28.08.2014.

Потуричко-усташки комплекс и генетичка манипулација



Комплекси хрватских и потуричких србомрзаца, који свој „национални“ идентитет не могу темељити ни на чему другом осим на пукој и примитивној србофобији, одавно су нам познати. Услед недостатка било чега уистину сопственог а узвишеног, као и услед срамотне и злочиначке прошлости, наши локални душмани истрајавају у незаситој потреби да фалсификују научне чињеницe, присвајају србско наслеђе и криво приказују србски идентитет.

Историја

У вези са тим, позната је пропаганда хрватске историографије која србски народ покушава представити као
производ турско-влашког елемента, желећи тиме да нарочито искаже како су Срби наводно, у великом делу свога расног бића, носиоци турског елемента. Међутим, у последње време све је јача и међу „Бошњацима“ оваква пропаганда, праћена све присутнијом тежњом за афирмацијом средњевековне историје БиХ, не би ли је присвојили и користили као доказ свог „неазијатског“ карактера. Овде се заправо ради о једној од мноштва фаза у коју периодично улази значајан део псеудобошњачке потуричке популације, за коју је у историји забележен рекордан број промене сопственог националног изјашњавања. Дакле, реч је о екстремном комплексу и кризи идентитета, који се услед непостојања афирмативног и стваралачког принципа огрће плаштом нихилизма и деструкције, настојећи да околину прикаже црњом и од себе самих. Посебан трн у оку представљају им управо они који нису „продали веру за вечеру“, и чије постојање не даје мира потомцима преверених предака, све док истрајавају на њиховој странпутици.

Ничим аргументоване бесмислице потуричко-усташког накота, које потичу од искомплексираних србомрзачких
научника који услед ништавности сопствене националне идеје покушавају кривотворити србску, убедљиво је разобличавао један од највећих србских интелектуалаца протеклог века, Лазо М. Костић, у свом изванредном делу Образовање и одржање српске нације, позивајући се на мноштво релевантних докумената, односно записа познатих европских историчара и других научника који су се бавили историјом ових балканских подручја. Па тако, о наводном крвном мешању Срба са турским окупатором Костић закључује следеће: Срби су се најчишће расно и ментално одржали под Турцима... сви страни писци од угледа истичу колико је баш српско ропство под Турцима њему послужило и помогло да одржи своју етничку чистоту. Срби су тада били просторно изолирани, а та изолираност се показала као оклоп који није пуштао стране утицаје на српски народ. Тим поводом, Костић цитира мноштво немачких, француских и других углавном западних аутора, чији су списи међусобно сагласни у ставу да су Срби махом били сасвим изоловани од турског окупатора.

Ставови и сведочанства страних научника и истраживача, елитама наших душмана добро су познати. Ипак, нови научни метод, који узгред неки проглашавају за најмеродавнији, поново је разбуктао старе духове, и подстакао ново врзино коло антисрбске манипулације и безочних лажи.


Генетика


Наиме, историјском, лингвистичком и антрополошком методу истраживања порекла и узајамне сродности народа и етничких група, крајем протеклог и почетком овог века, придружио се и генетски метод, сагласно напретку генетике као науке. „Резултате“ добијене генетском методом истраживања генофонда различитих народа путем хаплогрупа, хрватски и „бошњачки“ србофоби покушавају да представе као доказе својих становишта.
Наиме, у људској генетици, ДНК хаплогрупе Y-хромозома су групе које се међусобно разликују по непромењивим деловима Y хромозома ДНА ланца. Они остају исти из генерације у генерацију, преносећи се са оца на сина.

Гледано глобално на резултате оваквих истраживања путем хаплогрупа, стиче се утисак да је овакав метод подобан да наговести многе чињенице, али не и да формулише дефинитивне референце о етногенези и узајамном сродству различитих народа. Јер, иако овај метод даје доста лочичних резултата, попут чињенице о сродству многих суседних народа, постоје и резултати који су веома мало логични јер стварају такву иреалну генетску слику по којој су Срби ближи Швеђанима (код којих такође доминира хаплогрупа I) него Бугарима, Украјинцима или нпр. Немцима, што је свакако апсурдно. Због тога, генетски метод не би требало користити самостално већ кумулативно са антрополошким, лингвистичким и историјским методама.

Динарска хаплогрупа – I2


С обзиром да је по мапама генетских истраживања светских генетичких организација
, присуство хаплогрупе I2 најприсутније у облстима динарског плансинског масива (где антрополошки доминира и динарски расни подтип), ова хаплогрупа са правом носи епитет „динарска“. Најужи појас, то јест језгро са највећом концентрацијом ове хаплогрупе обухвата велике делове Далмације и Крајине, читаву Херцеговину, као и делове централне и западне Босне. Највећи део ове области (језгра I2 хаплогрупе) налази се данас на територији псеудодржаве БиХ (а солидан њен део протеже се и на данашњу Републику Хрватску). Управо ову чињеницу потуричка пропаганда све учесталије користи као доказ сопствене тезе о аутохтоности „бошњачке нације“, која по гласноговорницима оваквог става у свом генофонду у највећој мери чува наслеђе староседелаца динарских простора и има најмањи удео турског генетског уплива. По тези ове „бошњачко-расне“ теорије, Срби су генетски битно различити од „Бошњака“, услед наводно снажних примеса турске и влашке крви. Ипак, овакав став заснован је на манипулативном истицању неистинитих премиса, из којих природно проистиче погрешан закључак.

Као прво, на територији основног прстена (језгра) хаплогрупе I2 (видети на слици горе), такозвани „Бошњаци“ уопште нису најбројнија групација. Пре геноцида и масовних протеривања вршених средином и крајем протеклог века, етнички најбројнији у овој области били су православни Срби, док су то данас потомци покатоличених Срба – далматински и херцеговачки Хрвати (упоредимо мапу концентричних прстена заступљености I2 хаплогрупе са етничком мапом БиХ).

Друго, област најужег прстена I2 хаплогрупе истовремено је и етнички најчистија област у смислу да унутар њега становништво које етнички не припада србско-хрватско-„бошњачком“ елементу, готово да и непостоји. У тој чињеници лежи други манилулативни чинилац потуричке мегаломанске тезе, јер генетска истраживања нису вршена по националном критеријуму већ по грађанском. С обзиром да Република Србија данас има значајан проценат несрбског живља (од чега добар део чине Цигани, чији је генофонд логично потпуно другачији од србског и као такав битно утиче на генетску слику Србије), а БиХ и Хрватска имају вишеструко мањи проценат мањина, јасно је због чега се територија Републике Србије налази изван примарног и секундарног прстена I2 хаплогрупе. Јужни део Републике Србске (Херцеговина), у коме готово да и нема несрбских мањина, припада примарном прстену, а постепен прелаз од густе ка ређој концентрацији ове хаплогрупе може се лепо уочити на територији данашње Црне Горе, ако упоредимо густо динарске северозападне делове са „бледим“ југоисточним и источним крајевима насељеним великим бројем Шиптара.

Такође, приметно је на мапи да се потуричко становништво из Рашке области ни по чему не одражава и не одликује у односу на околну србско-православну популацију. Једино генетско истраживањe које није имао грађански већ национални/етнички критеријум, било је истраживање унутар БиХ, где су узајамно упоређивани резултати за Србе, Хрвате и „Бошњаке“. Међутим, ово истраживање, по коме Срби имају најмању а Хрвати убедљиво највећу заступљеност хаплогрупе I2
, не може се узети као веродостојан показатељ, јер је извршено не само на веома малом узорку (од 256 особа) већ и на сасвим нерепрезентативном узорку, макар када је реч о Србима. Наиме, по мапи која је приказана у извештају истраживања, види се да Срби из Херцеговине скоро уопште нису узимани као узорак, а управо се ова област налази у језгру концентрације I2 хаплогрупе. Ово тенденциозно истраживање очигледно је извршено са злом намером да се путем кривих премиса добије неистинит закључак, чији ће се резултати користити у пропагандне сврхе.

Антисрбска пропаганда настоји да значајно присуство хаплогрупе Е1б1б, или присуство хаплогупа Ј и К у Србији, прикаже као доказ наводног турског генетског уплива. Међутим, осим што се овде (као што смо већ скренули пажњу) потискује чињеница да је реч о подацима за територују а не за конкретну нацију, треба рећи и то да се ни једна од ових група не може означити као „турска“. Наиме, ни једна од њих у шареноликом турском расном бићу не прелази 12 посто. Уосталом, хаплогрупа Ј која је од поменуте три најприсутнија у Турској, вишеструко је учесталија у другим земљама (јужно од Турске) него на малоазијском полуострву.

Сој против несоја


Студиозна истраживања јужнословенских научника из других области, попут Цвијића, Дворниковића или Малеша, јасно указују да између Срба, Хрвата и „Бошњака“ нема битних разлика на физичко-биолошком, то јест антрополошком плану.

Постоји ипак значајна психолошка диференцијација, која је почела да се рађа још у периодима превирања и преверавања, а која битно утиче на каквоћу рода. Јер народ, или његов део, може да промени свој карактер услед специфичних и неприродних процеса и несрећних историјских околности. Може и упркос квалитетним природним претпоставкама, јер челичење народне душе много више оплемењује нацију од пуког чувања генетског материјала, као што је каљање квари. Уосталом, мало подручја у свету је имало такву дубину расне диференцијације, када под притиском окупатора отпочиње процес одвајања жита од кукоља. Наравно, нису сви под једнаким условима и под једнаким притиском променили веру или народно име, тако да не можемо у овом погледу генерализовати све исламизоване или похрваћене Србе. Ипак, верујемо у Божију промисао и у процес повратка србском корпусу свих оних у којима пламти дух наших старих који су били верни Завету. Све остале међу њима, који су услед вековне арабизације и кроатизације духовно и етички огуглали за повратак Завету, не можемо назвати другачије него кукољем.

Дакле под „кукољем“ подразумевамо и „Бошњаке“ као потомке Срба који су, махом ради стицања или очувања привилегија, прихватили веру окупатора, као и савремене Хрвате, као мешавине разних елемената (пре свега покатоличених Срба и остатака старих средњевековних Хрвата) склепане од стране Ватикана са циљем борбе против Православља. Ни једни ни други нити су имали нити имају икакву харизму националне идеје, или елементе националне самобитности. И Јосип Франк и Анте Старчевић, као ствараоци новохрватске народне идеје, морали су да се прихвате примитивне србомржње, као јединог могућег везивног ткива хрватског „национа“. И потоњи поглавници Хрвата уједињавали су подаништво искључиво на темељу мржње према суседном народу, који је својом херојском борбом за слободу, својом верношћу заветима предака и својом чврстином, светлео као сушта супротност свим хибридним накотима. 
 
 
skinuto sa bloga Srbska Akcija
 
.