HRVATI SU POKATOLIČENI SRBI KOJI GOVORE NAKARADNIM SRPSKIM JEZIKOM

U 19. veku Austro – Ugarska shvata opasnost od tek oslobođene Srbije koja će kad tada osloboditi sve zemlje gde žive Srbi pod stranim zavojevačima . Beč i Vatikan odlučuju stvoriti od Srba nekoliko nacija insistirajući pre svega na verskim i regionalnim razlikama ( svaka sličnost sa Vojvodinom je namerna ). Za centar tog projekta izabrali su Zagreb. Beč u Zagrebu gradi ceo tzv . ” Donji grad ” sve ustanove, pozorište i sl . Određuju ime Hrvati i formiraju novu naciju od Srba katolika i doseljenika iz cele Monarhije ( isti projekat odvijao se tada iu Galiciji u gradu Lavovu , Beč i Vatikan tamo su stvarali Ukrajince )….

Ovih dana pažnju javnosti privukla je izjava uglednog hrvatskog istoričara mlađe generacije Tvrtka Jakovine hrvatskoj televiziji, da su Srbi 1918. godine spasli Hrvate i da Hrvatska, da je Srbi nisu prihvatili u zajedničku državu, danas ne bi postojala. Jakovina je rekao i da bi u tom slučaju „takozvani Hrvati iz Zagreba i Zagorja bili mađarska provincija, a ostatak katoličkog stanovništva iz Dalmacije,Slavonije, Like i BiH – ono što i jesu – Srbi katolici”.Izgleda da Jakovina više nije mogao da izdrži pritisak fantastičnih tvrdnji o velikohrvatskoj prastaroj istoriji, pa je javno progovorio o suštini i karakteru hrvatske nacije.Njegove stavove o značaju koji je za Hrvate imalo stvaranja zajedničke države sa Srbima potvrđuje izjava istaknutog hrvatskog političara Ante Pavelića starijeg (Zubara) iz decembra 1918. godine, kada je za hrvatsku državu napisao da bi bez jugoslovenskog ujedinjenja Hrvatska obuhvatala tri do četiri županije oko Zagreba (zagrebačku, varaždinsku i križevačku).Od malobrojnog preživelog hrvatskog plemstva , od Čeha , Slovaka , Nemaca i Mađara koji su doseljeni u 18.i 19. veku, živeli u centralnoj Hrvatskoj ( najviše Gorskom Kotru ), od Slovenaca iz Sjeverozapadne Hrvatske ( zagoraca ) i većinskih Srba Katolika počeli se stvarati hrvatsku naciju koje je ime dobila po plemenu koje je ovde nekad davno živelo. Oko 80 posto novonastalog hrvatskog naroda činili su Srbi katolici.Hrvati su u stvari Srbi, veštačka nacija, čiji je najveći dio nastao pokatoličavanjem Srba, dok je ostalo romansko-germansko-mađarska mješavina….

Hrvati ni pre ni posle 1918. godine nisu imali svoju državu, a prvu su dobili proglašenjem “marionetske” NDH 1941. godine.Potom su tu tvorevinu, podignutu genocidom nad milion Srba, utvrdili Tito i komunisti, a dovršili Vatikan i zapadne neoliberalne sile predvođene Nemačkom i SAD…

Postojao je region koji se zvao Hrvatska, u vazalnom odnosu malo prema Ugarskoj, malo prema Habzburzima.Dalmacija, Slavonija i Hrvatska su bile Austougarske provincije, pod habzburškom vladavinom.Prva Hrvatska država je nastala raspadom Jugoslavije, ako ne računamo NDH 1941-1945.Hrvatska kao deo Ugarske u 13. veku je tada bila jedan mali prostor u zaleđu Zadra i Splita.Iz popisa stanovništva u Austriji, odnosno Austro-Ugarskoj i to iz: 1850, 1860, 1870, 1880, 1890, 1900. i poslednjeg popisa iz 1910. se neoborivo i neporecivo uviđa da je postojala srpska etnička većinska procentualna zastupljenost u stanovništvu pokrajina u sastavu današnje Republike Hrvatske: Slavoniji, Maloj Vlaškoj (Maloj Srbiji), Baniji, Kordunu, Lici, Gorskom Kotaru, Ravnim Kotarima, Dalmaciji, Dubrovniku, Boki Kotorskoj i, čak, u Istri!Stanovništvo Istre je do početka sedamnaestog stoleća bilo srpsko i pravoslavno.Po austrijskom popisu iz 1850. godine Srbi su dominirali u Istri, Kvarnerskim ostrvima i tačno se zna da ih je bilo 134.555, dok se u tom popisu Hrvati uopšte ne pominju i vodili su se pod kategorijom Srba rimokatoličke vere.Prema austrougarskom popisu iz 1850. godine u Dalmaciji je bilo 330.000 Srba rimokatolika i 70.000 pravoslavnih Srba, bez pominjanja Hrvata. U Slavoniji je 250.000 Srba pravoslavnih i rimokatoličkih, bez pominjanja Hrvata…

Evropski naučnici su u 19. veku naciju poistovećivali s jezikom, a istina je da u je u Srednjem veku u Dubrovniku, Dalmaciji i ostalim delovima Vojne Krajine bio u upotrebi samo srpski jezik — nikad Hrvatski. Ljudevit Gaj, Nemac poreklom, otvoreno kaže da su Hrvati prisvojili srpski jezik za svoj.I Josip Juraj Štrosmajer to priznaje.Evo šta je Ljudevit Gaj pisao 1846. godine u listu “Danica” br. 31: “Tako, npr. sav svijet zna da smo mi književnost ilirsku podigli; tu nama još iz daleka nije na um palo ikada tvrditi da to nije srpski već ilirski jezik; pače se ponosimo i hvalimo Bogu velikome što mi Hrvati sa braćom Srbljima sada jedan književni jezik imamo”….

Naša međusobna razumljivost je dokaz da je reč o zajedničkom jeziku,o jednom jeziku,SRBSKOM JEZIKU!Međusobna razumljivost je glavni kriterijum unutar lingvistike za to da se utvrdi da li je reč o jednom jeziku ili o nekoliko različitih jezika. Međusobna raumljivost se, naravno, može izmeriti, postoje testovi za nju, to rade lingvisti već više od šezdeset godina i među lingvistima je bila diskusija koliki je procenat međusobne razumljivosti potreban da bi se reklo to je jedan zajednički jezik.Složili su se, kroz razna testiranja i kroz godine njihovoh provođenja, da između 75 i 85 odsto međusobne razumljivosti jedan jezik čini zajedničkim. Sad vi procenite kolika je međusobna jednostavnosti između nas, ona je daleko veća od 85 odsto…

Kad god neko počne da nas napada prvo što se zapitam da nije slučajno iz kategorije „bivši Srbin“. Kategorija slična izdajniku, samo mnogo više ostrašćena, izgubljenog duha, izgubljene duše, bez mogućnosti da se spase.Pokušavajući da dokaže da pripada nečemu i da je nešto što nije, ne bira sredstva da uspe u tome. Jedino što uspeva je da kao i svaki beskičmeni gmizavac puže kroz život bez šanse da se podigne na noge.Istorija u njima nije pronašla ništa ljudsko, ništa što bi ih činilo vrednim. Pokušavajući da obmanu druge jedino uspevaju da obmanu sebe, izgubivši duh do te mere da se ne mogu zvati čovekom. Vremenom su samo sem imena „bivši Srbin“ dodali prezime „bivši čovek“.Spaljeno srce i poharana duša poniznih sluga novih vladara, konjušari i izvršioci najprljavijih i najgnusnijih zadataka zaboravljajući da takve niko ne poštuje jer ko je jednom prodao dušu prodaće je opet. To više nije pitanje. Pitanje je samo kada i za koliko……..http://kovceg.tripod.com/hrvati_nisu_istorijski_narod.htm                                                Dubrovački-kalendar iz 1897. godine nije čuo za hrvatski jezik!…O Dubrovniku kao nacionalnom i kulturnom sedištu južnodalmatinskih Srba najbolje svedoči popis stanovništva od 31. decembra 1890. godine, po kom je dubrovačka opština imala 11.177 stanovnika, od kojih je bilo 9.713 Srba rimokatoličkih i pravoslavnih (u samom Dubrovniku živela su 5.823 Srbina). Ostatak stanovništva pripadao je Italijanima (Romanima) 716, Mađarima (384), Nemcima (285) i drugima. Prema veroispovesti dominirali su rimokatolici (10.327), dok je pravoslavnih bilo svega 546. Srbi su u velikoj većini bili rimokatolici, Hrvati nisu pominjani….

Dubrovnik je verovatno najbolji primer da se ukratko prikaže proces odsrbljavanja. To je grad koji od postanka nije bio naseljen Hrvatima niti je ikad bio pod njihovom državnom vlašću, a danas je „napučen“ isključivo hrvatskim „pućanstvom“ i, dabome, nalazi se u Hrvatskoj. Stanovništvo sa prostora Dubrovačke republike je čak sve do početka 20. veka zadržalo srpski identitet.U članku „Iz Cavtata“, štampanom u listu „Dubrovnik“ 1937 godine, ističe se da se Cavtaćani osećaju 70 odsto kao Srbi, a 95 odsto su jugoslovenskiopredeljeni.Onome ko ne poznaje istoriju Dubrovnika, ali stvarnu, a ne falsifikovanu, zaista izgleda čudno da taj grad, ovakav kakav je danas, sa okolinom, pre samo stotinu i nešto godina nije imao gotovo nikakvih dodira sa hrvatstvom.To što su Dubrovčani ispovedali katoličku veru, kao i Hrvati, ne govori ništa o srodnosti Dubrovčana i Hrvata. U pitanju je priroda širenja katolicizma u srpskim zemljama; na jadranskoj obali i zaleđu. To je činjeno zahvaljujući dominaciji Vatikana, Venecije, Mađarske i Austrije u ovom delu Balkanskog poluostrva.Katolička vera Dubrovčana ustalila se još dok se crkve nisu bile formalno razišle 1054. i uvek se održavala oslonjena na Vatikan, koji je baš zbog ove verske odanosti grad Dubrovnik uzimao u zaštitu, kad bi se zavist jačih okretala protiv njega. Poznato je kako su Srbi pravoslavne vere u severnoj Dalmaciji posle pokatoličavanja imenovani Hrvatima, a to je činjeno i u ostalim hrvatskim krajevima. Ali, u Dubrovniku nije bilo tog preimenovanja jednostavno stoga što je isti narod – Srbi – ovde pripadao obema crkvama; u gradu su bili Srbi katolici a Srbi pravoslavni pored grada.Dubrovčani su sebe smatrali Slovinima, kako su zvali i susede. Kad bi, pak, govorili o raškoj i bosanskoj zemlji u latinskom i italijanskim tekstovima upotrebljavali su reč “Srbi” i “srpski”, onako kako se to upotrebljavalo u titulama raških i bosanskih vladara….

U svom naučnom radu – “Prvi ljetopisci i davna historiografija dubrovačka” (JAZU, Zagreb 1883 godina, sveska 65 na stranama od 92-128 ), Natko Nodilo opisuje Dubrovčane kao Srbe katoličke veroispovesti.U Dubrovniku je hrvatsko ime nepoznato sve do sredine 19. veka kad, posle pada Napoleona, nova sila u tom delu Jadrana, Austrija, u Dubrovniku i njegovom zaleđu (Konavle) nalazi katolike koji se, gle čuda, osećaju i izjašnjavaju kaoSrbi.Nošena iskustvima sa prostora Dalmatinske Zagore, Hrvatske, Slavonije, Žumberka, Carska kancelarija u Beču donosi odluku da na katoličanstvo Dubrovnika i zaleđa umesto srpstva kalemi hrvatstvo, kao najbližu entitetsku odrednicu.Tako je počela kroatizacija Dubrovnika.Tvrdnje da je Dubrovnik sastavni deo Hrvatske, koja ide sve do Drine, stare Raške i Boke Kotorske, često su slepo prihvatale zapaljive mase primitivaca koje u burnim vremenima, kad ovladaju strasti i nasilje, donose samo užas.Sporazumom Cvetković-Maček 26. 8. 1939, Dubrovnik sa Konavlima je odvojen od Zetske banovine i dodeljen novostvorenoj Banovini Hrvatskoj…

Car Dušan je 1334 g. dao Dubrovčanima Pelješac uz obavezu da svake godine daju određenu novčanu nadoknadu manastiru Hilandaru, koju su oni ispunjavali sve do 1808 godine. Na Pelješcu se, po podacima iz 1427 godine, upotrebljavalo ćirilično pismo.Poaustrijskom popisu iz 1850. godine Srbi su dominirali u Istri, Kvarnerski ostrvima i tačno se zna da ih je bilo 134.555 , dok se u tom popisu Hrvati uopšte ne pominju i vodili su se pod kategorijom Srba rimokatoličke vere .Ćirilicom su pisali i Srbi katolici – franjevci u Bosni….

Turska vojska je nemilosrdno pustošila sve predele koje je osvajala i zavodila teror. Hrvatski kneževi bili su nemoćni i u stalnoj međusobnoj svađi. Tako su letopisi zabeležili da je 1475. godine, moralo pobeći ispred turske najezde mnoštvo hrvatskog naroda, ako ne svi, zajedno sa sveštenstvom, i jedni su se sklonili na ostrva u susedstvu a drugi u Mađarsku.Hrvatski istoričar Smičiklas ovako piše: “Pod kraj XVI vijeka, cijela Hrvatska i Slavonija spale su bile na puke tri županije, sa tri hiljada poreznijih kuća i to je bila država hrvatskih banova.” /Smičiklas II, 105—106/….

Ivan Kukuljević, oficir, a zatim političar i vođa ilirske stranke, 2. maja 1843. godine, u Hrvatskom saboru rekao je: “Mi smo malo Latini, malo Nijemci, malo Mađari i malo Sloveni, a iskreno govoreći nijesmo ukupno ništa.Svojevremeno je Božidar Violić, najcenjeniji hrvatski pozorišni reditelj, u intervjuu zagrebačkom “Globusu”, objašnjavajući probleme sa kojima se susreće zbog svog “nacionalno nekorektnog” jezika, sa ponekim srbizmom, rezignirano zaključio: “Mi Hrvati smo ionako sklepan narod.”…..http://www.srpsko-nasledje.co.rs/sr-l/1998/02/article-10.html
FOTO;Srpska pravoslavna crkva u Dubrovniku(Stari grad)…..

Na temeljima hiljadugodišnje srpske i slovenske ćiriličke pismenosti Vuk Stefanović Karadžić je stvorio nacionalno fonetsko pismo – srpsku ćirilicu, koja je stožerna vertikala srpskog duhovnog, kulturnog i istorijskog identiteta. Srbi imaju i svoje drugo pismo: Vukovoj ćirilici prilagođenu srpsku latinicu. Upotreba pisma nije nacionalna diferencijalna crta – pa je latinica sastavni deo srpske kulture.Ćirilica nikad nije bila zvanično pismo Hrvatske.Bosanski begovi zvali su je STAROM SRBIJOM.Koje su to bile „ćirilične teritorije“ u Hrvata?Bio je to Dubrovnik, Dalmacija i njeni otoci,Istra, Brač, te Hercegovina, Bosna, Slavonija…

U XIX veku je postojao neznatan broj Hrvata koji je, u susedstvu sa Srbima i pod njihovim uticajem, govorio i srpski (štokavski). To nije ništa neobično: uvek ima delova jednog naroda koji govore jezikom drugog naroda. Sve do sedamdesetih godina XIX veka bilo je više Hrvata koji su govorili nemački ili italijanski nego onih koji su govorili štokavski (srpski), pa ipak nemački i italijanski jezik nisu nazvani hrvatsko-nemačkim i hrvatsko-italijanskim. Hrvati se nisu zadovoljili samo time što su preuzeli srpski književni jezik, nego su, odmah posle Vukove smrti, činom bez presedana u istoriji bilo kog drugog jezika – srpskom nazivu u imenu jezika dodali i hrvatsko ime. Tako je od srpskog jezika u Hrvatskoj postao hrvatski ili srpski jezik, pa srpskohrvatski ili hrvatskosrpski, da bi raspadom socijalisticke Jugoslavije Hrvati potpuno iz naziva izbacili odrednicu srpski – i srpski jezik ijekavskog izgovora, koji su preuzeli u XIX veku, jednostavno preimenovali u “hrvatski književni jezik”….

U Socijalistickoj Federativnoj Republici Jugoslaviji Srbima muslimanske veroispovesti priznat je status “naroda”, pa su i oni odmah po razbijanju Jugoslavije srpskom jeziku, koji se dotada zvao srpskohrvatski, promenili naziv u “bosanski jezik”. Tako je srpski jezik, preko prelaznih termina hrvatski ili srpski i srpskohrvatski ili hrvatskosrpski, na kraju ovog veka dobio tri nezavisna naziva: srpski, hrvatski i bosanski jezik….

Veliki deo srpskog naroda nakon šizme 1054. ispovjedao je katoličku veru i ostao uz papu. Srbi zapadno od Drine bili su katolici , a sve preko Drine pravoslavci . Titula Kralja Tvrtka ovako glasi; “U Hristu Bogu Stefan Tvrtko karalj Srbljem;Raške, Bosne i Primorja”.I svi ostali kraljevi posle Tvrtka su nosili titulu iste sadržine,čak i dvojica zadnjih koji su prešli na katolicizam, ali su bili kraljevi Srbljem, i ni jedan drugi narod tu se ne pominje. I njegove povelje pisane su ćirilicom.Na dnu povelje bosanskog kralja Stefana Tvrtka (02. 12. 1382. godine), na desnoj strani, je ogromnim slovima istaknuto, na prvom mestu – kralj Srba. Obično i bosanske povelje imaju krst na početku i redovno ove reči: U ime oca i sina i svetoga duha….

Krstaški rat protiv neposlušnih pravoslavnih Srba u Bosni imamo 1303. godine, zatim verski rat koji podiže (naravno – uz papin blagoslov), mađarski kralj Lajoš 1363. godine.Jedino u periodima, kada je pretio prodor Turaka na Zapad, pape su obustavljale progon Srba i čak naseljavali Srbima iz Bosne pogranična područja Austro-Ugarske sa Turcima (takozvana Vojna Krajina).Turci Osmanlije su veoma pedantno i tačno vršili popise, pa su njihovi defteri nepobitni dokazi kojem narodu su pripadali i koje vere su bili popisani uživaoci baština i njihove spahije-timarnici. Ogromna većina imena tih ljudi su slovenska, u ovom slučaju srpska. Za ozbiljnu istorijsku nauku to je dosta. Nisu Hrvati bili bedem i zaštita hrišćanske Evrope pred Turcima, jer su ugarski feudalci u Zagoruju, po nagovoru pape Klimenta Sedmog, prišli turskom savezu i postali turski vazali: Ivan i Krsto Frankopan, zagrebački biskup Šimun Erdedi i hrvatski ban Franjo Baćani…Katolički sveštenik Ivan Frano Jukić u 19. veku piše da je katolicima u Bosni pojam Hrvat nepoznat.U BiH sve do austrougarske okupacije Hrvata skoro i nije bilo.Tada brojni doseljeni stranci i novostvoreni Srbi rimokatolici počinju da nose hrvatsko ime.Tu akciju su predvodili sarajavski nadbiskup Josip Štadler i franjevci koji su tada još pisali ćirilicom. Vatikan u svojoj Katoličkoj Enciklopediji piše da su muhamedanci i katolici Bosne i Hercegovine Srbi i da su Srbi 98% stanovništva Bosne i Hercegovine :
“According to the census of 22 April 1895, Bosnia has 1,361,868 inhabitants and Herzegovina 229,168, giving a total population of 1,591,036. The number of persons to the square mile is small (about 80), less than that in any of the other Austrian crown provinces excepting Salzburg (about 70). This average does not vary much in the six districts (five in Bosnia, one in Herzegovina). The number of persons to the square mile in these districts is as follows: Doljna Tuzla, 106; Banjaluka, 96; Bihac, 91; Serajevo, 73, Mostar (Herzegovina), 65, Travnik, 62. There are 5,388 settlements, of which only 11 have more than 5,000 inhabitants, while 4,689 contain less 500 persons. Excluding some 30,000 Albanians living in the south-east, the Jews who emigrated in earlier times from Spain, a few Osmanli Turks, the merchants, officials. and Austrian troops, the rest of the population (about 98 per cent) belong to the southern Slavonic people, the Serbs...….   http://www.youtube.com/watch?v=VcbhtpW_R98          “Celokupna zvanična istorija je gomila besmislica.”-Henry Ford..…http://www.vecernji.hr/hrvatska/lingvistica-kordic-hrvati-srbi-i-bosnjaci-govore-istim-jezikom-179058       FOTO;GRB DUŠANOVOG CARSTVA….Današnja hrvatska zastava, ili grb – ŠAHOVNICA uzeta je iz grba najmoćnijeg srpskog cara Dušana Nemanjića, iz četrnaestog stoleća….  Teren za stvaranje države Hrvatske pripreman je dva veka. Još je 1701. godine Rihter Vitezović, jedan diletanat, napisao knjigu u kojoj kaže da „Srbi treba da se pribroje Hrvatima, a Srbija da se pribroji Hrvatskoj“. Ali, on nije ostao usamljen, na njega su se naslanjali ozbiljniji ljudi, pogotovo u 19. veku. Nikako se ne može zaboraviti ni Ljudevit Gaj koji je sa ilirskih pozicija zastupao tu ideju. Tu je i Ante Starčević, koji ima stravičnu rečenicu: „Narod Hrvatske neće trpjeti da ta sužanjska pasmina skrnavi svetu zemlju hrvatsku“. Dolaze Ante Kvaternik, Stjepan Radić… S jedne strane, dakle, imamo pisce u koje su hrvatski građani imali veliko poverenje. S druge strane, tu je Katolička crkva, koja je propagirala ideju da pravoslavlje zapravo i nije vera i da pravoslavce treba pokatoličiti. S treće strane, stizala je iz Italije ilegalna propaganda Ante Pavelića, koja nije bila široka, ali je imala uticaj. Kada se sve to uzme u obzir, vidi se da je lako bilo u glavu prosečnog Hrvata usaditi ustaške ideje i mržnju prema Srbima. Tako je Ante Pavelić došao na potpuno pripremljen teren, a i on sam je rekao da je broj ustaša prevazišao sva očekivanja.Ustaše su za samo četiri godine rata pobile oko milion pravoslavnih Srba, izvršivši nad srpskim narodom organizovani i najsvirepiji genocid,HOLIKAUST!…Zanimljivo je da su se  pravi Hrvati kroz istoriju pokazali kao miroljubivi, a svi koji imaju srpsko poreklo su bili najveće ustaše i zveri ,kako u 2.sv.ratu, tako i u ovom poslednjem ….  Karta Dušanovog carstva po velikom nemačkom istoričaru Gustavu Drojsenu koja je mnogo tačnija od one koja nam se servira u školama. Bosna je u Srbiji, Bugarska je vazal…FOTO:Zagrebački aerodrom 1932. godine sa ćiriličnim natpisom …STRANO TELO U KORPUSU HRVATSKE ……                                                                   Tridesetih godina 19. veka kod Hrvata se javlja kulturni i društveno-
politički pokret nazvan ilirizam, ilirski pokret, hrvatski narodni
preporod. Glavni vođa tog pokreta bio je Ljudevit Gaj. Hrvat? Ne. Gaj
dolazi iz francusko-nemačke porodice; otac mu je iz Burgundije,
prezime se u originalu piše Gay, a majka je Nemica, Schmit. Godine
1835. pokrenuo je “Novine horvatske”.

Najbliži saradnici Ljudevita Gaja u tom “hrvatskom preporodu” bili su
Stanko Vraz (pravim imenom Jakob Frass, rodom iz Štajerske) i
Dimitrije Demetar, grčko-cincarskog porekla.

Bez sumnje najznačajniji muzički stvaralac u doba ilirizma, jedan od
najvećih u hrvatskoj istoriji inače, bio je Vatroslav Lisinski. Ni on
nije Hrvat po poreklu; rođen je kao Ignac Fuchs, bavio se
kompozicijom, a prvu hrvatsku operu “Ljubav i zloba” napisao je
Lisinski, odnosno Fuchs. Prvi put je izvedena 28. marta 1846. godine.

DETALJI IZ RODOSLOVA

Najznačajniju nacionalnu operu kod Hrvata, čuvenu “Nikola Šubić
Zrinski” napisao je Ivan Zajc, po mnogima najveći “hrvatski
glazbenik”. Zajc je rođen u Rijeci, ali u svom rodoslovu nema ništa
hrvatsko, potiče iz češko-jevrejske porodice, a njegovo prezime u
izvornom obliku piše se – Zaytz.

Po svom poreklu ni August Šenoa, tvorac moderne hrvatske književnosti
i prvi pravi hrvatski romanopisac, nema ništa sa Hrvatima: on dolazi
iz nemačko-češke porodice, njegov otac se u potrazi za boljim životom
doselio u Zagreb 1830. godine. Osam godina kasnije svet je ugledao
mali August. Napisao je nekoliko istorijskih romana, među kojima se
izdvajaju: “Zlatarevo zlato” i “Čuvaj se senjske ruke”.

Prvi hrvatski profesionalni pisac Pavao Vitezović, izvorno se prezivao
Ritter i potiče iz jedne nemačke porodice koja se u Senj doselila iz
Alzasa.

Nesumnjivo veliki slikar, izuzetnog talenta, Vlaho Bukovac, koga
Hrvati stavljaju u sam vrh nacionalne umetnosti, nije bio Hrvat. Rođen
je u Cavtatu 1855. godine, a u knjige krštenih zaveden je kao Biagio
Faggioni. Bio je Italijan.

Slikari i vajari koji su obeležili dvadeseti vek hrvatske umetnosti:
Vaništa, Tartalja, Kinert, Herman, Radauš, Kulmer, Pal, Džamonja…nisu
po poreklu bili Hrvati, ali su se gotovo svi tako izjašnjavali.

Čuveni pesnik Ivan Goran Kovačić, autor poeme “Jama”, bio je Jevrejin,
majka mu se prezivala Klein. Najveći hrvatski karikaturista svih
vremena, još uvek živi Oto Rajzinger, austrijsko-nemačkih je korena.

Lavoslav Ružička, veliki naučnik rođen u Vukovaru(tada Austro-Ugarska), Čeh poreklom, dobioje 1939. godine Nobelovu nagradu za hemiju. I po očevoj i po majčinoj
liniji bio je stranac, ali ga Hrvatska tretira kao Hrvata.Školovao se u Nemačkoj i Švajcarskoj i ništa nije imao sa Hrvatskom.
Nikola Tesla jeste čuo za Hrvatsku, ali nikada nije živeo u Hrvatskoj. Za njegovog života Hrvatska nije bila država već prostor u sastavu austrijskog carstva, kasnije regija u Austro-Ugarskoj monarhiji. Danas Hrvatska Evropi mora da ponudi nešto svoje i otuda ponovno svrstavanje Boškovića,Tesle i drugih u krug „hrvatskih znanstvenika“ i Ivu Andrića su  gurnuli među Hrvate, iako se ovaj jasno deklarisao kao Srbin. ….                                                                                                                                                              Ruđer Bošković nikada nije imao veze sa nečim što se zove Hrvatska. Rođen je u Dubrovniku, 1711. godine, u braku Srbina i Italijanke, nije zabeleženo da je ikada putovao, a kamoli živeo po predelima austrijskog carstva gde se nalazila regija pod imenom Hrvatska.Živeo je u Italiji, majčinoj domovini, ali ga ni to pripadanje nijeinteresovalo.Danas Hrvatska predstavlja Boškovića kao „hrvatskog znanstvenika“.To je sto kao kada bi Srbija danas aktuelnog Konstantina Velikog svetu predstavila kao srpskog imperatora, prosvetitelja, vojskovođu, ličnost koja je čovečanstvu podarila hrišćanstvo…. Po istoj formuli hteli su da pohrvate i Marka Pola (rođen je 1254. godine, na Korčuli), ali im je 1992. godine italijanski ambasador u Zagrebu očitao bukvicu, pa su se okanuli ćorava posla…                                                                                                                                                  Ban Jelačić je očigledno bio Srbin, pravoslavne veroispovesti, jer u to vreme nisu postojali Hrvati,već samo Srbi katoličke veroispovesti, o čemu svedoče brojni austro-ugarskiizvori.Malo je poznato da je hrvatskog bana Josipa Jelačića ustoličio srpski patrijarh Josif Rajačić iz Sremskih Karlovaca..Evo kako hrvatski savremenici onog vremena opisuju događaj 4. juna 1848. godine:”Pozivu su se odazvali Česi, Slovaci, Srbi i drugi. Posebno je bio svečan doček patrijarha Srpske pravoslavne crkve Josifa Rajačića… Kada se saznalo za njegov dolazak u Zagreb zazvonila su sva zvona sa zagrebačkih crkava, pucalo se iz mužara (topova)…”…”Pred raspećem i dvije svijeće Jelačić je, dignuvši tri prsta uvis i ponavljajući za patrijarhom Rajačićem izgovorio prisegu (zakletvu).”…Patrijarh Rajačić daje banu Jelačiću 20.000 zlatnih forinti kao pomoć za odbranu od Mađara.Narod je nosio na rukama i Rajačića i Jelačića od Sabora do crkve svetog Marka u Zagrebu….
Katolička enciklopedija,Bosna bez HRVATA;http://www.newadvent.org/cathen/02694a.htm

Institut za antropološka istraživanja u Zagrebu nedavno je potvrdio da Hrvati vode poreklo od Srba i tu se više nema šta dokazivati. Sada je na ljudima da to prihvate…ISTINA NIJE ROBA SA KOJOM SE MOŽE TRGOVATI! Sve više je „Hrvata“ svesno ove kolonijalne podvale, te oni počinju da odbacuju nametnutu obavezu „Hrvatima“ – da preziru pravoslavne Srbe i da stalno ratuju protiv njih, uz nastojanje da preostale Srbe prevedu u veštačku hrvatsku naciju, ili da ih biološki istrebe, a usput da srpsku kulturnu baštinu proglase hrvatskom…

Култ смрти и убиства – то је сатанизам

Да ли неко од хришћана размишља о смислу хришћанског крста са распетим Исусом? Сваки симбол има свој смисао. Шта тај крст означава?
Кад би се хришћани уместо тупе вере макар мало замислили, њима би постао јасан истински смисао тога крста. На крсту је убијен хришћански бог – Христ. Крст са распетим Христом
– то је симбол убиства Бога. Како се може волети тај симбол? То је исто што волети убиство бога. Хришћански крст је – симбол крваве жртве. Где као жртва није принето јагње, већ човек. Онај ко носи крст са распетим Христом не воли живог Христа, већ воли процес убиства бога. Такве крстове могу да носе само лудаци и мрачњаци. Култ смрти и убиства – то је сатанизам. Али њих носе и носе практично сви хришћани. Како после тога окарактерисати хришћанство? Никаква друга реч се не може одабрати него мрачњаштво.
Да је Христ убијен у Америци на електричној столици, шта, зар би онда требало носити око врата не крст, већ електрчну столицу? А да су Христа убили у Француској на гиљотини, онда сви хришћани не би носили крстове са распетим Христом око својих вратова, већ мале гиљотине. Све као што је хришћански предвиђено: волети не само процес убиства Бога, већ и оруђе тог убиства.

Владимир Алексејевич Истархов
Из књиге: Ударац руских богова

ПДФ:
https://upload.wikimedia.org/…/…/8/88/Udaracruskihbogova.pdf

ISLAM - MOĆNO ORUŽIJE VATIKANA?

Zašto su Arapi napustili hrišćanstvo? Kome je bio potreban veliki muslimanski narod? Ko je Alah? Ko je bio Muhamedov savetnik? Da li je Sveti Avgustin izmislio arapskog proroka? Kakva je uloga ajatolaha?

Piše: Ivona Živković

Primetili ste da je u vreme ratnih sukoba tokom devedesetih godina na području Bosne i Hercegovine došlo do savezništva naroda, ne dve hrišćanske crkve (katoličke i pravoslavne) već katoličke i islamske vere. Pomalo nelogično, zar ne?

Sa druge strane, srpski pravoslavni narod imao je grdne nesuglasice sa čitavom Zapadnom Evropom kao i SAD upravo zbog svog konfrontiranja sa radikalnim islamom u Bosni i na Kosovu i Metohiji. Iako je čitav zapadni hrišćanski svet već godinama u paničnom strahu od islamskog terorizma i njihovog nauma da izazovu sukob civilizacija - sveti rat Džihad, Srbi su proglašeni krivcima. Ne samo da je srpski pravoslavni hrišćanski narod zasut bombama, već je muslimanska strana podržana i politički i vojno najviše iz Vašingtona i Londona (?).

Opet vam to nije logično?

"Zahvalnost" evroatlantskim saveznicima koji su od Srba branili muslimansko stanovništvo na Kosmetu i u B i H stigla je u vidu terorističkog napada na Njujork i Vašington 11.9. 2001.

Sve to organizovao je baš Osama Bin Laden, vodja islamskih terorista, koji je posredovao u naoružavanju pripadnika bosanskih mudžahedina uz svesrdnu pomoć CIA.

Da, priznaćete da je to čudan epilog i svi ti sukobi zaista nemaju veze sa istorijskom i političkom logikom.

Grešite.

Sve je veoma logično samo ako znate ono što ne treba da znate i što istorija nije zapisala.

Kada ovo pročitate možda ćete sklopiti kockice jednog genijalnog plana smišljenog pre "samo" 1700 godina.

Ali, podjimo redom.

VERA JE OSNOVNA POKRETAČKA SNAGA HOMO SAPIENSA

Mi danas verujemo da smo daleko obrazovaniji od naših drevnih predaka pošto živimo u vreme najvećeg civilizacijskog dometa u istoriji čovečanstva. Sva znanja sveta i informacije su nam na dohvat ruke samo ako uključimo TV ili kompjuter, ili otvorimo enciklopediju.

Ali istina je i to da je prosečan čovek danas opterećen gomilom perifernih informacija, visokoobrazovan čovek uglavnom je naučen znajnju koje ne dodiruje sam fundament stvari, a opsednutost novcem i jurnjava za njim odnose najveći deo života. Ono malo slobodnog vremena današnjeg čoveka odvodi na put zabave i užitka, od kojih je najlepše trošenje novca.

Zaista, kada ste poslednji put zastali i dugo osmatrali nebeski svod? Vidite li uopšte noću zvezde od gradskih svetiljki? Naravno, ljudi koji većinu života provode u svojoj kancelariji ili fabrici, u stanu, liftu, prodavnici i automobilu, teško mogu da sagledaju kako izgleda planeta po kojoj hodaju, bar u onom obliku koji je stvorio Bog (Kreator).

Ne slažete se sa ovim tvrdjenjem?

Naravno da znate kako izgleda naša planeta. Videli ste već mnogo toga preko TV -a, gledate naučno-popularne emisije i čitate National Geographic i sl., a pretražujete mnogo toga i po enciklopedijama i Internetu. Svi ti mediji , naravno, pružaju vam naučne činjenice, istinite i neselektovane. Zašto bi vas bilo ko lagao? Mi živimo u svetu iskrenosti, poštenja i želje za opštom dobrobiti, jer svetom vladaju hrišćani, zar ne?

Naši davni preci, medjutim, imali su mnogo više vremena da razmišljaju i da svet oko sebe otkrivaju direktno ga posmatrajući.

Tako su umni ljudi došli i do nekih saznanja koja već hiljadama godina koriste, a koja su umnogome oblikovala i život kakav mi danas vodimo. Posebno današnju globalnu politiku koja nam često deluje nerazumno i nelogično.

Jedna od genijalnih tehnika koje su drevni mudraci razvili je tehnika upravljanja ljudima, a posebno čitavim narodima. Ova tehnika nastala je kada su drevni mudraci počeli da proučavaju ljudsku psihologiju (koja je jedna od najstarijih nauka, a ne najmladja kako se danas uči). Drevni bihevioristi, davno pre Votsona shvatili su da čovek SVE MORA DA NAUČI jer su mu životinjski nagoni nedovoljni za opstanak. To automatski znači da se on i MOŽE naučiti SVEMU. ( Da li to znači da je Frojdova teorija netačna? Prosudićete sami.)

Dakle, čoveka vodi i održava vera, a ne nagoni. Čovek može danima da posti i da umre od gladi i da izvrši samoubistvo, što je sve protivno nagonima života. Post koji upražnjavaju skoro sve religije sveta ima upravo to za cilj - treniranje snage volje. Isto je sa obrezivanjem kod Jevreja i Muslimana. Telesni porivi ne smeju nadvladati volju duha. Danas se obrezivanje kao i krštenje (prvobitno znak priznavanja ghrehova), vrši kod dece, što znači da je svedeno samo na nivo simbola, dok samu suštinu ne dotiče.

Dakle, jedno od najmoćnijih oružija koje su drevni rimski imperatori koristili kako bi mogli da upravljaju svojom ogromnom imperijom sa brojnim podanicima - bila je religija. Kako su došli na tu ideju? Možda baš zahvaljujući nekom Isusu iz Galileje, o kome je , kako kažu neka od jevandjelja, i rimski senat raspravljao.

Naravno da nemam nameru da osporavam postojanje Boga (Kreatora) jer univerzalni sistem Postojanja nesumnjivo postoji (živimo u Kosmosu, a ne u Haosu).

Ali kako je i ljudska vrsta deo Kosmosa u njoj je svakako usadjen i odredjeni mehanizam ponašanja. Taj mehanizam je, najgrublje rečeno, veoma sličan psećem. Ljudi su programirani da žive u čoporu (ne u parovima kao što je to crkva propisala) gde većina sledi svog vodju (kao psi alfa mužjaka). I kod ljudi vodja je oduvek bio najjači, najveštiji, najhrabriji i najmudriji (naravno sve dok se nije pojavio novac i sve to poremetio).

Tako su ljudi, najjednostavnije rečeno, podeljeni na one koji imaju potrebu da vode, odlučuju i podučavaju i one koji slede i uče (a to je uvek većina).

Podsetimo da je zbog nemogućnosti da obuzda širenje hrišćanstva koje se iz Judeje i čitave tadašnje Palestine širilo po okolnim arapskim plemenima i ka srednjoj Africi, rimski car Konstantin odlučio da "večeru podeli sa neprijateljam" te je 313. godine izdao Dekret o toleranciji vera.

Tako je "prihvatio" hrišćansku veru za zajedničku veru Rimljana (osvajača) i Jevreja (porobljenih). Bio je to gest "pomirenja". Jevrejski sveštenici (fariseji - oni koji traže boga) , baš kao i rimski razvratni mnogobošci postali su propovednici "iste" vere - katoličke ( opšte vere).

        Da li je car Konstantin ovako zamislio rimokatoličku crkvu?

Verovatno je tada došlo i do pisanja prikladne priče o Isusu iz Nazareta (koji je najverovatnije i postojao) i koga su Jevreji doživeli kao svoga Hrista (Spasitelja).

ISUS HRIST - DISIDENT OGROMNOG UTICAJA?

Isus Hrist nije tama ovog teksta, ali nije na odmet zapitati se kakvo je zaista njegovo propovedanje bilo u kontekstu istorijskih okolnosti? Da li je zaista propvedao poniznost i toleranciju ili je bio politički i religiozni disident koji je narod podbunjivao protiv okupatorske rimske imperije? Biblija koja nam je danas dostupna i koja je nesumnjivo mnogo puta prepravljana, kaže da su Rimljani imali blagonaklon stav prema rabinu Isusu iz Galileje koji je hodao Judejom, Samarijom i Galilejom učeći Jevreje, dok su ga mrzeli i zavidele mu upravo jevrejske verske vodje. Pontije Pilat navodno nije želeo da ga obesi, pokazujući nam tako da su Rimljani bili pravedni i razboriti (?!), dok su ga ljubomorni jevrejski fariseji tužakali Rimljanima kako huška narod protiv njih (!?) Neka jevandjelja ipak ne skrivaju da su Rimljani izdali najmanje tri dekreta kojim se rimskim vojnicima zabranjuje prihvatanje Isusovog učenja , kao i dekret svim Jevrejima da Isusa iz Nazareta ne mogu smatrati svojim prorokom tj. kraljem Judeje. Dekret o tome da niko ne sme ići protiv rabina Isusa govori ili da je bio njihov prikriveni propovednik (koji je umeo i da leči neuk narod, što znači da je učen u Rimu), ili da je bio toliko uticajan da su se plašili narodne pobune i njegovih brojnih sledbenika.

Njegov uticaj u jevrejskom narodu je neusmnjivo pokazao rimskim osvajačima koliko je jaka moć ljudske vere i adekvatne ideologije. Rimljani su i Isusa i njegovo propovedanje morali da stave pod kontrolu. (Da li su ga stvarno obesili ili nisu, nevažno je za ovu priču).

Priča o Isusu Hristu, ako prosudjujemo logično, verovatno je danas jedna vešto zamućena slika stvarnog istorijskog dogadjaja. 

Dakle, jevrejski narod je masovno sledio svog Hrista od krvi i mesa, a njegovo učenje, posebno nakon njegove "mučeničke smrti" (kako to obično i biva) širilo se munjevito ka arapskim zemljama na Istok i na Jug, zahvaljujući i jednom mladom jevrejskom rabinu koji će kasnije postati Apostol Pavle.

Ali jevrejski narod (koga je Hrist navodno učio poniznosti) ipak je nakon 70 godina krenuo na ustanak protiv okupatora. Tada su Rimljani pod vodjstvom generala Titusa razorili Jerusalim, i potpuno uništili njihov najveći hram. Dakle, snagu vere jevrejskog naroda koju im je Isus Hrist podario, očito su dobro shvatili.

Baš na ovom mestu, gle koincidencije, našla se kasnije islamska džamija.

Prihvatenjem hrišćanstva kao opšte vere, Jevreji su dobili mogućnost da čekaju svog Spasioca, a rimski vlastelini su dobili ideju kako da uz pomoć podobne religije, preobučeni u hrišćane, pokore čitavu Evropu, a kasnije obe Amerike i Daleki Istok.

Verovali ili ne rimski stratezi ne samo da su još tada skovali pakleni plan, već su ga izgleda i ostvarili.

Sada ćete videti kako, a vi procenite koliko tu ima istine.

Kako je islam najmladja religija , koja danas ima već milijardu sledbenika, i koja će uskoro imati ključnu ulogu u finalnom sukobu civilizacija (po Hantingtonu), pre konačnog uspostavljanja Novog Svetskog Poretka a koji će činiti ekumenska crkva i svetska vlada, pogledajmo kako je zaista nastao islam i zašto baš kod Arapa.

   

Hitler, Musolini, Hamas i Hezbolah identično salutiraju?

 Da li su tako salutirali i stari Rimljani?

KAKO JE NASTAO ISLAM?

Samo vojskom Rimljani nisu mogli kontrolisati čitavu svoju imperiju, posebno Bliski i deo Srednjeg Istoka sa brojnim Arapima.

Za taj poduhvat bilo je potrebno formirati nešto jače, moćnu silu na čitavom područiju koja bi, ne samo mogla da za interese Rima kontroliše, već da kasnije i širi rimski uticaj po čitavom svetu.

Podsetimo da se u Starom zavetu (Knjiga o postanku) kaže kako se Bog prikazao Avramu i obećao mu sina (koga je Avram dugo čekao i za to se bogu i molio) koji će postati "otac svih naroda". Ali, kako je njegova žena Sara bila nerotkinja, ponudila mu je služavku, mladu Hagar, da mu rodi dete. Hagar je tako rodila sina Ismaila.

Ali, čim je rodila Ismaila, Hagar je počela da prezire svoju gazdaricu. Kada je Sara imala 75 (ili 90 godina), uspela je da rodi sina po imenu Isak i to je za nju bilo dete koje je Bog izabrao i obećao za "oca svih naroda". Sara je zato stalno zanovetala Avramu, i na kraju ga oterala iz kuće zajedno sa Hagar i njenim sinom Ismailom.

Dok se Hagar mučila da prehrani Ismaila tumarajući pustinjom, Bog se ponovo prikazao Avramu i rekao mu da samo Ismail može biti tvorac naroda "jer je ON tvoje seme".

Tako je Bog poslo sa neba i andjela koji je sišao u pustinju gde su bili Hagar i Ismail i rekao Hagar da će njen sin biti tvorac velikog naroda. Tada je Hagar ugledala bunar sa vodom koji im je spasao život.

Tako, uz božiju pomoć, Ismail je preživeo.

Islam još kaže da je Avram toliko bio zahvalan bogu što je dobio sina Ismaila, da je kada ga je bog jednom iskušavao u šumi bio spreman i da ga ubije i bogu prinese kao žrtvu. Hrišćanska verzija, medjutim, kaže da je Avram za žrtvu ponudio bogu Isaka, a ne Ismaila.

Alberto Rivera, odbegli jezuita, kaže da je Muhamed ovo kasnije promenio i kao žrtvu napisao ime Ismaila. Da ovo učini nagovorio ga je njegov savetnik Vorakva.

Danas kao rezultat ovog malog falsifikata milioni Muslimana širom sveta odaju počast Ismailu i "njegovoj žrtvi" u džamiji koju su sagradili baš na mestu gde je nekada bio jevrejski najsvetiji hram u Jerusalimu. Ovo je sada drugo po redu najsvetije mesto u islamskoj religiji.

 Divide et impera!

TRAŽIO SE PROROK OD KRVI I MESA

Objediniti Arape nije bilo ni malo lako. Rascepkani na brojna plemena i na velikom prostoru, oni nikako nisu hteli da prihvate novu "hrišćansku" crkvu sa sedištem u Vatikanu. Razni katolički emisari pohodili su arapska plemena šireći svoju "jagnjeću" hrišćansku veru, ali bez uspeha.

Arapi su toliko mrzeli Rimljane u kojima su valjda videli razvratne i bahate okupatore koji su ih pljačkali i terorisali, da nisu želeli da sa njima dele istu veru.

Tako su mnoga plemena i dalje opstajala kao paganska, medjusobno često ratujući. Bilo ih je nemoguće kontrolisti.

Ovaj problem je Rimljanima, vremenom, rešio jedan veoma učen i pisanju sklon čovek koji se rodio u Alžiru 354. godine od majke katolkinje i nazvan je Avgustin. Postao je vladika (biskup) rimske Afrike i kasnije dobio zvanje sveca. Njegov posao bio je da prevede što više Arapa pod okrilje rimokatoličke crkve. U tome je bio veoma uspešan. Njegovo učenje upravo je zansivano na ideji da će bog biti milostiv samo prema onima kod kojih ljubav prema carstvu nebeskom nadjača ljubav prema carstvu zemaljskom. Tako, dok su Rimljani orgijali i uživali u carstvu zemaljskom, narod je strpljivo učen da je grešan i da mora svoje grehe strpljivo iskajavati da bi tek na nebu uživao. Upravo ovi Arapi koje je Avgustin preveo u katoličanstvo, zaključili su da je arapskom narodu potreban živ čovek od krvi i mesa, kao Isus, koji će biti arapskog porekla i postati njihov živi prorok.

Dakle, trebalo je izmisliti neku ideologiju, neku veru koja bi njima bila prihvatljiva i koja bi ih sve povezala, dok bi ih istovremeno konfrontirala sa Jevrejima (kako bi se ostvario princip - divide et impera). Pisanje ove religije trajalo je preko dvesta godina, baš kao i traženje pogodnog živog proroka.

Pronadjen je tek u 6 veku kada je u Meki rodjen dečak po imenu Muhamed. On će uz adekvatnog savetnika i adekvatnu priču uspeti da postane idol čitavog arapskog naroda.

KO JE BIO MUHAMED?

Muhamed je rodjen oko 570. godine u Meki. Ono što o njegovom životu beleže islamski izvori i ono što je Albertu Riveri u jezuitskoj školi otkrio kardinal Bea jedan od vodećih kardinala u Ekumenskom pokretu , daju nam zaista šokantnu sliku o tome da je idolatrija strahovoto oružije kojim se stotinama miliona ljudi može upravljati zarad interesa vlastele.

Muhamed je imao 25 godina kada se oženio udovicom od 40 godina Kadidžom (Kadijom) . Imali su dva sina, koji su rano umrli i četiri ćerke. Najpoznatija je svakako Fatima.

Kadidža je poticala iz bogate arapske porodice koja je prihvatila rimokatoličku veru. Ona je svu svoju imovinu zaveštala crkvi i postala kaludjerica kada je dobila od crkve specijalni zadatak - trebalo je da nadje podobnog mladog čoveka koji bi širio novu veru medju Arapima.

Oko 610. Muhamed je počeo da tvrdi kako ima vizije od boga (koga je nazvao Alah), preko njegovog glavnog čoveka Gavrila... Sam se tada prozvao prorokom. Kadidžin rodjak Vorakva, veoma blizak rimokatoličkoj crkvi, postao je Muhamedov savetnik i pomoćnik u tumačenju božijih prikazivanja

Muhamed je tako tvrdio kako je noću po njega dolazio krilati andjeo sa svojom krilatom životinjom, Burakom,, i on bi sedao na nju i leteli su u Jerusalim na mesto ruševina jevrejskog hrama. Tu bi mu se pridružili drugi proroci božiji - Avram, Isus, Mojsije koji su se molili pred njim. Nakon toga bi opet uzjahao Buraka i išao u nebesa kod samog Alaha. Od njega je primio instrukcije za 5 dnevnih molitvi, post, obavezan hadžiluk i danak za sirorinju.

Evo kakva zanimljiva priča okuplja i danas milijardu Muhamedovih vernika:

KAKO JE NASTALA ĆABA?

Islam kaže da je Avram za svog sina Ismaila sagradio "Božiju kuću" pored bunara u pustinji koji im se naprasno ukazao i spasao im život. Bunar je poznat pod imenom Zamzam.
Originalna kuća je bila mala u odnosu da današnju koja je u obliku velike kamene kocke visoke 15 metara. Kuća je nazvana Ćaba (Kaaba) i nalazi se u Meki.

Danas se pobožni Muslimani mole 5 puta dnevno Alahu okrenuti uvek u pravcu ovog svetog mesta, upravo kako im je Muhamed propisao. Kada putuju na hodočašće oni kruže oko ove kuće sedam puta tražeći od boga milost i mesto pored njega u Raju.

 

Ćaba danas i pre 120 godina. Pre nego što je postala islamsko sveto mesto, Rivera kaže da je u Ćabi bila obešena slike Bogorodice sa malim Isusom.

U početku posetioci Ćabe su dolazili i donosili darove. To su obično bile domaće životinje ili razne rukotvorine. Čuvari kuće su ih uljudno i sa zahvalnošću sve dočekivali , darove ostavljali u kuću. Ali vremenom ljudi iz Jemena koji su kuću čuvali nisu više primali posetioce sa takvom usrdnošću, a ni za poklone čini se nije više bilo mesta. Posle nekoliko plemenskih sukoba i pobuna pokloni iz Ćabe su pobacani u bunar i sve je zatrpano peskom. Tako je bunar isčezao, a u Ćabu je postavljen novi paganski idol bog "Hubal".

Jrdnoga dana, nakon mnogo godina pojavio se čovek sa imenom Abdula Al Mutallib iz moćnog plemena Hašima. Bio je veoma ugledan i poštovali su ga i u plemenu Koreiša, koje je sada nastanilo područije gde se nalazila Ćaba.

Abduli Al Mutalibu se jednog dana javila božija vizija i otkrila mu gde da kopa bunar. Usmeren je tako da sledi tragove životinja i stigao je na mesto gde su iz plemena Koreiša prinosili žrtve i gde je bilo mnoštvo tragova životinjske balege,i krvi i ptice su tu najviše kljucale. Tu je počeo da kopa i otkrio bunar. Postao je odmah heroj Meke.

Mutalib se molio svom bogu da ga obdari sa deset sinova, a za to bi mu on jednog sina dao kao žrtvu u Ćabi.

Njegove molitve su uslišene, ali jednog dana se bog Hubal oglasio podsećajući ga da jednog sina mora da žrtvuje. Tražio je najmladjeg, baš onog koji je Mutalibu bio najdraži.

I dečakova majka se pobunila, pa je Mutalib otišao da pita vračaru za savet. Ona mu je predložila da pita boga da li bi bio zadovoljan ako bi mu kao žrtvu prineo 100 kamila, a da poštedi sina. Bog Hubal je pristao i mali Abdula Alah, najmladji sin, bio je spasen. On će kasnije postati otac proroku Muhamedu.

Ali, Abdula Alah nije dočekao da vidi svog sina Muhameda jer je umro dok je njegova žena Amina čekala dete. Islam dalje kaže da je ona tada čula glas koji joj je rekao da će dete koje nosi biti "Gospod naroda" i kada se rodi da će ga Gospod sam zaštititi. Glas joj je tada rekao i da sina treba da nazove Muhamed.

Kada se Muhamed rodio deda Mutalib ga je odneo u Ćabu i zahvalio se bogu na tako dragocenom poklonu.

Muhamed je odmah poslat u pustinju da ga doje pustinjske žene i podižu kako tradicija nalaže kako bi očvrsnuo i izbegao boleštine koje su vladale u Meki. Tu su, kaže dalje islamska priča, naišla dva čoveka u belim haljinama, položila Muhameda na zemlju i iz njegovih grudi izvadili srce, i iz srca izvadili greh u obliku crnog grumena, a zatim scre dobro oprali u bunaru. Nakon izbacivanja greha, njegovo srce je napunjeno verom. Na njegovom telu nije od toga ostao nikakav ožiljak, a na ledjima je od rodjenja imao mali okruglasi beleg.

Šta je ovo trebalo da predstavlja?

Alberto Rivera skreće pažnju na reči samog Muhameda koji je pomenuti dogadjaj ovako opisao: "Satan dodiruje svakog Adamovog sina, onog dana kada ga majka rodi, spasava samo Mariju i njenog sina". Nije li ovo tipično učenje rimokatoličke crkve? Odakle ovakvo tumačenje Muhamedu, ako nije bio katolik?

Islam dalje kaže da je Muhamed imao devet godina kada je sa svojim ujakom išao sa karavanom kroz pustinju (njegova majka i deda su već bili umrli), kada ih je presreo jedan rimokatolički monah i videvši dečaka počeo da se raspituje za njega. Odmah je tražio da vidi njegov beleg na ledjima i tada je ushićen uzviknuo: "To je pečat proroštva!"

Odmah je upozorio Muhamedovog ujaka da dečaka čuva od Jevreja (Divide et impera!), koji nikako ne smeju saznati ko je on, jer bi u tom slučaju protiv njega pokrenuli sva zla sveta. Savetovao je ujaku da dečaka odmah vrati kući, jer su za njega predodredjena neka velika dela.

ISTORIJA O MUHAMEDU

Istorija Muhameda beleži ovako:
Zbog stalnog proganjanja od strane Arapa, Muhamed je pobegao u Medinu 200 milja severno od Meke 622. godine. Odatle je sa svojim ljudima napadao i pljačkao karavane koji su stizali iz Meke.

U Medini je uspostavio svojevrstan prikriveni teror. Svi Arapi koji bi mu se suprostavili bivali su krišom ubijeni. Tamo je Muhamed počeo da stvara posebno neprijateljski odnos prema Jevrejima (!?) napadajući njihove naseobine.

Muhamed se ženio i drugim ženama, verovatno iz političkih razloga, kako bi sebi obezbedio jači uticaj.

Iz Meke je jednom krenulo čak 10 000 ljudi kako bi ga uhvatili, ali njegova odbrana je bila veoma jaka, a omelo ih je i loše vreme. Iako je bio vojno veoma jak, Muhamed nije imao nameru da sruši Meku i zauzme je u znak odmazde, već je samo želeo da stanovnike prevede u novu veru - u islam.

Meku je zauzeo 630. godine i Ćaba je tada definitivno počišćena od gomile paganskih darova i paganskih simbola.

Ustoličio je kao predmet obožavanja samo jednog boga - Alaha, a sebe je predstavio kao njegovog jedinog proroka na Zemlji. U tumačenju Alahovih javljanja Muhamedu je pomagao Vorakva pažljivo ih zapisjući. Iz ovih pisanja nastao je Kuran. Alberto Rivera tvrdi da postoji još dosta toga u Kuranu što nije do sada objavljeno i to je tajna. Ovu tajnu čuvaju ajatolasi, eventualno objavljivanje ovih tajni pokazalo bi veliku upetljanost rimokatoličke crkve u formiranje islama. Zato obe crkve ovo veoma pažljivo prikrivaju i medjusobno moraju da sardjuju i tako jedna drugu štite od skandala.

ALAH JE PAGANSKA BOGINJA MESECA

Alah je staro pagansko ima za boginju Meseca iz preislamskog perioda, davno pre nastanka hrišćanstva.

Tako je odavno bila obožavana boginja Sibila, odnosno Majka Priroda koja se kod raznih naroda pojavljuje pod imenima: Kibel, Kubel,Sibeb, Kibeb, Kupaba, Gubaba i Kupapa. Kult ženske plodnosti bio je negovan širom sveta, pa su tako nastale i boginje ljubavi i razvrata: Alah, Sirs, Venera, Artemis, Afrodita, Meduza itd. Vavilonska boginja Mesca nazvana je Sin ili Ištar. U Egiptu je njeno ime bilo Isis, a kod Arapa - ALAH.

Sibila je kao Dijana kod ranih hrišćana smatrana "crnom devicom".

Sibilin hram je otkriven u Pergamosu, u Maloj Aziji, gde je obožavana sa Crnim kamenom. U Otkrivenju poglavlje 3., stih 13, Isus govori o Pergamosu i kaže da je Satanovo sedište tamo.

 Obožavanje Crnog kamena koji je dat Adamu kada je pao iz Raja, nastavljeno je i u islamu. Kamen je bio beo, ali je pocrneo od grehova hodočasnika koji ga dodiruju i ljube. Crni kamen je odavno bio obožavan kod primitivnog naroda i kasnije je povezan sa Sibilom. Danas je Crni kamen zaliven srebrom i nalazi se u Ćabi. On je u Meku stigao "pravo sa neba" kada Avram za Ismaila gradio "Božiju kuću".

Srebrni liv je malo je neobičnog oblika, zar ne? 

 Ova statua boginje Meseca nadjena je u Turskoj, blizu grada Efesa. To je područije u blizini Planine Ararat gde je Noje u svojoj barci došao da se odmori i nastavi da ponovo repopuliše svet. Ova boginja Meseca je pred porodjajem i sa rukama na ledjima dva leoparda. Na njoj se vide oznake polumeseca. Ovo je verovatno jedna od najstarijih statua ove boginje. Najstarija je svakako statua Vilendorfske Venere.

  U mestu Hazor u Palestini 1950. iskopana je statua Alaha na tronu. On na grudima ima znak polumeseca. Gore desno je kamen sa rukama koje mole okrenute Mesecu.

 Sibila je u Rim doneta oko 200 godine pre Hrista.Tu Sibila postaje glavna falš bognja Rima i mitski je tada udružena sa svojim pratiocem Atisom. Okružena je lavovima i nazvana Venera.

 Kod Asiraca je bila nazvana Asterot. 

 Ovo je persijska boginja Meseca

Bogovi Kanaana (drevne Palestine) sastojali su se od Sunca i Meseca, koji su nazivani Baal i Alah. Mesec i Sunce su imali svoju decu - zvezde.

 Pagansko "sveto trojstvo": Zvezde, Mesec i Sunce.

 Mesec i Sunce su u braku imali tri kćeri: Al Lat, Al Uza i Manat. Sve tri su bile obožavane u tom delu sveta kao "Alahove kćeri" . Na slici je Al Uza, koj je bila zaštitnica Meke.

IDOLOPOKLONSTVO JE POČELO U VREME ZIDANJA VAVILONSKE KULE

Istorija beleži idolopoklonstvo sa početkom zidanja Vavilonske kule.

Oko 100 godina nakon velikog potopa, pojavio se Nimrod kao veliki i snažan lider koji je postavio u središte obožavanja Sunce, Mesec i Zvezde, koji čine pagansko "sveto trojstvo". Nimrod je bio čovek ogromne veličine koji je prvi organizovao ljude u zajednice i bio je veoma vešt lovac divljih životinja koje su se brzo razmnožavale. Sagradio je Vavilonsku kulu kao astronomsku observatoriju gde je Bog pomešao sve jezike i raštrkao ih širom sveta.

Da li je Nimrod možda bio poreklom iz Atlantide, gde su živeli veoma veliki ljudi kako tvrdi Injatijus Doneli u svojoj poznatoj knjizi" Atlantida, svet pre potopa"? Ovi veliki ljudi su po njemu kolonizovali Egipat, Južnu i Centralnu Ameriku, Evropu itd.,te gradili velike piramide i hramove. Možda će ova misterija biti rešena otapanjem leda sa Antarktika, gde pojedini istraživači danas smeštaju Atlantidu.

Nimrod je često predstavljen i kao čovek-bik:

 Asirski krilati bik. Vavilonska Kula na njegovoj glavi je često vidjena i na slikama Dijane iz Efesa.

 Glava bika na harfi iz Iraka

Tako dva najpopularnija simbola paganizma postaju polumesec i bikovi rogovi koji su oblikom slični polumesecu. Polumesec često predstavljao i samog Nimroda.

 Grbavi bikovi vuku boginju Meseca. Oblik polumeseca i rogova stalno je prisutan.

Drugo ime za Nimroda je Tamuz. Krst je nastao od slova starohebrejskog slova T.

 Nastanak alfabeta kod raznih naroda. U devetoj koloni je starohebrejska azbuka.

Dakle, u osnovi svakog paganizma je verovanje u Sunce, Mesec i zvezde. Ovim bogovima su davana različita imena, ali suština svih verovanja je ista .

Islam je tako samo preuzeo stare paganske idole. Alah je samo IDOL. Ali, ogroman broj Ismailove dece okupljene oko ove prekomponovane paganske vere i IDOLA ubrzo će odigrati ključnu ulogu kako bi utro put papskoj inkviziciji u Evropi. Tako je zahvaljujući islamu Vatikan proširio svoj uticaj i surovo se obračunao sa jereticima širom sveta.

Nastavlja se

сви сте ви Срби.

Србија у време Цара Крепимира Оштривојевића 815-840 године! Македонци, Хрвати, Црногорци, Босанци.. сви сте ви Срби.