Моје очи опет виде. Четири лица се окрећу у свим правцима и ништа не спутава мој поглед. Векови црнила су прошли. Сунце стоји високо, обасјавајући мој кип. Птице ме надлећу и преврћу се од радости.
- Отац се вратио. Радујте се! -- вичу, а цвркут им одјекује по планини проносећи добар глас.
Неки људи, неке жене, играју и смеју се. Певају моје име и приносе ми вино.
Виле и змајеви чекају ноћ да ме поздраве и поклоне ми се. Стоје на ободу шуме, не желећи да прекину радост људи и тек понеко од њих се огласи старим, заборављеним молитвама добродошлице. Тихо, тек да лишће затрепери, а трава се повије. Сребрни мач ми вибрира у канијама, а мој коњ -- пророк бесно удара копитама, тражећи да га поведем преко поља. Столетни храстови спуштају своје мудре крошње славећи мој повратак.
- Никуд ја нисам отишао -- говорим им.
- Одувек и заувек ћу бити овде. Људи су отишли, не ја. Али, ево, враћају се. Нађите им се у помоћи, наивни су били и склони лажним веровањима. Опростите им, ја јесам.
- Одувек и заувек ћу бити овде. Људи су отишли, не ја. Али, ево, враћају се. Нађите им се у помоћи, наивни су били и склони лажним веровањима. Опростите им, ја јесам.
Сузе крећу низ моја лица.
Опет сам међу својима.
Коловрат се све брже окреће.
(Бранислав Јанковић)
