04.01.2016.

HRIŠĆANSTVO SE ŠIRILO OGNJEM I MAČEM KAO I ISLAM

Sve strahote koje Crkva ignoriše 

Prva tri veka hrišćanstva stoje kao snažan kontrast u odnosu na ono što se dešavalo u vekovima koji su usledili. Crkva je osvojila Rimsko carstvo čistim pacifizmom, i danas se time diči, ali se nakon toga širila metodama od kojih se krv ledi u žilama

Smrt Svetog Ulava tokom Stiklestadske bitke, slika Petera Nikolaja Arboa. Foto: Wikimedia Commons
Smrt Svetog Ulava tokom Stiklestadske bitke, slika Petera Nikolaja Arboa. Foto: Wikimedia Commons
Razlozi uspona hrišćanstva u poslednjim vekovima Rimskog carstva su brojni. Učenje po kojem suljudi jednaki nakon smrti, na nebesima, svakako je bio bitan faktor, ali nije bio jedini. Postojalo je mnoštvo drugih, ali navođenje svih prevazilazi potrebe ovog teksta. Navešćemo, ipak, neke.

PROČITAJ JOŠ



Velika duhovna, socijalna, ekonomska, politička, demografska i svaka druga kriza pozne imperije u kojoj su ljudi tražili stabilan oslonac nesumnjivo je ključan za razvoj Crkve i pobedu religije kojoj pripadamo (bilo nominalno, bilo suštinski).
Osećaj reda je bio očigledan u toj novoj veri: jednoobraznost u verovanju i normama ponašanja, jedan bog a ne bezbroj bogova kojima nikada ne možeš jednako udovoljiti, jednoobraznost u ritualima, naglašena pristojnost u vremenu teške dekadencije, dobročinstva, smirenost, trpeljivost… Sve je to u očima običnog paganina – koji je tražio izlaz iz društvenog nereda u kome je živeo – bilo primamljivo.
Sličnost sa drugim kultovima tog vremena, kao što je onaj vezan za Mitru, takođe ne treba zanemariti.
Tamno plavo - širenje hrišćanstva do 305. Plavo - širenje do 600. godine. Foto: Wikipedia Commons/Geuiwogbil
Tamno plavo – širenje hrišćanstva do 305. Plavo – širenje do 600. godine. Foto: Wikipedia Commons/Geuiwogbil
ne treba zanemariti ni to da je ideja inkarniranog sina božijeg već bila u “ponudi”; antički narodi su sa njom bili upoznati još sa Dionisom i Heraklom, i mnogim drugim polubogovima.
I ne samo sa njima; nedugo pre pojave hrišćanstva pojavio se i koncept “božanskog” cara Avgustakoji se takođe predstavljao kao “sin božiji” i od većine građana imperije tako bio i doživljavan (nama to danas možda zvuči čudno, ali imajte u vidu da je taj čovek doneo mir i stabilnost nakon veka haosa; da Rusi, recimo, nisu hrišćani, isto bi tako doživljavali Putina).
Preuzimanje spoljašnjih formi i manifestacija paganskih verovanja dodatno je pomoglo običnom narodu da prigrli hrišćanstvo, mada je to nešto što je bilo zastupljenije nakon 4. veka nego pre njega.
Rim, Antički Rim, Stari Rim, Drevni Rim, Rimsko Carstvo, Rimska Imperija, Istorija, Car, Carevi. Konstantin Veliki, Imperator
Statua imperatora Konstantina Velikog u Jorku, blizu mesta gde ga je vojska izvikala za cara. Foto: Wikipedia Commons/Gernot Keller
Taj 4. vek je ključan, zato što na njegovom početku hrišćanstvo postaje de fakto državna religija za vreme cara Konstantina Velikog, da bi pri kraju tog stoleća to bilo ozakonjeno za vreme cara Teodosija.
Prva tri veka hrišćanstva stoje kao snažan kontrast u odnosu na ono što se dešavalo u vekovima koji su usledili. Crkva i hrišćanska vera najednom postaju povlašćeni, i premda su do tog trenutka iskusili šta znači biti progonjen zbog vere, oni sami počinju da progone sve ostale. Doskoro trpeljivi, sada postaju netrpeljivi. Javna čerečenja pagana, filozofa, slobodnih mislilaca, sledbenika rivalskih kultova, spaljivanje i rušenje hramova i svetilišta… sve to postaje stvar svakodnevice.
Zašto? Pa, čim su ljudi prestali da se pokrštavaju zbog vere u Hrista a to počeli da rade položaja, privilegija i golog opstanka, i ta je konverzija izgubila svoj osnovni smisao a verske norme i ideali koje je sledila su počeli da se gube: došlo je, rečju, do korupcije. Sveštenstvo je ćutalo pred tim, da li zbog uhlebljenja ili straha od moćnika, ne znamo.
Konstantin Veliki okružen episkopima tokom Nikejskog sabora. Foto: Wikipedia Commons/Dante Alighieri
Konstantin Veliki okružen episkopima tokom Nikejskog sabora. Foto: Wikipedia Commons/Dante Alighieri
S obzirom da ne možemo da se bavimo celom post-Konstantinovom istorijom širenja hrišćanstva, koncentrisaćemo se na nekoliko krupnih događaja koji će ilustrovati način na koji su pagani primorani da “dobrovoljno” počnu da veruju.
Skočimo nekoliko vekova unapred i zaustavimo se u 779. godineFranački kralj Karlo Veliki izvršio je uspešnu invaziju na tlo germanskog plemena Saksonaca kako bi ih naterao da se pokrste, nakon čega je novoosvojene teritorije podelio na misionarske oblasti i prisustvovao nekolicini “masovnih krštenja”.
Takođe je doneo niz drakonskih mera u pogledu religije: 782. godine je odredio smrtnu kaznu za sve pagane koji odbiju da pređu u hrišćanstvo. Iste godine, na jesen, saksonski vođa Vidukind se vraća u domovinu iz egzila i diže bunu protiv Franaka.
Saksonski knez Vidukind se potčinjava Karlu Velikom, slika holandskog umetnika Arija Šefera iz 1840. godine. Foto: Wikimedia Commons/heiligenlexikon.de https://www.heiligenlexikon.de/BiographienW/Widukind_Wittekind.html
Saksonski knez Vidukind se potčinjava Karlu Velikom, slika holandskog umetnika Arija Šefera iz 1840. godine. Foto: Wikimedia Commons/heiligenlexikon.de https://www.heiligenlexikon.de/BiographienW/Widukind_Wittekind.html
Karlo Veliki naređuje šta? Egzekuciju 4.500 saksonskih zarobljenika, koja će postati poznata kaoMasakr u Verdenu. Nemci je zovu i “Krvava presuda u Verdenu”. Kako god, Franci su pobedili posle tri godine sukoba i Vidukind je pristao da primi svetu tajnu krštenja. Ovo je samo jedna epizoda iz “mirnog” Karlovog širenja hrišćanstva.
I nemojte sada da kažete kako su to rimokatolici, i kako smo mi pravoslavci skroz drugačiji. To je bilo vreme kada je Crkva još uvek bila jedinstvena, i istok i zapad su bili “pravoslavni (šta više, zbog ikonoborstva u Vizantiji, zapad je bio pravoslavniji od istoka), a pravoslavlje kakvim ga danas znamo nije postojalo. Pritom, svi su se ponašali identično, kao što ćete moći i da vidite.
Krenimo sada na sever, u Skandinaviju. Legendarni viking Ulav Trigvason, prijatelj kijevskog velikog kneza Svetog Vladimira, primio je hrišćanstvo oko 986. godine, a kralj Norveške je postao 995. Čim je seo na presto kao prioritet je postavio pokrštavanje svog kraljevstva. To je postigao rušenjem hramova, mučenjem i ubijanjem pagana.
Spomenik u Saksonskom šumarku u Nemačkoj, gde je Karlo Veliki naredio egzekuciju 4,500 zarobljenih pagana jer nisu hteli da se pokrste. Foto: Wikimedia Commons/Gestaltenohneverstand
Spomenik u Saksonskom šumarku u Nemačkoj, gde je Karlo Veliki naredio egzekuciju 4,500 zarobljenih pagana jer nisu hteli da se pokrste. Foto: Wikimedia Commons/Gestaltenohneverstand
Nakon njegove smrti 1000. godine zemlja se nakratko vratila paganizmu, ali je 1015. na vlast došaokralj Ulav II Sveti koji je zacementirao hrišćanstvo. Uzgred, on je svetac i u Pravoslavnoj crkvi.
Što se susedne Švedske tiče, stvari su se skoro vek kasnije nešto drugačije odigravale. Sa jedne strane je postojala hrišćanska stranka na čelu sa Ingeom Starijim, a na paganskoj je bio Blot-Sven(doslovno: Sven Prinositelj Žrtve), a njihov sukob je opisan u Orknijskoj sagi.
Kralj Inge je rešio bio da, nakon dugo vremena koegzistencije dve religije, zabrani tradicionalno pagansko prinošenje žrtava u Upsali. To je dovelo do njegovog izgona iz zemlje, a njegov zet Blot-Sven je ustoličen za vladara.
Žalosno apostolstvo, slika poljskog slikara Vojceha Gersona. Rat hrišćanskih vojski protiv paganskih Slovena je bio krvav. Foto: Wikimedia Commons/pinakoteka.zascianek.pl
Žalosno apostolstvo, slika poljskog slikara Vojceha Gersona. Rat hrišćanskih vojski protiv paganskih Slovena je bio krvav. Foto: Wikimedia Commons/pinakoteka.zascianek.pl
Inge se vratio tri godine kasnije, opkolio dom Blota-Svena u Staroj Upsali, zapalio ga, a potom samog Svena hrišćanski zaklao dok je ovaj pokušao da spase živu glavu iz plamena.
Švedska je do 12. veka zvanično bila pokrštena, ali je postojala i dalje nekakva koegzistencija jer su stari obredi bili od centralne važnosti za zakonske procese koji su kralju davali legitimitet u očima naroda. Zbog toga je nekoliko decenija nakon goreopisanog sukoba norveški kralj Sigurd I Magnuson poveo krstaški rat protiv Smolenda, južne oblasti Švedskog kraljevstva, da bi preobratio meštane u hrišćanstvo. Zbog toga nosi i nadimak Krstaš.
Sada dolazimo do nasilne konverzije baltičkih Slovena i drugih naroda tog prostora.
Premda se o tome kod nas često govori kao o “divljačkoj rimokatoličkoj i germanskoj mržnji prema Slovenima koja i dalje traje”, ako imate i malo mozga, na osnovu onoga što ste do sada pročitali biće vam jasno da do nasilja nije došlo zato što je neko bio Sloven ili Balt već zato što je bio paganin (iako je verovatno da je motivacija za sve što smo do sada naveli i za sve što ćemo navesti bila pljačka, uz religiozno opravdanje).
Vitezovi Arkone, predvođeni Svetovidom na nebu. Slika Konstantina Vasiljeva iz 1969. Foto: varvar.ru
Vitezovi Arkone, predvođeni Svetovidom na nebu. Slika Konstantina Vasiljeva iz 1969. Foto: varvar.ru
Vendski krstaški rat 1147. godine je bio neuspeli pokušaj konverzije Polapskih Slovena. Ranije u tom veku nemačke nadbiskupije u Bremenu i Magdeburgu su pokušavale da ih preobrate mirnim putem, odnosno, da ih ubede, ali nisu uspeli. Tokom priprema za Drugi krstaški rat papa izdaje bulu kojom poziva na krstaški rat i protiv njih; slovenski knez Niklot vrši preventivni napad na Vagriju nakon čega krstaši kreću na njega.
Međutim, čak i oni Sloveni koji su pod pritiskom tokom tog sukoba nominalno bili prihvatili novu veru, vratili su se staroj čim su krstaši otišli. “Da su došli da učvrste hrišćansku veru […] trebalo je da to rade propovedanjem, ne oružjem”, zapisao je Albert od Pomeranije.
Međutim, već dvadesetak godina kasnije dolazi do konačnog obračuna sa paganskim Zapadnim Slovenima na ostrvu Rujnu, gde se nalazilo poslednje veliko staroslovensko svetilište posvećeno drevnim bogovima i posebno – Svetovidu. Pod vođstvom danskog kralja Valdemara (Vladimira?!) Velikog, hrišćani su osvojili ovo utvrđenje, hram su srušili, a Sloveni su se “dobrovoljno” preobratili metodom “prigrli našu veru ili odgrli sopstvenu glavu”.
Biskup Absalon uništava hram boga Svetovida u Arkoni, na ostrvu Rujnu, na Vidovdan 1168. godine. Foto: Wikipedia/hopegallery
Biskup Absalon uništava hram boga Svetovida u Arkoni, na ostrvu Rujnu, na Vidovdan 1168. godine. Foto: Wikipedia/hopegallery
Dalje ka istoku su bili narodi i plemena iz kojih će nastati Prusi, Litvanci, Letonci i Estonci, koji su činili poslednje uporište paganizma u Evropi, i koji su sada bili okruženi sa istoka Rusijom koja je sledila grčki obred, a sa zapada onima koji su sledili rimski.
Tokom 150 godina pre dolaska nemačkih krstaša, Rusi su ih neprestano napadali, kao i Danci i Šveđani. Bilo je i pokušaja mirne konverzije, ali neuspešnih; znamo za misije koje je slao nadbiskup bremenski Adalbert.
Uglavnom, počev od početka 13. stoleća pa u decenijama koje su sledile, jedan za drugim talasi krstaša su dolazili na to područje i argumentacijom predočenom mačem i ognjem ubeđivali ljude šta je prava vera.
Slavljenje Svetovida na ostrvu Rujnu, slika Alfonsa Muhe. Foto: Wikipedia/russianculture.wordpress.com
Slavljenje Svetovida na ostrvu Rujnu, slika Alfonsa Muhe. Foto: Wikipedia/russianculture.wordpress.com
Ozloglašeni Tevtonski red (koji će takođe pokušati da vrati i ruske “šizmatike” na “pravi” kolosek, neuspešno) se posebno istakao u “pokrštavanju” Starih Prusa, po poreklu Balta (ne Slovena), koji će postati u kasnijim vekovima veći Nemci od Nemaca; kada su završili sa njima, okrenuli su se Litvancima koji su se pokazali kao najtvrđi od svih oraha.
Njihova Velika kneževina Litvanija nastala oko 1236. godine bila je u 15. veku, na vrhuncu svoje moći, jedna od najvećih država u Evropi a hrišćanstvo je primila tek 1386. godine; i to ne zbog pretnji silom, već zato što su ušli u personalnu uniju sa Poljskim kraljevstvom, kada je njihov veliki knez Vladislav II Jagelo postao poljski kralj putem braka sa 11-godišnjom princezom Jadvigom (ćerkom dotadašnjeg ugarsko-poljskog kralja Lajoša I Anžujskog i – Jelisavete Kotromanić!).
Koliko dugo su još Litvanci štovali svoje bogove, teško je reći, ali su definitivno najmlađi od svih hrišćanskih naroda.
Sve to su hrišćanski vladari radili delom i na našim prostorima, praktično u istom vremenskom okviru. Tako je recimo 873. godine, vizantijski car Vasilije I porušio je Srbima u Neretljanskoj oblasti sva svetilišta i kipove osim onog najvećeg koji je bio posvećen Svetovidu; ono je “pročišćeno” i pretvoreno u crkvu posvećenu Svetom Vidu.
Apoteoza slovenske istorije, slika Alfonsa Muhe. Foto: Wikipedia/Alfons Mucha
Apoteoza slovenske istorije, slika Alfonsa Muhe. Foto: Wikipedia/Alfons Mucha
Tako da ni mi nismo drage volje i raširenih ruku promenili veru: plemstvo je to uradilo jer je znalo da će u suprotnom biti uništeno pa je postepeno preobratilo i narod, a oni pojedinci koji nisu hteli da se odreknu drevnih bogova su jednostavno istrebljeni (generalno gledano, svi narodi koji nisu hteli da promene veru – poput Avara i Pečenega – su “nestali sa istorijske pozornice”, što je zgodan eufemizam za istrebljenje).
Mada, mi smo bili u daleko drugačijoj poziciji nego Germani i Sloveni u severnoj zabiti Evrope, budući da se nalazimo direktno između Rima i Konstantinopolja, praktično u centru sveta, i da smozbog toga bili dugi niz vekova pod snažnim uticajem hrišćanstva. Na Balkanu nije moralo da bude toliko nasilno kao tamo gore. Nasilno je postajalo samo kada je naša već hrišćanstva elita trebalo da se obračuna sa jereticima.
Foto: Wikipedia
Foto: Wikipedia
No, ako ćemo iskreno da govorimo, mi nikada nismo istinski ni promenili veru; samo smo hrišćansku formu nakalemili na paganštinu, koju smo zadržali do dana današnjeg.
I dalje smo opterećeni time šta na crveno slovo sme ili ne sme da se radi umesto da se koncentrišemo na temeljne maksime religije u koju se kunemo, i dalje se hvalimo onim krajnje anti-hrišćanskim načelom “ko se ne osvetio taj se ne posvetio”, i dalje po selima ljudi kolju ovnove na temelju novih kuća.
O kakvom mi pravoslavlju pričamo!?
(O. Š.)
skinuto sa www,telegraf.rs