Spustili se tamni oblaci nad Juhorom pa kiša sipi već pola dana.
Obronci planina koji se vide kad je sunčano obavijeni su kišnom zavesom,
koja pritiska i topi zemlju koja danima beše bez kapi vode. Sparina
koja se podiže davi i guši stanovnike šume, pa se povlače u svoje hladne
jazbine. Perun šara nebo munjama obasjavajući krošnje drveća, i
terajući ih da po danu izgledaju sablasno. Ptice su se povukle i
utihnule pa je šuma mirna, bez zvuka, obavijena nekom zloslutnom
tišinom. Majske latice cveća se šćućurile i čekaju da oblak odluta
dalje, tražeći nove šume koje će pokvasiti. Drhte od olujnog vetra koji
ih povija a one se kao kakve zveri bore da ih ne iščupa iz korena.
Mala koliba smeštena na samom rubu šume, nekako se utopila uz same grane hrastova koji su se nadvijali nad njom. Sazidana od kamenja iz potoka koji nedaleko protiče, i teških hrastovih debla, oličinje je prave šumske kućice u koju bi mogla stati omanja porodica. Ali, čovek koji živi ovde beše samotnjak već godinama. Nije on rođen u ovoj divljini, niti je uvek bio sam. Nekako je spontano dolazio vikendima, kada ugrabi vremena za sebe. Na porodičnim ručkovima i proslavama sa prijateljima se osećao kao otuđenik, kao da su mu iz srca iščupali deo prirode kada su iz sela u podnožju Juhora rešili da se presele u velegrad. Pošao je tako davno trbuhom za kruhom, što bi narod rekao, ali je opet svakog vikenda prelazio automobilom više od sto kilometara ne bi li se našao na svojoj zemlji, u kućici koju su njegovi preci sagradili. Godine ratova i bitaka su prošle ali je kuća i dalje stajala, negde negde oštećena. Sve je to on marljivo popravljao i pravio da mesto bude što ugodnije za njega, kome je to bio zbeg od gradske vreve i prašine.
Često je sedeo na pragu, sam, zamišljen i zagledan u daljinu, pušeći duvan iz dedine lule. Zamišljao je u svojoj glavi kako pred njim igraju vile, oko lesnika koji omađijaju sve svojim čarobnim melodijama, da bi samo jednim oblakom dima, raprštio takve misli, i odlutao do vrha Juhora na kome orloglavi sleću i donose hranu za mlade, koji ih verno čekaju u svojim gnezdima. Celog života je slušao priče o tome, i ako je imao veliku maštu nikada mu se nije ostvarila želja da vidi neko od tih čudnovatih stvorenja koja nastanjuju srpske šume.
Rešio je tako da ostavi sve i da se preseli u tu malu kolibu. Kada su počeli problemi sa ženom i kada je poudavao kćeri, pokupio je svoje stvari i krenuo. Nekoliko prašnjavih kofera skinutih sa tavana, ispunio je odećom, knjigama i praznim sveskama. Pre podne je spremao ručak, pecao, sakupljao drva, a popodne bi čitao ili pisao. A voleo je ruske i engleske književnike. Čitao je i po nekoliko puta slavna dela Čehova, Dostojevskog, Bukovskog…
Kada bi uzeo da piše, pisao bi o vilama, šumama, logorskim vatrama, napuštenim stvorenjima od kojih su svi digli ruke ne bi li gradili njihove fabrike, gradove, hale i pogone. Pisao je i o lepim ženama koje su mu falile u trenucima samoće, ali je te beleške krio i sam od sebe. Kao da se stidi od svojih nagona, skrivao ih je u podu, ispod trošnih dasaka, ne bi li ukaljao ovo divno mesto u prirodi.
Kiša se povukla i oblaci odneše loše vreme negde dalje, osavljajući mokru zemlju i povijene grane drveća. Na vratima kolibe se promoli seda glava čoveka obučenog u letnju belu košulju i sive pantalone. Bosonog je gazio po hladnoj blatnjavoj zemlji. Zaputio se u malu baštu iza kuće ne bi li sakupio puževe i gliste. Puževe da mu ne jedu povrće koje je marljivo obrađivao, a gliste za pecanje. Miris zemlje posle kiše mu je otvarao čula, pa kad je obavio posao u bašti, umesto da nastavi sa svojom rutinom i da čita, on reši da produži ka šumi.
Šetao je tako bosonog, vešto preskakajući grane kao da je svakoj znao mesto na kome se povila i slomila. Miris mokre hrastovine mu je ispunjavao nozdrve. Kroz šuštanje krošanja mu se pričini da čuje zavijanje vuka. Srce mu zatreperi na trenutak kao leptir kad poleti, ali se ubrzo primiri. Nadao se da će čudi još koji put, ali se vuk nije više oglašavao. Koračao je još dugo prepušten svojim mislima. Zaštićen krošnjama, prođe veliki deo šume i izbi na jednu čistinu, potpuno nepoznatu. Nastavi prema stenama, na kojima su se nalazili ostaci Keltskih utvrđenja iz davnina, sada već prepušteni duhu vremena, i obrasli mahovinom. Sede na jedan kamen da se odmori, kada mu srce ponovo zaigra u grudima, odgovarajući na zavijanje vuka.
Negde je u blizini, pomisli. Kada se zavijanje ponovi, on se pridiže sa kamena, pa se uputi u smeru odakle je zavijanje dolazilo. Prilazio je oprezno, divlje zveri su opasne, ali u zavijanju je osećao neku tegobu, kao da je vuk baš njega dozivao. Vide na jednom manjem uzvišenju životinju kako stoji i osmatra, njušeći vazduh. Siguran da je mogao još daleko da ga namiriše, čovek nastavi prema vuku, i kad beše na opasnoj razdaljini, zastade. Vuk okrenu glavu ka njemu, i pogleda ga pa krenu prema njemu, hramajući. Nije režao, nije ni delovao kao da želi da napadne, već je kao pas pitomo došao do čoveka i seo mmu pred noge. Čovek podiže drhtavu ruku i pomilova ga po glavi. Videlo se da je star. Ranjeni vuk je obično opasan, ali ovaj je ležao mirno pored njega i teško disao. Zadnja noga mu je obilno krvarila.
Skinu čuturicu sa pojasa i sa strahom mu posipa ljutu rakiju preko rane. Vuk se trže, i zažmuri, a čovek pocepa svoju belu košulju i obavi mu oko rane. Krvarenje još malo potraja pa se zaustavi. Ode da potraži malo vode, i nađe jedan potok pa napuni čuturu u kojoj prethodno beše rakija. Napuni je i donese do hromok vuka. Trudio se da podigne glavu, žeđ je nadjačavala svaku bol. Čovek je sedeo pored njega i milovao mu glavu, skoro cele noći. Založio je vatru, da bi se ogrejali. Nije mario za to što je koliba nezaštićena, ko bi je ovde u ovoj divljini našao.
Pre zoru vuk otvori oči i zahvalno pogleda u čoveka. Pridiže se u sedeći položaj. Zvezde su se polako povlačile ustupajući mesto suncu. Gusta magla je obavijala planinu. Čovek htede danapoji vuka još jedared, ali čuturica beše prazna pa ode ponovo do potoka. Kada se vratio, pored vatre nije sedeo vuk, već muškarac ogrnut vučjim kožuhom. Stresao se. Da li ga to oči varaju od nespavanja ili je priroda rešila da se poigrava sa njegovom željom da vidi natprirodno.
Kao da je sve normalno priđe i sede pokraj njega. Pruži mu čuturicu, vučji čovek je prihvati i dobro otpi iz nje. Noga mu beše obavijena košuljom. Bio je siguran da se nešto čudno događa. Glava mu je bila skrivena vučjim kalpakom, pa nije mogao da mu vidi lik.
- Nemoj da se plašiš, reče hrapavim glasom. Hvala ti što si mi pomogao. Srbi su vučji narod. Mogu da uzmu oblik vuka kad god požele.
- Kako je to moguće?
- Svaki čovek je to mogao. Samo, mnogi su se otuđili od prirode, pa su ta svojstva zamenili zlatom i srebrom, ovozemaljskim radostima. Nisam te džabe dozivao da mi pomogneš. Lutam već neko vreme ovom planinom. Znam i za tvoju kolibu na drugoj strani šume. Isto tako znam da si ostavio sve i došao da živiš ovde sam, odvojen od svih. Bez veza sa spoljnim svetom.
- Sklonio sam se. Nisam mogao da podnesem više licemerje ljudi, njihovu pohlepu i grehe. Nisam mogao da gledam kako mi žena odlazi sa drugim čovekom, zato što joj smetam kad uhvatim knjige u ruke. Nisam mogao sebi da oprostim što nisam otišao roditeljima na sahranu, jer sam bio u inostranstvu. Previše tereta moja duša nosi, da bi živela među takvim svetom. Zato sam se osamio, pobegao od svih. Nisam mogao da gledam kako se ćerke udaju za bogataše slušajući moju bivšu ženu, znajući da će kroz život samo trpeti maltretiranja od njih, i da će živeti u svetu bez ljubavi. Bolje mi je ovde.
- Da li nekada poželiš da se vratiš? upita hromi starac.
- Ne. U početku mi je bilo teško da se naviknem na tišinu, ali onda sam se prepustio i počeo da sluša melodiju šume, potoka, planine, predaka koji su ovde živeli. Nekad se prepustim knjigama pa mi misli odlutaju u daleke zemlje. Nekad i sam pišem.
- Teško je naići na čoveka sa tako velikim srcem. Retko ko bi prišao ranjenom vuku da pomogne. Svi se plaše, veruju da smo mi nekakve zveri, a ne žele da shvate koliko su povezani sa nama. Da li je veća zver ona u planini koja ubija da bi se prehranila i održava ravnotežu u prirodi, ili onaj koji svirepo ubija po velegradima iz sebičluka i sopstvenog zadovoljstva? Da li je grešan onaj koji hodi planinom i oseća da je na svom tlu, ili onaj koji otima od svojih najbližih ne bi li se obogatio? Teški su ljudi. I ja sam delom čovek, i celog života pokušavam da shvatim. Ima neke stvari koje nam ljudska priroda ne dozvoljava da razumemo, a opet ima tako i životinjskih nagona koji nas vuku svojim precima i prirodi. Pitanje je šta će prevagnuti na toj večnoj vagi.
- Niko danas ne gleda kako će sprečiti neko zlo. Samo čine i sebi i drugima kratkotrajne užitke, verujući da će i posle svih krađa, zločina, ubijanja, političkih malverzacija spremno stati kad kucne čas pred Svevišnjeg!
- Oni koji su se nakrali žive lepo. Imaju para, i ne haju za oprost Božji. Njihovi gresi su toliki da ih ni jedna vaga ne bi izmerila. Sve su to naopaki ljudi.
- Posle se pitaju zašto sam se otuđio i došao među ova napuštena stabla, među ove livade, šume i potoke. Zato što kako vreme prolazi sve manje razmišljam o njima. Sve manje se brinem za one koji neće ni sami da se pobrinu za sebe. Ako je njima lepo tako, nek nastave. Meni je ovako lepše, zasigurno.
- Muči li te još nešto dobri čoveče? Vidim veliku tugu koja te pritiska, a nikako o njoj da mi ispričaš.
- Godinama sam ćutao. Hteo sam da to potisnem, da zaboravim. Ali ne mogu. Sebi nikada ne mogu da oprostim što sam otišao u beli svet, da učim i radim, da postanem neko i nešto. Ne mogu da oprostim sebi što nisam došao kada su mi javili da su mi roditelji poginuli. Tamo sam bio pod tutorstvom jednog profosora na Bečkom univerzitetu. Drugačiji je to svet. Potrebni su papiri, pasoš, novac. Vreme. To sam najmanje imao. Po našim običajima su hteli da ih sahrane sutradan, a nisam mogao da stignem. Sve bih na svetu dao da još jednom vidim majku i oca. Mirno bih mogao da sačekam kraj u ovoj divljini.
Ranjeni čovek otpi još vode iz čuturice, pa progovori.
- I ja sam se posvetio planini, ali se nisam otuđio od naroda. Pomaže koliko mogu. Uslišiću ti želju. Kao zahvalnost što si mi pomogao i izvidao ranu. Znam kako se osećaš.
Podiže ruke i skinu sa glave vučji kalpak zbog kojeg mu se nije videlo lice. Lice starca poprimi obličje čoveka koji ga je stvorio. Otac sammotnjaka je stajao pred njim. Bio je zbunjen. Srce mu je lupalo kao mahnito, kada iz šume izađe njegova majka. Grlili su se dugo i plakali.
Ceo dan su proveli u razgovoru. Na obroncima planine sunce je prosipalo svoje poslednje zrake za taj dan. Vuk se vrati u svoj životinjski oblik, a majka iščeze sa prvim mrakom. Klimnu glavom okrenu se i ne oslanjajući se na ranjenu nogu ode na jednu stranu. Čovek koji je opet ostao sam krenu prema kolibi.
Samo su mesec i zvezde bili svedoci čoveku koji ide kroz šumu i glasno plače…
Napisala Milena Stojanović (Paraćin)
Mala koliba smeštena na samom rubu šume, nekako se utopila uz same grane hrastova koji su se nadvijali nad njom. Sazidana od kamenja iz potoka koji nedaleko protiče, i teških hrastovih debla, oličinje je prave šumske kućice u koju bi mogla stati omanja porodica. Ali, čovek koji živi ovde beše samotnjak već godinama. Nije on rođen u ovoj divljini, niti je uvek bio sam. Nekako je spontano dolazio vikendima, kada ugrabi vremena za sebe. Na porodičnim ručkovima i proslavama sa prijateljima se osećao kao otuđenik, kao da su mu iz srca iščupali deo prirode kada su iz sela u podnožju Juhora rešili da se presele u velegrad. Pošao je tako davno trbuhom za kruhom, što bi narod rekao, ali je opet svakog vikenda prelazio automobilom više od sto kilometara ne bi li se našao na svojoj zemlji, u kućici koju su njegovi preci sagradili. Godine ratova i bitaka su prošle ali je kuća i dalje stajala, negde negde oštećena. Sve je to on marljivo popravljao i pravio da mesto bude što ugodnije za njega, kome je to bio zbeg od gradske vreve i prašine.
Često je sedeo na pragu, sam, zamišljen i zagledan u daljinu, pušeći duvan iz dedine lule. Zamišljao je u svojoj glavi kako pred njim igraju vile, oko lesnika koji omađijaju sve svojim čarobnim melodijama, da bi samo jednim oblakom dima, raprštio takve misli, i odlutao do vrha Juhora na kome orloglavi sleću i donose hranu za mlade, koji ih verno čekaju u svojim gnezdima. Celog života je slušao priče o tome, i ako je imao veliku maštu nikada mu se nije ostvarila želja da vidi neko od tih čudnovatih stvorenja koja nastanjuju srpske šume.
Rešio je tako da ostavi sve i da se preseli u tu malu kolibu. Kada su počeli problemi sa ženom i kada je poudavao kćeri, pokupio je svoje stvari i krenuo. Nekoliko prašnjavih kofera skinutih sa tavana, ispunio je odećom, knjigama i praznim sveskama. Pre podne je spremao ručak, pecao, sakupljao drva, a popodne bi čitao ili pisao. A voleo je ruske i engleske književnike. Čitao je i po nekoliko puta slavna dela Čehova, Dostojevskog, Bukovskog…
Kada bi uzeo da piše, pisao bi o vilama, šumama, logorskim vatrama, napuštenim stvorenjima od kojih su svi digli ruke ne bi li gradili njihove fabrike, gradove, hale i pogone. Pisao je i o lepim ženama koje su mu falile u trenucima samoće, ali je te beleške krio i sam od sebe. Kao da se stidi od svojih nagona, skrivao ih je u podu, ispod trošnih dasaka, ne bi li ukaljao ovo divno mesto u prirodi.
Kiša se povukla i oblaci odneše loše vreme negde dalje, osavljajući mokru zemlju i povijene grane drveća. Na vratima kolibe se promoli seda glava čoveka obučenog u letnju belu košulju i sive pantalone. Bosonog je gazio po hladnoj blatnjavoj zemlji. Zaputio se u malu baštu iza kuće ne bi li sakupio puževe i gliste. Puževe da mu ne jedu povrće koje je marljivo obrađivao, a gliste za pecanje. Miris zemlje posle kiše mu je otvarao čula, pa kad je obavio posao u bašti, umesto da nastavi sa svojom rutinom i da čita, on reši da produži ka šumi.
Šetao je tako bosonog, vešto preskakajući grane kao da je svakoj znao mesto na kome se povila i slomila. Miris mokre hrastovine mu je ispunjavao nozdrve. Kroz šuštanje krošanja mu se pričini da čuje zavijanje vuka. Srce mu zatreperi na trenutak kao leptir kad poleti, ali se ubrzo primiri. Nadao se da će čudi još koji put, ali se vuk nije više oglašavao. Koračao je još dugo prepušten svojim mislima. Zaštićen krošnjama, prođe veliki deo šume i izbi na jednu čistinu, potpuno nepoznatu. Nastavi prema stenama, na kojima su se nalazili ostaci Keltskih utvrđenja iz davnina, sada već prepušteni duhu vremena, i obrasli mahovinom. Sede na jedan kamen da se odmori, kada mu srce ponovo zaigra u grudima, odgovarajući na zavijanje vuka.
Negde je u blizini, pomisli. Kada se zavijanje ponovi, on se pridiže sa kamena, pa se uputi u smeru odakle je zavijanje dolazilo. Prilazio je oprezno, divlje zveri su opasne, ali u zavijanju je osećao neku tegobu, kao da je vuk baš njega dozivao. Vide na jednom manjem uzvišenju životinju kako stoji i osmatra, njušeći vazduh. Siguran da je mogao još daleko da ga namiriše, čovek nastavi prema vuku, i kad beše na opasnoj razdaljini, zastade. Vuk okrenu glavu ka njemu, i pogleda ga pa krenu prema njemu, hramajući. Nije režao, nije ni delovao kao da želi da napadne, već je kao pas pitomo došao do čoveka i seo mmu pred noge. Čovek podiže drhtavu ruku i pomilova ga po glavi. Videlo se da je star. Ranjeni vuk je obično opasan, ali ovaj je ležao mirno pored njega i teško disao. Zadnja noga mu je obilno krvarila.
Skinu čuturicu sa pojasa i sa strahom mu posipa ljutu rakiju preko rane. Vuk se trže, i zažmuri, a čovek pocepa svoju belu košulju i obavi mu oko rane. Krvarenje još malo potraja pa se zaustavi. Ode da potraži malo vode, i nađe jedan potok pa napuni čuturu u kojoj prethodno beše rakija. Napuni je i donese do hromok vuka. Trudio se da podigne glavu, žeđ je nadjačavala svaku bol. Čovek je sedeo pored njega i milovao mu glavu, skoro cele noći. Založio je vatru, da bi se ogrejali. Nije mario za to što je koliba nezaštićena, ko bi je ovde u ovoj divljini našao.
Pre zoru vuk otvori oči i zahvalno pogleda u čoveka. Pridiže se u sedeći položaj. Zvezde su se polako povlačile ustupajući mesto suncu. Gusta magla je obavijala planinu. Čovek htede danapoji vuka još jedared, ali čuturica beše prazna pa ode ponovo do potoka. Kada se vratio, pored vatre nije sedeo vuk, već muškarac ogrnut vučjim kožuhom. Stresao se. Da li ga to oči varaju od nespavanja ili je priroda rešila da se poigrava sa njegovom željom da vidi natprirodno.
Kao da je sve normalno priđe i sede pokraj njega. Pruži mu čuturicu, vučji čovek je prihvati i dobro otpi iz nje. Noga mu beše obavijena košuljom. Bio je siguran da se nešto čudno događa. Glava mu je bila skrivena vučjim kalpakom, pa nije mogao da mu vidi lik.
- Nemoj da se plašiš, reče hrapavim glasom. Hvala ti što si mi pomogao. Srbi su vučji narod. Mogu da uzmu oblik vuka kad god požele.
- Kako je to moguće?
- Svaki čovek je to mogao. Samo, mnogi su se otuđili od prirode, pa su ta svojstva zamenili zlatom i srebrom, ovozemaljskim radostima. Nisam te džabe dozivao da mi pomogneš. Lutam već neko vreme ovom planinom. Znam i za tvoju kolibu na drugoj strani šume. Isto tako znam da si ostavio sve i došao da živiš ovde sam, odvojen od svih. Bez veza sa spoljnim svetom.
- Sklonio sam se. Nisam mogao da podnesem više licemerje ljudi, njihovu pohlepu i grehe. Nisam mogao da gledam kako mi žena odlazi sa drugim čovekom, zato što joj smetam kad uhvatim knjige u ruke. Nisam mogao sebi da oprostim što nisam otišao roditeljima na sahranu, jer sam bio u inostranstvu. Previše tereta moja duša nosi, da bi živela među takvim svetom. Zato sam se osamio, pobegao od svih. Nisam mogao da gledam kako se ćerke udaju za bogataše slušajući moju bivšu ženu, znajući da će kroz život samo trpeti maltretiranja od njih, i da će živeti u svetu bez ljubavi. Bolje mi je ovde.
- Da li nekada poželiš da se vratiš? upita hromi starac.
- Ne. U početku mi je bilo teško da se naviknem na tišinu, ali onda sam se prepustio i počeo da sluša melodiju šume, potoka, planine, predaka koji su ovde živeli. Nekad se prepustim knjigama pa mi misli odlutaju u daleke zemlje. Nekad i sam pišem.
- Teško je naići na čoveka sa tako velikim srcem. Retko ko bi prišao ranjenom vuku da pomogne. Svi se plaše, veruju da smo mi nekakve zveri, a ne žele da shvate koliko su povezani sa nama. Da li je veća zver ona u planini koja ubija da bi se prehranila i održava ravnotežu u prirodi, ili onaj koji svirepo ubija po velegradima iz sebičluka i sopstvenog zadovoljstva? Da li je grešan onaj koji hodi planinom i oseća da je na svom tlu, ili onaj koji otima od svojih najbližih ne bi li se obogatio? Teški su ljudi. I ja sam delom čovek, i celog života pokušavam da shvatim. Ima neke stvari koje nam ljudska priroda ne dozvoljava da razumemo, a opet ima tako i životinjskih nagona koji nas vuku svojim precima i prirodi. Pitanje je šta će prevagnuti na toj večnoj vagi.
- Niko danas ne gleda kako će sprečiti neko zlo. Samo čine i sebi i drugima kratkotrajne užitke, verujući da će i posle svih krađa, zločina, ubijanja, političkih malverzacija spremno stati kad kucne čas pred Svevišnjeg!
- Oni koji su se nakrali žive lepo. Imaju para, i ne haju za oprost Božji. Njihovi gresi su toliki da ih ni jedna vaga ne bi izmerila. Sve su to naopaki ljudi.
- Posle se pitaju zašto sam se otuđio i došao među ova napuštena stabla, među ove livade, šume i potoke. Zato što kako vreme prolazi sve manje razmišljam o njima. Sve manje se brinem za one koji neće ni sami da se pobrinu za sebe. Ako je njima lepo tako, nek nastave. Meni je ovako lepše, zasigurno.
- Muči li te još nešto dobri čoveče? Vidim veliku tugu koja te pritiska, a nikako o njoj da mi ispričaš.
- Godinama sam ćutao. Hteo sam da to potisnem, da zaboravim. Ali ne mogu. Sebi nikada ne mogu da oprostim što sam otišao u beli svet, da učim i radim, da postanem neko i nešto. Ne mogu da oprostim sebi što nisam došao kada su mi javili da su mi roditelji poginuli. Tamo sam bio pod tutorstvom jednog profosora na Bečkom univerzitetu. Drugačiji je to svet. Potrebni su papiri, pasoš, novac. Vreme. To sam najmanje imao. Po našim običajima su hteli da ih sahrane sutradan, a nisam mogao da stignem. Sve bih na svetu dao da još jednom vidim majku i oca. Mirno bih mogao da sačekam kraj u ovoj divljini.
Ranjeni čovek otpi još vode iz čuturice, pa progovori.
- I ja sam se posvetio planini, ali se nisam otuđio od naroda. Pomaže koliko mogu. Uslišiću ti želju. Kao zahvalnost što si mi pomogao i izvidao ranu. Znam kako se osećaš.
Podiže ruke i skinu sa glave vučji kalpak zbog kojeg mu se nije videlo lice. Lice starca poprimi obličje čoveka koji ga je stvorio. Otac sammotnjaka je stajao pred njim. Bio je zbunjen. Srce mu je lupalo kao mahnito, kada iz šume izađe njegova majka. Grlili su se dugo i plakali.
Ceo dan su proveli u razgovoru. Na obroncima planine sunce je prosipalo svoje poslednje zrake za taj dan. Vuk se vrati u svoj životinjski oblik, a majka iščeze sa prvim mrakom. Klimnu glavom okrenu se i ne oslanjajući se na ranjenu nogu ode na jednu stranu. Čovek koji je opet ostao sam krenu prema kolibi.
Samo su mesec i zvezde bili svedoci čoveku koji ide kroz šumu i glasno plače…
Napisala Milena Stojanović (Paraćin)
