Еволин светоназор заиста одликује готово манихејски поредак дуализама: на једној страни је модерни свет, на другој, свет традиције вредности, који има исходиште у поларним областима, на Северном Полу, у Хипербореји. То је истинско Златно доба, ако не човечанства а онда барем индоевропске расе. Празавичај Индоевропљана смештен је на Полу, у циркумполарним областима. Са катаклизмом која захваћа Хипербореју, почиње дуги марш Индоевропљана, кроз времена и просторе, од крајњег севера планете ка југу, од првобитности, путевима изопачења и декаденције, преко атлантског циклуса, од праисторије до антике, од средњевековља све до нашег, „модерног доба“, које је посвемашња супротност Традицији. Почиње и деградација самог човека, од бога или човекобога ка оном чисто људском и, још ниже, ка анималном и демонском, све до мрачног амбиса „модерног доба“.
У најдубљој основи, то је борба два космичка принципа: на једној страни је животворна хијерархија Поретка, Реда, коју равноправно подржавају и бране и људи и богови, на другој силе хаоса и ентропије; то је и борба за освећење, сакрализацију Простора (путем ритуала), против сила Времена, које га уништавају и прождиру. Треба рећи и да су многи Еволини увиди и „смеле интуиције“ накнадно потврђени учењем Жоржа Димезила, попут учења о троделној идеологији Индоевропљана.
Светлост са Севера
Видели смо да су митови о Хипербореји све сем мртва прошлост. Они нису производ уобразиље појединих класичних писаца а још мање мртва празноверица једног давног доба. Ото Мук, поклоник једног другог мита, оног атлантидског, у књизи Све о Атлантиди (Alles uber Atlantis), покушава да хиперборејски мит објасни путем извесних природних феномена, самих по себи фасцинантних, који покрећу фантазију и буде извесне садржаје у посматрачу. Али, и кад би то била сва истина о Хипербореји, такво природно окружење морало би, с временом, привући или створити известан тип људи и онда, опет, природно довести и до стварања одговарајуће расе и етноса, културе или цивилизације ...
Митови о Хипербореји и данас покрећу бројне истраживаче и мислиоце. Север, поларне области, које су некад привлачиле поларне путнике, данас привлаче археологе и истраживаче прошлости. То нису стерилна истраживања: архетипови Севера и данас су делотворни и живи, и они подстичу оне који их следе на истинске духовне пустоловине и открића. Веома полако, неупоредиво теже него друге области и земље, Север открива своје дубоко запретене тајне. Оне, сем тога, спадају у много дубљу прошлост него неке друге. Неке индиције то пoтврђују: испитивања угљеником 14 показала су да су „мегалитски споменици Европе и металургија Балкана старији од претпостављених медитеранских прототипова. И не само металургија већ и атрактивне мале скулптуре Балкана су за милениј старије од претпостављених егејских прототипова“ (Colin Renfrew: Carbon 14 and the prehistory of Europe, San Francisco, 1972). Није ли то путоказ за будуће истраживаче – путоказ усмерен ка Северу а не, као досад, ка југу континента?
Некад, у ХIХ веку, археологија се руководила принципом Ex Oriente Lux (Са Истока
светлост). Потом је овај принцип био замењен новим: да се културе неолита шире од
северозапада ка југоистоку, од Западне Европе и Северне Африке, преко јужне Арабије, до Индије и Океаније... Али је данас скоро општеприхваћена претпоставка да је колевка најстаријег човечанства Африка, дакле, Југ.
Нема сумње да је, током аријских миграција, затечено негроидно и монголоидно становништво старије, а да су Аријци дошљаци, странци на евроазијском континенту. Данас, захваљујући прегаоцима и јунацима Севера, Пола, морамо да размишљамо о новој претпоставци, која свим наведеним даје сасвим ново и другачије место и значење. Ако је исходиште човечанства, или барем једног његовог дела – индоевропске расе – Север, савршено је могуће да су се њихове миграције током неолита и после њега одвијале путем и северозапада и североистока, укрштајући се на Балкану и на Блиском Истоку, и стварајући тако жаришта цивилизација које су, међутим, потоње у односу на културе севера Европе и Евроазије.
Пре или касније, овакве претпоставке мораће бити доказане или оповргнуте новим. Истраживања Севера су тек на свом почетку. Митови о Хипербореји представљаће при том, нема сумње, веома моћан подстицај. Ништа слично се, уосталом, не везује за неку другу област или континент, изузев прастарог предања о Атлантима на Западу. Порекло и традиција Индоевропљана, (или можда чак читавог човечанства), њихова прапостојбина, кретања и миграције народа и раса, током оног што називамо „праисторијом“, древне религије... – све се то, као што смо видели, налази у тесној вези са хиперборејским митовима.
Идеја Центра
У свом последњем и највишем значењу хиперборејски мит репрезентује идеју Центра. Тај центар има најпре метафизичко значење: реч је о Центру како интелигибилног тако и сензибилног света. Потом, он је и просторно и временско средиште, симболисано „првом и најбољом од свих земаља“, Хиперборејом, у чијем се средишту налази митска планина Меру, која, опет, поседује своје сопствено средиште, а то је њен врх. У временском смислу, то је прво и „Златно доба“, идеално сам Почетак, јер реинтеграција, метафизичко остварење, које и није ништа друго до „освајање Центра“, подразумева кретање насупрот струји времена и историје, који имају ерозиван ток.
Тај центар је нематеријалан, метагеографски, надисторијски и надтемпоралан. Он и не постоји у појавном, па према томе и не може ни бити уништен. То је центар који сам човек треба да освоји али је тај центар скривен, тако да је доступан само изузетним. Зато се, логично, симболизује и самим Северним Полом: премда је он сам, као „мирно место“, непокретан, он чини да се све око њега окреће. Положај човека у центру је „деловање не-деловањем“. Та непокретност одређује саму реалност и њене покрете: у том смислу, он је „снажнији од саме стварности“. Онај ко поседује центар поседује и остатак кружнице.
Отуда, у појавном свету, освајање Пола у физичком смислу потенцијално има вредност метафизичког чина. На санскриту, реч „uttara“ истовремено означава „север“ и „узвишену област“. Запућеност ка Хипербореји, идеалној отаџбини, постепено мења и самог јунака романа Код Хиперборејаца Милоша Црљанског. У свету који је екс-центричан, он је тај који поседује сопствени центар – безвремен, невидљив, и нематеријалан: „Сви смо ми са поларним пределима, са поларним Сунцем у вези... Ти ледени крајеви су циљ свих народа, а свако ко је завирио у то царство леда, постао је друкчији. Мене та заједница мртвих истраживача, у поларним крајевима, највише и занима. Зашто су ишли тамо? Зашто су се променили?“
Према Хипербореји први се запутио (или се у њу вратио) сам бог Аполон: следио га је Аристеј, песник данас изгубљених Аримаспијских песама. Јунак Црњанског, као и многи поларни истраживачи, понавља његов чин. То исто чине и сви они који се данас запућују ка Хипербореји.
СИМБОЛИ ХИПЕРБОРЕЈЕ
ЛАВ
Још у историјско доба, пре нешто више од две хиљаде година, лавови су живели у Македонији. Податак о томе може се наћи код Херодота; за његовог живота лавови су живели у Крестонији, а то је, отприлике, предео између данашњег Вардара и Струме у северној Македонији. „Источно од реке Несте нигде се у Европи не може видети лав, и исто тако ни на осталом делу копна западно од Ахелоја; појављују се само у пределу између ових двеју река“ (Историја, VII, 126). Александар Македонски је у својој младости одлазио да лови ове чудесне и лепе звери.
Подвиг, више но други достојан краљева и јунака; задатак да савлада немејског лава беше први од дванаест које је Еуристеј поставио пред Херакла. Звер која је пустошила околину града Немеје имала је кожу коју није могла пробити стрела ни расећи мач; била је чедо чудовишног Тифона, или Селене, или Химере и пса Ортра. Да би савладао немејског лава, Херакле је морао да га задави голим рукама, а онда је, само уз помоћ оштре лавље канџе, могао да му одере кожу. Њу је отада носио као непробојни оклоп – симбол бесмртности и нерањивости – а тешку лављу главу као шлем. Лав, исто тако, симболише краљевство или царство. Управо лавови, везани гвозденим ланцима, чувају улаз у келтски „Замак који се окреће“, који је исто што и боравиште Краља рибара или тајно склониште Грала из циклуса гралских легенди.
Лав, било који лав, јесте архетип, јер за њега такође важи оно што је Борхес рекао за тигра: један тигар представља све тигрове који су били и све тигрове који ће бити, јер „јединка, у његовом случају, јесте читава врста“. Веза између краљева и лавова, нема сумње, јесте и ритуална и суштинска. Касније, током историје, када се обичај лова, заједно са лавовима, гаси, краљеви постају само колекционари ових ретких и егзотичних звери. Не постоји достојнији поклон за једног владара од лава – заточеног у кавезу – који ће му бити допремљен бродом из неке, хиљадама миља удаљене, баснословне земље. Али, то више није лав већ сенка, утвара ове краљевске звери. Потом се лавови селе у област хералдике, постајући скоро обавезан додатак на краљевским и племићким грбовима. Извајане од камена, изливене од бронзе или коване од гвожђа, срећемо их још и данас на капијама старих замкова и велелепних двораца, мање као симболичку претњу а више као сећање на једно доба када је између лављег и краљевског достојанства стајао знак једнакости.
Не знам да ли следећи доживљај припада јави или сликама какве виђамо само у сновима. Било је касно летње поподне, скоро предвечерје, кад сам, пењући се на Калемегданску тврђаву, пожелео да се попнем на онај високи плато с којег се види ушће Саве у Дунав и само Ратно острво. Сећам се да сам пре тога дуго лутао подземним просторијама тврђаве – у једној од њих, поред гомиле отпада, некаквог ђубрета или хрпе шута, још су лежала уредно послагана камена ђулад. После тих загушљивих подземних просторија, тесних пролаза и мрачних ходника, каквих има у свакој старој утврди, а које подсећају на гробнице, желео сам да закорачим на неко место с којег ћу осетити ширину погледа и свежину воде. Жагор бројних пролазника, вриска и цика деце, у летње вече, нису ми сметали, напротив; било је то нешто сасвим различито од мемљиве и горде прашине векова.
Беше последњи час пред сумрак, кад сунце најјаче сија. Бедеми Калемегдана добише смеђу и златну боју. Испод једног од њих, не нарочито високо изнад наших глава, изненада угледах два лава који су, отмено и лењо, ступали под сунцем.
То су били лавови из оближњег зоолошког врта, али никаква видљива ограда није делила нас од њих. Чинило се да се они потпуно слободно крећу, и да је древна тврђава, штавише, њихов природни амбијент, а да су они њен саставни део – слика, која је могла да се роди у сновима и која као да је припадала неком другом, безмало митском времену, сасвим различитом од нашег.
Најстарије забележено име данашњег Београда је келтско „Сингидунум“; сложеница у којој „дунум“ означава утврду или замак, док је значење речи „синги“, засад још увек нејасно, предмет спекулација и довијања. Према неким тумачењима, „синги“ значи лав, па је, према томе, значење имена „Лавља тврђава“. Етимологија која је, без сумње, фиктивна, као и толике друге, али која представља кључ за овај сан.
ОРАО
Према грчком предању, орлови су чувари Златног доба: „иза орлова, чувара злата“, каже Херодот, преносећи слово древне легенде, „станују Хиперборејци...“ То је злато првог и најбољег од свих, Златног доба; у тој ведрој легенди, стичу се првобитност и слобода. Ко никад није видео орлов лет, у висинама до којих не допиру друге птице, ко није чуо његов радосни и дивљи кликтај, тај не зна шта је слутња једног сасвим другачијег и слободног живота, који се води ван окова материјалног, у етеру. Више него било која друга животињска врста – птица или звер – орао је у вези с оностраним.
Отуда је он, још од Рима, велики симбол вечитих империја, безвремених царстава која се уздижу над хаосом земаљског, како би, у свету пролазног, смртног, насумичног и ефемерног, постварила небески ред. И не само што империјални орао, од Рима до Византије, од Византије до руског или српског царског орла, симболише исту идеју, већ и велики освајачи и оснивачи царстава, по правилу, носе орловске црте. Од давнина, „орловски нос“ је физиогномски знак, спољашње обележје племенитости. „Орловски поглед“ је неустрашив јер поседује моћ да развеје све фантазме инфериорног дела људске психе. Доцније, кад царства више не буду имала потребу за таквим људима, „орловски профил“ се јавља само изнимно. Градове поседа плебс. У резиденције и замкове продиру гомиле, чије црте више није могуће описати. Оне подсећају на све, сем на време у коме се од мушкарца захтевало нешто више од пуке храбрости. Храмове заузимају трговци и мењачи новца. У палате продире олош. Црте лица одличника постају мекше, путене, скоро ефеминизиране. „Орлови“ се повлаче у своја скровита гнезда, у своја далека, планинска станишта – поуздан знак да је добу хероја одзвонило а да је царство пошло путевима декаденције и расула.
Могућности појединих животињских врста изгледају нам као потенцијалности које су дате сваком човеку; оне су „маске које отпадају с људског лица“ (Ернст Јингер). У свакој од њих садржана је нека црта која је, макар латентно, присутна у човеку. Другим речима, човек (било који човек), може постати налик вуку, лаву или орлу, али, исто тако, и глодару, хијени или свињи. Знатан део у томе припада наслеђу али, после тридесете, каже се, свако је одговоран за црте сопственог лица...
Постати налик орлу, постати орао, једина животиња која може да нетремице гледа у сунце, представља неке од – усуђујемо се рећи – највиших могућности које су уопште дате људском бићу.
ЈЕЛЕН
Јелен је један од великих и непролазних симбола Севера, Хипербореје. Валериј Демин цитира Паусанију, античког писца из II века, који у делу Опис Хеладе (Х, V, 8) наводи да се први свештеник–пророк Аполоновог храма у Делфима звао Олен, Олењ, тј. Јелен. Надасве, јелен је симбол самог Сунца, које у Хипербореји никад не залази. На полуострву Кола у руској Лапландији, на крајњем северу континента, према истом аутору, и данас се налазе сасвим карактеристична светилишта народа Саами – тзв. сејди – гомила камења на чијем врху је постављена јеленска лобања, са роговима. Јелен је и један од најстаријих уметничких мотива, кога, са задивљујућом учесталошћу, срећемо на зидовима пећина и древним оруђима. Постоји једна фотографија, снимљена 1942. године, за време немачког бомбардовања Мурманска, на којој се у предњем плану види јелен, незнатно искренуте главе, затечен експлозијама, док сивим небом изнад њега прелећу немачки бомбардери. Ратна фотографија издигнута је на ниво симбола – као и сви други, и овај измиче тумачењима и објашњењима. Енглез Едвин Лендсир стекао је светску славу сликајући мотиве јелена у шкотским брдима, на начин који је изнад пуког реализма.
И у јелену се, слично лаву, вуку или орлу, открива један архетип и једно древно сећање – с тим што је, више него нека друга, оно непосредно везано за северну праотаџбину, за Хипербореју. У ствари, јелен – соларни јелен, јелен шума и степа севера – јесте само сећање на Хипербореју, коју је изгубио заједно са човеком. Херман Вирт тврди да је управо јелен био предмет најстаријег хиперборејског култа а да његови уздигнути рогови симболизују само соларно божанство – Сина Божјег, у тренутку кад се, високо подигнутих руку, узноси над хаосом и тамом земаљског.
Можда нам управо зато ова племенита и отмена животиња, у било којој другој средини, у било којој другој земљи, изгледа као потпуни странац.
ГАВРАН
Сваке зиме, кад одлази у Хипербореју, Аполона прате гавранови, и песма.
Аристеј из Метапонта, који је пратио Аполона до Хипербореје, појављивао се у свом родном месту и после смрти, у виду гаврана.
Сваки пут кад се успиње на своју кулу, док посматра земљу под јутарњим сунцем, на Одинове широм испружене руке слећу две птице, два гаврана; име првог је Мисао, а име другог је Сећање.
Хиперборејски Аполон се уопште, веома лако и природно, доводи у везу са птицама. И лабуд је, слично гаврану, хиперборејска птица. Једна статуета, нађена у Дупљаји, недалеко од Вршца, у Банату, приказује загонетно божанство, човека с птичјом главом. Његове кочије кроз ваздух вуку лабудови. За тог „птицоликог идола на колицима која вуку барске птице“, Живојин Андрејићкаже: „ова представа се несумњиво доводи у везу са митом о делфијском Аполону, који борави шест месеци у земљи Хиперборејаца, далекој и маглом покривеној области, (...) да би затим следећих шест месеци боравио у сунчаној Грчкој. Могао би дакле бити у питању претеча Аполона Беленуса, који је у нашим крајевима поштован као бог Сунца (...).“
Уосталом, древна германска епска традиција управо гаврана назива „лабудом црвеног кљуна“. У неко срећније време, гавран је био сматран за повољно знамење: уколико прати јунака, то је значило да ће се његов мач тог дана наситити крвљу, а да ће исход његовог подухвата бити срећан. Тајанствену везу јунака и гаврана подвачи мит: у осетском миту о народу Нарта – најјачем народу на свету – затичемо овај мотив: после битке (која се води за Небеско царство) мајци у крило пада одсечена рука сина, коју испушта гавран, те она тако сазнаје за његову злу судбину. Идентичан мотив срећемо и у песмама косовског циклуса, где се то исто дешава мајци Југовића. Гавран мајци у крило спушта окрвављену руку њеног сина Дамјана.
Симболи су вишезначни; по правилу, они поседују и свој „позитивни“, светли и „негативни“, мрачни аспект. Отуда нестали северни празавичај може да симболизује не само „бела птица“, лабуд, него и злосутни, црни гавран. Једна сведочи радост, друга опомиње на губитак.
Француски песник Артур Рембо наслутио је ту чудну, мрачну радост коју доноси гавран у својој поеми „Гавранови“:
„Господе, кад се ливада следи (...)
на природу, где цвеће бледи,
сручи с небеса јата нова
драгих и дивних гавранова“.
.
.
.
