25.10.2015.

Градови и химерe

Јован Дучић: "Европским хришћанима је наметнута једна вера семитска и азијска, јер је хришћанство пре свега производ семитског генија и расе. А само онај народ који је имао своју сопствену националну религију могао је створити своју националну уметност, на начин египатске, грчке, индијске и арапске. Историја уметности није била никад друго него један део историја религије. Не постоји, барем по мом мишљењу, уметности талијанска, енглеска, француска, руска, пољска или српска; постоји само египатска, грчка, индијска, муслиманска и хришћанска... Микел-Анџело, Рафаел и Леонардо де Винчи нису представници националне талијанске уметности, а још су то мање Ђото и Данте; први су представници неопаганства, а други су представници опште хришћанске уметности: и ни једни ни други немају националног талијанског него то што су никли на талијанском тлу. Толико су исто мало представници шпанске националне уметности Моралес и Греко, чија је инспирација била дубоко верска, а не национална. Да су којом срећом Словени задржали своја стара словенска божанства, која би временом била усавршавана, онда бисмо могли веровати да би се временом створила и једна оригинална и битно словенска уметност. Да су римски Латини остали при својим примитивним латинским божанствима, и продужили историјски живот и развитак заједно са својим старим и расним олтарима, не примајући грчки Олимп за своје небо, врло је вероватно да би стари Латини имали и своју националну уметност. Овако, они су усвојили грчка божанства, и следствено, остали били за увек заточеници уметности везане за ту туђу религију. - Јевреји су народ који није имао своје Музе; али су бар доцније, и кроз све перипетије хришћанске ере, могли видети како јеврејски дух и религија налазе свој уметнички изражај у делима хришћанских артиста, пошто је хришћанство продукт и усавршење синагоге. Универзална хришћанска црква, у уметничком погледу, развила се на штету не само националних култова, него и националних уметности. Јер отаџбина и језик не значе још нацију; нације, то су пре свега, домаће религије. Могли су имати своје сопствене уметности и уметности и једни Астеки или Итити, али хришћанске нације представља ће, све уједно, за будуће људство далеке и нове ере, само уметност хришћанску, која је дошла у низ осталих. Није национална уметност, као што неки мисле код нас, она која описује националну историју и слика народни живот јер су то елементи самоспољни и јефтини; оригинална национална уметност тражи дубље изворе, и то у односу човека према његовој судбини, што је изражено само у једној религији која је увек продукт једне тоталне и сопствене идеје о животу. Из књиге "Градови и химерe"