15.07.2016.

Stvarni razlog izbijanja Prvog svetskog rata


TAJNA PRUGE BERLIN - BAGDAD (Prvi deo)
Piše: Ivona Živković
Novoustanovljeni državni praznik nazvan „Dan pomirenja“  koji počinje da se obeležava od 11. novembra 2012. i u Srbiji je mnoge iznenadio, posebno što se ne zna ni ko ga je predložio, ni zašto je taj dan značajan za Srbiju. A do juče nije bio. U stvari značajan je do sada bio za Veliku Britaniju i slavi se u svim zemljma Britanskog Komnovelta. To su države koje su sa svojim običnim gradjanima  (možete čitati i robovima) pripojene Imperiji (danas najvećoj i jedinoj) i njima se administrativno upravlja iz Londona. Ne Londona običnih građana, već iz starog jezgra Londona u kome je već vekovima finansijsko i političko sedište trgovačkog kartela danas najmoćnije vlastele na svetu. Gradonačelnik (Lord Mayor) ovog jezgra Londona (City of London)  je trenutno Dejvid Vuton, o kome običan narod veoma malo zna i koji se imenuje od nepoznatih ljudi na takozvanoj "nemoj ceremoniji". To znači nema prihovora na njegovo imenovanje. Običan gradonačelnik Londona za obične gradjane (commons) je trenutno Boris Džonson.
 Dejvid Vuton na svom prestolu.
Pomenuti praznik naziva se još u Komonveltu i Dan sećanja i on je označio kraj Prvog svetskog rata 1918. u kome je Velika Britanija ostvarila fantastičnu dobit i praktično „pokopala“  sve svoje dotadašnje najveće rivale , takozvane Velike sile: Nemačku, Austrougarsku, Rusiju i Tursku. Nemačku će dodatno dokosuriti u Drugom svetskom ratu, kao i Rusiju. Stvaranjem EU u „mreži“ sa Nemačkom „zarobljena“ su i Francuska, kao i nekadašnje pomorske sile Španija, Portugalija i Holandija. I one su tu danas koprcaju u evro monetarnom sistemu kojim upravljaju bankari iz jezgra Londona. Samo jedna banka je nezavisna od njih, a to je Evropska banka za međunarodna poravnjanja u Bazelu.

Danas je Velika Britanija neprikosnovena politička,  finansijska i vojna imperija. Ovaj praznik koji je „demokratskoj“ Srbiji očigledno nametnut kao državni praznik upravo iz Londona, koji punih 100 godina direktno kontroliše sve finansijske tokove i dešavanja u Srbiji , veoma eksplicitno  pokazuje da je i Srbija  kolonija  Britanske imperije. To je simbolično pokazano i na srpskoj zastavi na kojoj stoji kruna (iako Srbija formalno nema kralja) .
Ali, ovo se u školama još ne uči. Naprotiv, i Prvi i Drugi svetski rat kao i Balkanski ratovi i ustanci protiv Turaka se prikazuju kao srpski "oslobodilački ratovi" – protiv Turske, protiv Austrougarske, protiv Nemačke... I to je najveća laž i prevara koja se uporno održava, iako neki ozbiljni istoričari vrlo dobro znaju da je Srbija u svim ovim ratovima samo upotrebljena zarad Britanskih i Francuskih interesa. Još gore , nad Srbima je izvršen u više navrata jedan perfidan i prikriveni genocid.

Tako današnja "demokratska" Srbija 11. novembra 2012. praznuje što joj je 1918. ekonomski najvredniji deo stanovništva smanjen za 1, 2 miliona i što joj je pričinjena materijalna od preko milijardu tadašnjih švajcarskih franaka u zlatu.
Naravno ovakvu prevaru mogu dasmisle samo jezuitski mozgovi.

Stvarnu dobit od Prvog svetskog rata imala je samo britanska vlastela. Nju i danas sačinjavaju potomci bogatih venecijanskih trgovačkih porodica koje su 300 godina prikriveno, sa svojim ogromnim bogatstvom i biznismom, migrirale u Holandiju, Nemačku, Englesku i SAD.
Englesku su praktično svojim investicijama u zlatu prvu pokorili i umesto Venecije novo političko sedište ove trgovačke vlastele je postao City od London. Glavna poluga njihove moći je ogromna količina zlata kojom raspolažu, kontrola moneterne politike,  finansiranje država i korišćenje državnih vojski zarad zaštite sopstvenih trgovačkih monopola. Popularno se danas nazivaju međunaodnim bankarima ili Iluminatima. Poznato je i da je u ovom venecijanskom kartelu došlo do velike podele u 17. veku te da su se interesi porodica još tada teško skobili. To je za posledicu imalo i sukobe u njihovim masonskim ložama koje su pretrpele veliku reorganizaciju.
 Venecijanski lavovi su danas na kapiji Bakingemske palate.

Podsticanjem ratova širom sveta ovi moćni venecijanski trgovci su sebi uvek obezbeđivali odličnu zaradu. Nema bolje investicije od investicije u rat, čiji je ishod unapred poznat. Finansirali bi obe zaraćene strane, a pobednik je nosio sve. I sve bi se opet vratilo u njihovu lihvarsku kasu.
I Pentagon kao sedište najmoćnije vojne sile danas nikada nije služio američkim nacionalnim interesima, već interesima ove vlastele. Kada su SAD i Engleska pozajmile novac Meksiku 1903. koristeći njene carinske prihode kao zalog , bankar Jakob Šif poslao je telegram svom poslovnom kolegi Ernestu Kejselu, britanskom jevrejskom bankaru: „A, ako ne plate, ko će sakupljati carinu?“ Kejsel mu je odgovorio: “Vaši marinci i naši” (The Life of Otto Kahn)

I Prvi svetski rat je finansiran i orkestriran tako da ovom londonskom kartelu donese ogromnu dobit. Perfidan način kako su to sve odrađivali pokazuje da ovaj posao oko stvaranja političkog zapleta koji vodi u rat, odrađuje za Britansku imperiju fantastična jezuitska mašinerija. A njihov karakterističan način rada su smicalice i prevare. I to je njihov glavni zadatak : Divide et impera.
I na tom principu su radili i u britanskoj vladi, i u nemačkoj i u srpskoj i u svim drugim vladama sveta delujući kao prikriveni činovnici i agenti u obaveštajnim strukturama, u diplomatiji, u vojsci, ali i u crkvi.   I to pokazuje da je glava prave „Krune“ u Velikoj Britaniji u stvari u Vatikanu. Britanska dianstija Vindzora samo figurira za slikanje i skandale da bi se narod zamlaćivao.

Prava sila (zmija nad zmijama) koja upravlja britanskom imperijom je nevidljiva, veoma moćna i ona je glavni projektant novog globalističkog sveta bez granica, sa jednom verom, jednom monetom, jednom vojskom. Jedan deo njihove moćne medjunarodne „mašinerije“ za finansijske, medijske i političke marifetluke je i takozvani „jevrejski narod“. Zato ih ima svuda.

Jadni Englezi, Škoti i Irci samo su pokorene sluge ove vatikanske zmije koja je svojim plaštom prekririla ove narode i naterala ih da ratuju za njene interese pod zastavom Velike Britanije i njene kolonije preko okeana, SAD.

Istina je u stvari da Srbija nikada nije vodila niti jedan oslobodilački rat i nikada se nije ni oslobodila ropstva od Velikih sila. Premijer Ivica Dačič je zato dobro primetio da nije siguran da su odluke donete posle Prvog svetskog rata "unapredile nacionalni i državni interes Srbije, odnosno način na koji je stvorena nova država Srba, Hrvata i Slovenaca". Naravno, unapređivan je nakon 1918.-te samo interes Velike Britanije. A Srbija je izašla kao težak gubitnik. I SAD su kao "velika sila pobednica" u teškim dugovima, a potomak crnih robova postavljen kao demokratski izabrani predsednik predstavlja samo još jednu jezuitsku sprdnju.

Da bi smo zato bolje shvatili gde smo mi u Srbiji zaista na svetskoj političkoj pozornici kojom caruju iluzije za neupućen narod (jer medije i sve informativne agencije kontroliše vlastela, preko gore pomenutog „jevrejskog naroda“) pogledajmo ukratko šta je bio stavrni razlog izbijanja Prvog svetskog rata.

Odličan prikaz o tome napravio geopolitički analitičar , Vilijam Engdal , pa ćemo se poslužiti podacima iz njegovog eseja: „Nafta i poreklo termina ’Rat za očuvanje demokratije’."

Poznato vam je da se danas više ne vode krstaški i osvajački ratovi, već samo „mirovne misije“ pod pokroviteljstvom UN (koju su osnovali bankari iz Londona). Ali, iza svake ove „mirovne misije“ dobit opet imaju samo vlastelini.

U stvari i Prvi i Drugi svetski rat su pokrenuti zbog nafte.


LONDON JE SAGRAĐEN NA VENECIJANSKOM ZLATU

Da je planeta Zemlja većim delom ispunjena kopnom, a ne morem, za kontrolu glavnih trgovačkih puteva ne bi bili korišćenne mornaričke vojske, već pešadijske. U tom slučaju, ni Fenićani, ni Rimljani, ni Vizantija, ni Venecijanski trgovci, kao ni španska i portugalska Amerika, ni Velika Britanija ne bi postojale. Istorija bi bila potpuno drugačija. Imperije bi bile kopnene države. Ali, borba za prevlast nad morem odigrala je ključnu ulogu u nastajanju svih velikih imperija.

Kada je Španija izgubila prevlast na moru, najmoćniji svetski trgovci  koji su imali svoje kartelsko sedište u Veneciji krenuli su da investiraju u nemačku, holandsku, englesku i rusku mornaricu. SAD sve do 1892. nisu smatrane nikakvim značajnim faktorom za dešavnja u Evropi. Prave Velike sile 19. veka su bile: Velika Britanija, Francuska, Austougarska i Carska Rusija.

Nakon poraza Francuske 1871, Nemačka se pridružila rangu velikih sila.

Otomanska Turska je bila još jedna moćna sila, ali su na njoj , kako piše Engdal, na “sve velike evropske sile oštrile svoje noževe, preteći kako da je iskroje za svoje sopstvene interese”.
Osnivanjem Engleske banke (Bank of England) krajem 17. veka i koncentracijom venecijanskog zlata u Londonu, sve do kraja 19. veka smatralo se da nema veće sile od Britanije. Imali su najviše zlata, najmoćniju mornaricu i bili lideri u industrijalizaciji i proizvodnji energenata.
Britanija je tako kontrolisala sve najvažnije pomorske trgovačke puteve kojima su se prevozile strateške sirovine i roba. Svi koji su transportovali robu morima morali su na neki način da plaćaju reket Britaniji. To je činjeno najviše preko obaveznog osiguranja brodova od “piratskih napada” kod privatne kompanije Loyd sa sedištem u Londonu iza koje je  stajao bankarski kartel. Britanska Kraljevska mornarica je imala besplatno osiguranje za svoje trgovačke brodove.

Potvrde o plaćanju i menice koje su izdavale privatne  banke iz  City of London bile su neophodne svima koji su prevozili robu morem. Sama privatna Bank of England stvorena je od najuglednijih banaka toga vremena poput Barings-a, Hambros-a i naravno Rotšilda. Svi oni su istovremeno manipulisali cenama zlata na svetskom tržištu tako da su mogli njime da miniraju ili uzdignu svako tržište gde god bi im to odgovaralo.


OPIJENOST ZLATOM I GUBITAK OPAŽANJA ZA REALNOST
Ovo zlato koje su Britanci akumulirali u svojoj centralnoj banci bilo je podloga za sterling, britanski novac označen težinom srebra u njemu. Tako je nastao naziv funta sterlinga, kasnije samo funta. Ovaj britanski novac je bio glavni izvor finansiranja i zamajac privrede mnogih najmoćnijih država sveta nakon 1815-te.  Skovana je tada i izreka: “Dobar kao sterling” , što je bila modifikovana engleska izreka: “Dobar kao zlato”.
Svi su u to vreme obožavali zlato, jer s u njemu videli moć. Tako je sterling postao najmoćnija svetska moneta nakon pada Vizantije i njenog bizanta.   Pravljen je od najfinijeg srebra sa znakom venecijanskog lava , a oznaku za funtu neki vide kao prikriveni simbol dvoglave zmije  - vaticanus-a.
Opsednutost zlatom britanske vlastele  je bila takva da su samo gledali po svetu gde ga ima i kako ga  pokupiti. Baš kao što su to radili vatikanski krstaši vekovima. Gde god bi bilo otkriveno zlato, britanski vlastelini i njihove skutonoše su maštali da tamo uvedu svoju administraciju i da budu vojno prisutni. Trgovac zlatom,  Sesil Rodes, maštao  je da čitava Afrika, od Kaira do Kejptauna  bude pod kontrolom Biritanije. Oko zlata Transvaala u Južnoj Africi  vođen je i Boerski rat. Nakon 1885. transport zlata  iz Južne Afrike iznosio je skoro dve trećine ukupnog zlata Velike Britanije pre izbijanja rata i bio je iskrcavan na dokovima Londona. Zlato je dopremano i iz Australije.
Zajedno sa Britanijom, Francuskom , Nemačkom  i Švajcarskom, i Rusija je kao najveći proizvođač zlata akumulirala ogromne zlatne rezerve.

NOVAC NIŠTA NE STVARA
Opsednuti zlatom i investicijama uz kamatu Britanci su počeli sve više da uveze robu i sirovine za sopstvene potrebe umesto da je proizvode. Od 1883. do 1913., kako navodi Engdal, vrednost  uvoza je porasla za 84 posto. Iako je Britanija bila vodeći svetski proizvođač uglja, od kojeg je zavisila njena mornarica kao i metalska industrija sa 60 posto svetske proizvodnje, 1912 njihov udeo je opao na samo 24 posto. Engleska je 1870 imala udeo od 47 posto u kovanju čelika, da bi 1912 –te  to isnosilo 12 posto. Potrošnja bakra, kao najvažnijeg sastojka  u elektrifikaciji , spala je u Engleskoj sa 32 posto, koliko je iznosila 1889, na 13 posto 1913. Iako je to bio upravo period velike elektrifikacije u čitavoj Evropi.

Tako je vlastelinima iz City of London zbog opijenosti zlatom promakla činjenica da su zlato i novac samo zamena za vrednost, ali ne i prava vrednost. Samo je ljudski rad mogao da stvara prave vrednosti, pa je Britanija kao imperija u stvari bila na veoma slabašnim temeljima i praktično je postala privreddno zavisna od drugih država.

Ali, za razliku od venecijanskih potomaka koji su se stacionirali u Ujedinjenom Kraljevstvu i koji su tamo zatekli naivan i primitivan narod odan pašnjacima, ovcama, govedima, preradi vune i zemljoradnji (sa nerazumljivim i rugobatnim starim engleskim jezikom koji je masonerija morala da obogati romanizmima i dotera u moderan engleski jezik), i koji je pokazivao priličan otpor industrijalizaciji, vlastelinske  porodice koje su investirale u Nemačku, imale su na raspolaganju drugačiji narod. Nemci su bili brojniji, veoma disciplinovani, radni i talentovani za tehniku i tehnološke inovacije. Ogromna količina zlata koju su uneli u Nemačku fantastično je pokrenula ovaj izuzetan radni i intelektualni potencijal.

NEMAČKA RAZVIJA SOPSTVENU PRIVREDU
U Nemačkoj je tako 1871. nakon njihove pobede nad Francuskom, sa ratnim reparacijama koje je naplatila od Francuske u zlatu, počelo stvaranje moćnog Nemačkog Rajha sa kancelarom Bizmarkom na čelu. Umesto da se bave prodajom novca i finansiranjem ratova, nemački vlastelini su pokrenuli radnu snagu. Izuzetnom privrednom usponu je pogodovao i ogroman tehnološki napredak i industrijalizacija.  I dok su Britanci izvozili sterlinge i uvozili robu, Nemci su proizvodili  sami sve što im treba i sve više širili svoje tržište. I počeli su da se sudaraju na svetskom tržištu sa britanskim interesima.

Od 1850. do 1913. Nemački domaći proizvod porastao pet puta. Proizvod po glavi stanovnika je porastao za 250 posto u istom periodu. Gradjani su počeli da osećaju daleko veći standard, a industrijske zarade su se udvostručile od 1871. do 1913.

Kako Engdal još navodi: “ Decenijama pre 1914-te  kada je u pitanju snabdevanje svetske industrije i transporta, ugalj je bio glavno gorivo. Na primer 1890. Nemačka je proizvodila 88 miliona tona uglja, dok je Britanija proizvodila više nego duplo - 182 miliona tona. Do 1910-te nemački izvoz uglja se popeo na 210 milona tona, dok je Britanija samo neznatno vodila sa 264 mil. tona. Čelik je bio glavni činilac u nemačkom privrednom rastu koji je bio posledica i udruživanja električne i hemijske industrije.”

“Koristeći inovacije Gilkrist Tomasovog načina proizvodnje čelika, poizvodnja u Nemačkoj je porasla 1000 posto za dvadeset godina - od 1880-te do 1900-te. Nemačka je 1913-te topila dva puta količinu čelika svih britanskih livnica.”

Železnička infrastruktura je takođe rasla i sve brže je prenosila robu i sirovine i ona je bila glavna lokomotiva za prvi nemački Wirtschaftswunder (ekonomsko čudo). Dužina pruge je udvostručena od 1870. do 1913. Nemačka hemijska industrija je postala svetski lider u proizvonji boja, veštačkog djubriva i farmaceutika.

Iako 1882. nafta još nije izazvala veliko interesovanje trgovaca,  nemački inženjer Vilhelm Gotlib Dajmler je izumeo 1885-te prvi motor koji je koristio naftu i mogao je da se ugradi u vozila.
Dajmler i Majbah u svom prvom automobilu sa Dajmlerovim motorom.

BRITANIJA UZRAĆA UDARAC
U Britaniji su tako počeli da uviđaju da će im Nemačka predstavljati opasnog rivala ukoliko ništa ne preduzmu. Morali su da pokrenu novi tehnološki razvoj, da modernizuju britansku mornaricu kako ne bi izgubili primat na morima. Za brže brodove trebala im je nova tehnologija, a ona je koristila naftu kao gorivo.
I to je, navodno,  prvi u Britaniji shvatio britanski admiral i lord Džon Fišer (tada još kapetan). On je u parlamentu pokrenuo  pitanje uvođenja nafte u mornaricu umesto uglja.
 Admiral Fišer.
Ali, čak i ako bi svoju mornaricu preobratili na naftu, što je bila ogromna investicija, manje od 2 posto proizvodnje nafte u svetu je bilo pod kontrolom Britanije do 1913.  U tom slučaju bi morali da obezbede i ogromne zalihe tog strateški važnog energenta.
“Od 1909. britanska kompanija “Anglo Persian Oil Company” imala je prvo korišćenja nafte po koncesiji od 60 godina koju je dobila od persijskog šaha u Maidan-i-Naftun blizu granice sa Mesopotamijom”, navodi Engdal.

Sa druge strane 1880-tih i jedna gupa vodećih nemačkih industrijalaca i bankara grupisanih oko Georga fon Simensa smatrala je da je važno što pre  naći sirovinske resurse u nekim manje razvijenim zemljama. Pošto su Afriku i Aziju već podelile britanska i francuska vlastela međusobno, Nemčka je počela da gradi specijalne veze sa imperijalnim provincijama Otomanske Turske, kako na Balkanu tako i u samoj Maloj Aziji. Tako je kao glavnog saveznika nemačka vlastela videla turskog Sultan Abdul Hamid-a II.
 Georg fon Simens

NEMCI HOĆE DA GRADE PRUGU BERLIN-BAGDAD

Situacija u Turskoj je bila finansijski veoma teška jer su zbog dugova francuskim i britanskim kreditorima Turci bili naterani da 1881. osnuju državnu agenciju, Otomansku dužničku javnu administraciju. Agencija je bila zadužena za prikupljanje poreza i drugih državnih prihoda, te je novac onda odmah usmeravala na otplatu kredita. Iako je formalno to bila državna turska agencija, njome su upravljali francuski i britanski bankari. Engdal tvrdi da su francuske finansije tu bile veće.
Tako je dug Turske smanjen sa 191 miliona funti na 106 miliona funti i Turska je mogla malo slobodnije da diše. To je odgovaralo Nemačkoj da se sa Turskom privredno poveže, tako da u Tursku uđe i nemački kapital, ali i  da se razvije zajednička privredna i vojna saradnja zasnovana na korišćenju nemačkog tehnološki znatno modernijeg naoružanja i uz nemačku stručnu vojnu obuku turske vojske.
Ova nemačka politika definisna je kao "mirnodopsko prodiranje" u Tursku. Ali, ono što je najviše zanimalo Nemačku bila je izgradnja pruge od Berlina do Bagdada. Pruga bi povezala Berlin, Beč, Budimpeštu, Beograd, Niš, Sofiju, Filipolis (Plovdiv), Konstantinopolj (Istanbul), Koniu, Adan, Alep, Mosul i Bagdad.
 Karikatura iz 1900. ismeva Georga Simensa i njegovo povezivanje sa Turskom.

Ovo tursko-nemačko povezivanje nije baš oduševilo vlastelu niti u Parizu, niti u Sankt Petersburgu, a kamoli u Londonu, ali je bilo prihvaćeno, jer još niko nije shvatio prave nemačke namere. Vlastelini i njihovi karteli se stalno međusobno dogovaraju kao i svaka mafija oko podele plena i tržišta. Ako dogovora nema, ili neko nekog izigra, izbija rat. I to je bilo i u ovom slučaju. Pruga Berlin -Bagdad bila je samo maska.
PRAVLJENJE VELIKE MEĐUNARODNE FINANSIJSKE KONSTRUKCIJE
Deutsche Bank je čak tražila , mada neuspešno, da je banke iz City of London finansijski podrže u projektu izgradnje pruge Berlin - Bagdad, koja bi praktično povezala unutrašnje delove Turske sa Mesopotamijom (današnjim Irakom) i dobar deo Evrope.

Takođe, turski ministar za javne poslove je 1898. dobio od nekoliko evropskih poslovnih investicionih grupa molbu da i oni sami uđu sa investicijama u gradnju dela ove pruge koji bi prolazio kroz Anatoliju. Tu su kao se kao ponuđači kredita Austro-ruski investicioni sindikat, francuski bankari, kao i grupe britanskih i nemačkih bankara.

Tako je 27. novembra  1899. sultan Abdul Hamid II koncesiju za prugu od Konie do Bagdada dao Dojče banci i grupi bankara koju je predvodio Georg fon Simens.

Ali, ono što nemčki investitori nisu rekli svojim britanskim i francuskim rivalima je da je ova koncesija uključivala i pravo na mineralnu eksploataciju zemljišta čitavom dužinom pruge sa obe strane u širini od dvadeset kilometara, a gde su nemački geolozi otkrili postojanje naftnih izvorišta. Tu su posebno bila bogata nalazišta u Mosulu, Kirkuku i Basri. Pruga je praktično trasirana da ide preko naftnih polja. Tako je sva nafta iz Mesopotamije (Iraka) osigurana za nemačku industriju.
 Deo pruge Berlin-Bagdad i radovi na pruzi 1914-te.


Kada su to britanski špijuni otkrili, vlastela u Londonu se veoma uznemirila.