05.08.2014.

Љував према природи, љубав према животу

Ни на тренутак не заборављам борбе нашег времена. Ни на тренутак не заборављам борбе из прошлости које су нас створиле онаквима какви јесмо. Ни на тренутак не заборављам да постојање није само посвећивање и одавање себе, већ и борба. Нити заборављам да живот има интезивне тренутке и мирне тренутке, радост и окрутност.
Живот у целини (и наш живот) јесте слика природе из које он проистиче, као што је Хераклит казао у једном прилично тематском афоризму пре скоро тридесет векова: „Природа воли супротности: кроз њих она производи хармонију.“
Хомер је казао исту ствар на другачији и поетски начин, истичући да је наше постојање део циклуса природе: „Као што се рађа лишће, тако се рађају и људи. Ветар расипа лишће по земљи, али је шума опет зелена у пролеће. Тако је и са људима: једна генерација је рођена, док је друга обрисана“ (Илијада, VI, 146).
Нашим савременицима, који су све бројнији, који проводе своје дане у вештачком свету градова (који више нису стварни градови), често је тешко да виде даље од бетона, стакла, челика и електричног осветљења, да природа, упркос њеном привидном одсуству, наставља да нас прихвата и повлачи црте снаге нашег постојања између детињства и заборава: „као лишће...“
Међутим, заборављена природа понекад нас се сећа на најнеочекиванији, али ипак неизбежан начин: када киша пада на град, а гениј човека то не може да контролише. То је одраз који сугерише темељна мала књига провокативног наслова: Љубав према киши, љубав према животу. Њен аутор, писац и филозоф Доминик Лоро, јесте жена која живи у Јапану, што вероватно доприноси њеном иманентној перцепцији постојања. Цитираћу прве и најбитније редове њеног есеја: „У овом екстремно рационалном свету, где модерна друштва намећу своје законе на природу и човека, постоји феномен који нико никада не може конролисати: киша.“
Ово је ново далекосежно размишљање. Оно нас чини свесним да, упркос привиду, природа, мајка свих нас, наставља да одређује темпо нашег постојања упркос извештачености града. Стога, хвала ти на киши која нас подсећа на ову умирујућу истину. Сада изгледа много више пријатељскије, и ако је понекада и сувише непопустљива на северу Европе.

Аутор: Доминик Венер
Извор: ТВРЂАВА