22.05.2014.

Srbi, drevni ratnici Sunca


Drevna plemena Srba živela su na jedinstvenom prostoru još u trećem milenijumu pre naše ere; već u tom dobu, pre rasejanja, govorili su zajedničkim jezikom koji nazivamo opštim, praslovenskim jezikom. U vreme ovoga zajedništva, stvoren je prvobitni sistem bogova čije početke zatičemo na prelazu iz trećeg u drugi milenijum pre Hrista. Prva božanstva su heliocentrična, ratnička a, sa razvitkom zemljoradnje i uspostavom stalnih staništa (tzv. „sedelačko stanovništvo“), dolazi do izgradnje prvobitnog zemljoradničkog monoteizma i kulta Velike Majke.
Praotac ljudi
Pojam boga se, u svim slovenskim jezicima, isto izgovara; nastao je kad i drevni mitološki sistem Srba, povezan sa svetlošću neba, odnosno svetošću i idejom vrhovne vlasti i tvoraštva. Bog neba je, u prvom redu, praotac ljudi i sveta; naziv za njega potiče od korena reči koja označava dušu, duh umrlog. Duh umrlog ima dušu, kao što živ čovek ima, pored duše, dah – duša diše. Indoevropski koren ove reči (deivos) prepoznat je u rečima „deus“,“dieva“, „div“, „tivar“ – one, sve odreda, označavaju boga. Mirčea Elijade, kaže da se ideja boga razvija polazeći od odnosa prema mrtvima i njihovoj divinizaciji. Činjenica, da su svi Sloveni koristili isti izraz (Bog), govori o njihovom izvornom jedinstvu tj. ova reč je imala univerzalno značenje – bila je poznata svim narodima još dok su živeli u jedinstvenoj prazajednici.
Reč Bog srodna je iranskoj „baga“ i staroindijskoj „bhaga“ što, u izvornom značenju, ukazuje na delioca bogatstva ili darovaoca dobra označavajući, jednom rečju, blagostanje. Izvorni smisao sačuvan je u rečima: bogat, bogataš, bogato, bogatstvo; suprotna je ubogost, ubožništvo. Veliki broj pojmova, u srpskom jeziku, vezan za boga, najviše se, u govoru, koristi kad treba da označi vezu sa životom, u negativnom ili pozitivnom smislu. Tako se, za nervni slom ili neku propast, kaže da je udarila „božja ruka“, kuga je zvana „božjom ranom“, bogatstvo u usevima i stoci i danas se naziva „blagom“. Hleb je „božiji dar“ a, kada neko umre, „uzeo ga je bog“.

KУЛТ  СВАРОГА


U srpskom panteonu su, glavni bogovi, prema Velesovoj knjizi, Triglav, Svetovid i Svarog. Ovaj poslednji je visoko božanstvo paganskih Rusa, deda bogova, strašni bog roda božijega, nebesko božanstvo, tvoritelj celokupnog sveta, njegova svetlost; za Svaroga Srbi imaju određenje strašnog božanstva, Strahila, boga kao starog krvnika, što se nahodi u staroj izreci „da da jaki bog“. Potpunija obaveštenja o Svarogu imamo preko ruskih i srpskih hronika. Najznačajniji su kijevski Ipaćijski anali iz XII veka, treća redakcija Povesti vremenskih let i, Hronika antiohijskog pisca Jovana Malale iz VI veka. Ove zabeleške identifikuju Svaroga sa Hefestom dok se, Dažbog, njegov sin, izjednačava sa Heliosom. Dažbog je imperativni kompozitum Svaroga, u značenju davanja sreće i dobra. Vernici su, Dažboga, načinili Svarogovim sinom, Svarožićem. Sufiks „ić“ znači odnos sina prema ocu i zato, kod Rusa, nalazimo Svarožića Dažboga a, kod Lužičkih Srba, Svarožića Radogosta. O kultu Svaroga indirektno svedoče mnogobrojni ruski traktati iz XI i XII veka.
Kult Svaroga je bio naročito prisutan u velikom kulturno- civilizacijskom centru Novgorodu (nekad Svaroževo, Svaružje), moćnom trgovačkom središtu ranog srednjeg veka koji je imao žive veze sa Lužičkim Srbima gde je, Sunčev kult, bio raširen i izuzetno poštovan u Retri; nemački putopisac Bruno fon Kverfurt, Svaroga (Svaruna), 1008.g, označava đavolskim bogom pagana – Zuarasiz diabolos a, pominju ga, u sličnom tonu, hroničari Titmar i Helmold. Saks Gramatik o njemu piše kao zaštitniku, patronu pojedinih srpskih plemena; u suštini, definiše ga kao boga rata ali i dobrog domaćina što se gostima veseli i dočekuje putnike namernike raširenih ruku (Radogost).
Staro i mlado Sunce
Dok je, u Rusiji, Svarožić bio božanstvo vatre, kod Lužičkih Srba, oko Maklenburga, stajao je na čelu lokalnog panteona i bio vrhovno božanstvo. Pored Svarogovog, prisutan je i popularan Svarožićev kult. Vatru (Svarožića) ne treba odvajati od Svaroga (Sunca). Svarožić je, kao u jednoj varijanti, Dažbog, Svarogovo dete. Kod Lužičkih Srba, baltičkih i zapadnih Slovena, Svarožić je Radogost, ime izuzetno često među balkanskim (helmskim) Srbima starog i ranog srednjeg veka. Svarog, obzirom svestvoritelj, tvorac je Sunca, Svarožića.
Prema srpskim izvorima, Svarog i Svarožić se odnose kao otac i sin i, prema obrednoj praksi, sagledavaju se kao staro i mlado Sunce, Badnjak i Božić. Svarog bi bio zimsko, „staro Sunce“; ono porađa mlado, novogodišnje Sunce. U jednoj pesmi iz Bosne, koju navodi Milojević (1869:69), kaže se:“Dodaj meni hladne vode, Koledo Koledo, Da kupamo, okupamo mladog boga, tog Božića Svarožića… Konjic mu je jarko sunce, bojni doro ognjeviti“. Pored toga što je bog Sunca i ratni bog, Svarožić, iz ove narodne pesme, čiji smo tek mali deo naveli, je gospodar neba i munja. Koledo je supstitut ostarelog Sunca koga simbolizuje Badnji dan. Kupalo i Koledo, zajedno sa Božićem, posmatraju se kao tri modaliteta strukturalno istog bića – Svaroga.
Srpski folklor pretpostavlja mogućnost da se Svarog i Svarožić, kao dva božanstva koja se, u narodnoj svesti i poeziji, pokazuju u jezičkoj formi Badnjaka i Božića (stari i mladi), interpretiraju kao dva oblika teomorfoze pri čemu se, u mlađem, pojavljuje i stariji. U pesmi Đevojka sa Suncem progovara (zabeležio Vuk Karadžić) se veli:“Lepši su oko mene vjenci, Nego tvoji oko tebe trakovi, Na to Suncu jako žao bilo, Tužilo je bogu jedinome“. Sunce traži zaštitu Svarogovu od tašte devojke!
Svarog, kao lično i ime toponima je vrlo često na Balkanu. Pomenućemo samo nekoliko toponima iz Srbije: Svornik (Zvornik), Svrljig, Svarče, Svarožići, Varožići, Svrača (Rača), Svarje, Svarulje. Rekosmo, kod Srba starog i ranog srednjeg veka, ime Svarog je vrlo često. Agatije, u svojoj Istoriji, pominje „Sklavina po imenu Svarun“. Istu osobu navodi i Prokopije Cezarec kao Justinijanovog (Upravdinog) zemljaka i vojvodu, Srbina koji se naročito istakao 555 g. u persijskom ratu.
Sunčev točak
U ruskom, reč „svaritje“ znači zavariti, venčati a, praslovenska reč „svariti“ („svar“) identična je sanskritskoj „svarga“, (nebo) ili „svaraj“(nezavisni gospodar); na staroindijskom „svargas“ znači nebo. Slična joj je starogermanska reč „svere“ (sfera), označava olujno nebo ili oblak. Izraz „svarog“ preoblikovan je, kao toponim, u „tvarog“ (tvarožić) i prisutan je, gotovo u istoj meri, kao i „svarog“. Svarog je, rekli smo, simbol neba i sunčanog kola; staroslovenski naziv za mesec decembar je koložeg, vreme kad se pali Sunčevo kolo, doba je ponovnog rađanja boga Sunca. Okretanje kola (točka) znači pokret velikog sunčevog kruga. U vreme srpskih božićnih praznika, kaže se:“Pali se sunčev točak“, slaveći ponovno rađanje boga Sunca. Skitsko božanstvo Sunca i svetlosti zvalo se Kolaksaj (sjajno nebo), sačuvano je u imenu Kolosa sa Rodosa. Druga paralela je srpski epitet za boga Sunca, Kolaš (toponim Kolašin), izveden iz iste jezičke kombinacije, sve u vezi pojma kola tj. Okretanja Sunčevog točka.
I jedan i drugi koren za ovoga boga (svaritje, svar), nastali su iz iste jezičke grupe. To je originalni koren iz praindoevropskog jezika, postuliran kao „sr“, „sur“, „sar“,“rs“,“ras“; u sanskritu, „sur“ (svar) pravi široko semantičko polje vezano za svetlost, sjaj, nebo i Sunce ali i kretanje, tok, kolanje, dolaženje, nastupanje, udaranje, povređivanje, ubijanje. Ras (Rus) drugi je naziv za Srbe (Rase), neposredno vezan za mitizovanu reku Rasu, odnosno Ra (Volgu). Svi valeri ovog semantičkog polja, izraženi su u srpskoj, tj. slovenskoj mitologiji svetlosti i Sunca odnosno, ideologiji i njoj primerenom socijalnom vrednosnom sistemu i prirodnim ciklusima.
Svarogovi podanici
Iz pomenutih jezičkih korena, izvedeni su nazivi za plemena Srba i Rusa – u svojim prapočecima, ovi nazivi su kultni apelativi, o čemu svedoči ogromna toponomastika, na širokim geografskim prostorima Evrope, Bliskog Istoka i Azije, identična nazivu Sauromata, nasleđenog od Skita. Razmotrimo pobliže ovu tvrdnju. Ime Sauromata (Σάυρσμάτάί) složenica je od skitskog „saura“ (sura, surja) i označava božanstvo, idola boga Sunca, što se ne razlikuje od „svar“(svarja). Drugi deo imenice je „mata“ u značenju vere, doktrinarnog mišljenja i shvatanja. Sauromati su sami sebe nazivali „surv(b)i“ – sledbenici kulta Sunca, što govori da je apelativ „surbi“ stariji od etnikuma Srbi. Ovo potvrđuju sve dosadašnje skromne infgormacije što nam ih je ostavila istorija i arheologija, svedočeći o izgrađenom heliocentričnom religijskom sistemu, kultu vatre, životinjskom simbolizmu (konj, orao, soko, vuk), načinu sahranjivanja, skoro identičnom kod drevnih Srba i Slovena s tim što jenaziv Slovena kultno istoznačan sa imenom Srba; kao plemenski naziv, znatno je mlađi od srpskog i relativno se kasno pominje u istoriji.
Naveli smo da naziv Srba, Rusa i Slovena potiče iz istog jezičkog korena. Isti je slučaj i sa imenima sarmatskih plemena. Amijan upućuje da se ime Alana tumači od „halana“, oni koji se kreću (kotrljaju) na kolima. Takođe, koren „ala“ upućuje na svetlo, vatru (mitsko biće ala, vrsta zmaja, baca vatru), takođe, u značenju riđ, rus, crvenkast. Naziv za Roksolane je kombinacija korena „rus“ i Alani, blisko sa „aruša“( crven, koji sija; sunčevi zraci se nazivaju „aruši“) u značenju rumen, blistav, sjajan, ali i onaj koji povređuje, ubija.
Alani se identifikuju sa Antima čije ime je u vezi sa „ant“ i „atati“, kretati se tamo amo, lutati i, starogrčkom „antos“ (sjajno, svetlo). Sanskritsko „anta“ (krajnji, pogranični) upućuje na Ante kao krajišnike, ljude iz krajine. Ime Aorsa se objašnjava iz „aruša“(rumen, riđ, crvenkast, sunčan, blistav, sjajan) i odgovara kasnije ustaljenom etnonimu Rusa. To znači, možda, da se veliko pleme Rusa prvobitno zvalo Aorsi dok se nije, narodnosno, izdvojilo iz sarmatske mase. Na tu mogućnost ukazuje i njihovo povezivanje sa Alanima, takođe „svetlim, riđim, sjajnim“( u srednjevekovnoj mitologiji „belim“) u nazivu združenih plemena zvanih Alanorsi (Alani i Aorsi).
Pobijen „goli“ mač
Sa kultom Sunca nerazdvojno je povezan i kult ognja. On je, kod Srba, bio dominantan i vodi poreklo od domaćeg ognjišta – oganj se smatrao Sunčevim sinom. Taj kult je naročito vidljiv u pogrebnom ritualu sa kojim su povezani kameni žrtvenici i prenosni oltari.
O kultu mača, simbolu ognja, kod Sauromata, piše Amijan Marcelin i Kliment Aleksandrijski. Pored njih, o Sauromatima kao vrsnim ratnicima, pišu Herodot i Strabon. Kult je, kako uviđa Saks Gramatik, povezan sa solarnim božanstvima, najčešće predstavljenim mačem, u pratnji drugih ratnih oružja (koplja, strele, noževi, sekire, topuzine). Amijan svedoči da su Alani obožavali „go mač pobijen u zemlju“. Gramatik piše kako je zapazio „golem mač“ kod jednog Svetovidovog kipa u Lužičkih Srba.
Ovaj kult je poslužio za izgradnju mita o Eskaliburu, maču kralja Artura.
Solarna božanstva su uvek i ratna. Herodot beleži žrtvovanje konja kod Masageta, „štovalaca samo jednog boga Sunca“. Brigu o kultu su monopolizovale žene, porodične ili rodovske sveštenice, čuvarice kućnog ognjišta. Poseban značaj imalo je bajanje i proricanje pomoću vrbovog pruća. U pogrebnom obredu koristi se vatra, pokojnici se, pre sahrane, spaljuju. Sa kultom Sunca se povezuju prstenaste ograde oko grobova, kao i kameni ili metalni podvesci u obliku diska. Solarna simbolika je u raznim krstovima i predstavama orla, konja i jelena.
Srpska Velika Majka
Kod Srba je, kult Velike Majke, bio povezan sa solarnim tako što je, zemaljski poredak, bio u skladu sa nebeskim, tj. bila su isprepletena oba religiozna pola: oca (Svaroga) i Velike Majke, u okviru jedinstvenog kulta svetlosti. Obožavanje Velike Majke je srž kulta plodnosti čija simbolika je dominantno prisutna motivom romba sa krstovima (ili sa četiri tačke), na srpskoj i ruskoj nošnji, kao i mnogobrojnim artefaktima, svakodnevnim predmetima i životopisima, naročito raširenim u ruskom srednjovekovlju.
Ovaj motiv („romb sa kročkami“) Ribakov (Herootova Skitija) zapaža na ruskom, srpskom i slovenskom folkloru, podvlačeći da je simbol prisutan na ženskim nošnjama i da se koristi isključivo na suknjama koje nose udate žene. Rombo- tačkasti znak simbolizovao je zemlju- oranicu, smeštenu između podnevnog i noćnog, podzemnog Sunca. Simbol je zapažen u antici, helenističkom periodu i, kasnije, poprima razne oblike: više rombova, jedan romb, svastika sa meandriranim krajevima, kvadrat presečen krstom i tačkama (ocilima) u četiri polja (srpski grb); on je, često prisutan kod zemljioradnika neolita i eneolita. Datujući njegovu starost, u vreme ne pre četvrtog milenijuma pre Hrista, Ribakov ovaj motiv smatra nosećim agrarnim simbolom Velike Majke.
Isti motiv je, u hrišćanskoj simbolici, povezan sa Majkom Božijom. Obilato je zastupljen na našoj narodnoj nošnji. Na srpskom Balkanu on se javlja u arheološkim iskopinama na figurinama iz Vinče, u ornamentici Kličevca, nešto modifikovan na keramici dubovačko- žutobrdske grupe, kao i svastikama na pojasevima gvozdenog doba iz Mramorka i Umčara, uz druge simbole u srpskim grobovima. Arheolog M. Vasić je uočio, u Kličevačkoj nekropoli, na jednom fragmentu žrtvene kotarice. Novija arheološka istraživanja zatiču ga u gradinskim grobovima.
Kako su postali Srbi
Romb i simboli u njegovom obliku, su univerzalni i, skoro svuda, vezani za ženu, plodnost i ženske reproduktivne organe. Ovaj znak Velike Majke ide uz solarna značenja i simbole. Kod poljoprivrednih društava plodnost, svojom simbolikom, u sebi obuhvata vezu ženskog i muškog, neba i zemlje, Sunca i Meseca, semena i njive. Kako vidimo, nije reč o statičkom kvadratu nego o rombu, „kvadratu u pokretu“, u promeni. U njemu su sunčevi simboli (krst, krugovi, tačke, ocila) i nije slučajno što, kraj njega, nalazimo i svastiku, tipičan simbol svetlosti i pokreta.

Po Herodotu Srbi (Sarmati) su nastali iz brakova Skita i Amazonki. U antičkoj istoriografiji, pohod Amazonki na Atiku je prihvaćen kao neosporna činjenica. Mnogim gradovima je pripisano da su ih podigleAmazonke (Efes, Smirna, Mirina). Žene ratnice se lociraju na nekoliko područja: u Maloj Aziji (od Propontide do Likije), na Pontu, Sauromatiji i Skitiji (istočno od jezera Meotis, severno i zapadno od Trakije). Najstarija zabeležena legenda o ženama ratnicima je u Mahabharati i u vezi je sa ritualom žrtvovanja konja pri skitskim i sarmatskim pogrebnim ritualima (kao i prilikom pokopa Keltskih princeza).
Veze sa Amazonkama, u srpskoj tradiciji su, pored toga da sauromatska žena nije mogla postati ravnopravan član društva dok ne ubije barem jednog neprijatelja, žene ratnice, čiji trag nalazimo u predanjima o vilama, u srpskoj epici najviše povezanih sa junacima, ratom i brigom o herojima.
Ubojite vile
Naime, kod Srba, postoje vile koje nisu samo nimfe ili suđaje, već su i ubojite, druže se sa junacima, biju se, učestvujući u bojevima; neke su zadužene za vidanje rana. Upravo ta njihova ratnička funkcija je najviše zastupljena u srpskim narodnim pesmama. Vila je junakova posestrima, kuje ili oštri oružje, proriče, predskazuje smrt, sama nosi luk i strele. Na Amazonke ukazuje i to da su srpske vile herojima ljubavnice, odabrani se njima žene – u svemu je, vilama, karakteristično amazonsko ponašanje: zarobljavaju mladiće da sa njima žive, odvode mlade muškarce da im daruju potomstvo, nemaju muškog poroda, kriju ljubav sa momcima, vole više slobodu nego bračne obaveze i, u svemu su jednake najvećim herojima.
Ptolomej, na „amazonskom putu“ nalazi brojna boravišta Srba (Sauromata): u Kolhidi, Galatiji (toponimi Sarmalija, Saralus), Kapadokiji (Sermuša, Sauranija, Surbalija, Sarbena). Dakle, ne može se govoriti o izolovanosti Amazonki i nekakvoj zajednici žena već o Srbima kojima vladaju žene (možda neka vrsta matrijarhata) kako piše Skilak iz Karijanda. Dokaz, u najmanju ruku ženske ravnopravnosti, je i osvedočeno postojanje vladarki kakva je, recimo, bila Tomirida koja je, sa Masagetima, porazila persijskog cara Kira.
Takođe, Amazonke potvrđuju primarnu vezu muškog/ženskog, boga oca/ boginje majke, neba/ zemlje, Sunca/ Meseca, vatre/ vode. Kao sveštenice sunčevog kulta bile su, svakako, zanimljive za stvaraoce mitova i legendi pa, ne čudi povezivanje sa kultom Apolona i Artemide – srpske Lužice (Λυγοδεζμά), posredno vezanih za kult Velike Majke.
Omužene
Skitskom nazivu za Amazonke – Oiorpata (Οίορπάτά) odgovara sanskritsko „ajurpati“ (ayur pati) u značenju mlada puna snage, gospodarica, žena, supruga. Ovo bi bilo identično srpskom nazivu „o- mužena“, od srpskog „mužiti“, uzeti za muža, tj. odnosilo bi se na udate žene, one koje su sebi izabrale muževe, pa su se – omužile. Ova srpska reč korespondira sa sumerskom reči „amagan“ (majka rodilja) odnosno, Amangena, Amazonka. U prilog ovoj pretpostavci idu i srpske reči mlada (ajur) i nevesta (na sanskritu nivesta) u smislu udata, udomljena, istog porekla kao i sinonim „mlada“, saobrazno nekadašnjem izrazu „omužena“. U pisanim spomenicima i kraljevskim poveljama, reč „omužena“, u istom smislu, koriste srpski pisari i vladari. Spomenimo još ratni i religijski simbol Amazonki – dvosekli sagaris (sekirа) što je oruđe kulta kod Skita i Sarmata.
Аutor – Miodrag Milanović

Извор ЗАВЕШТАЊА ПРЕДАКА (ВЕСНА РАДОЈЛОВИЋ)


Јаша Томић о вери Србиновој: 

https://www.youtube.com/watch?v=MB8hUe7imhU

.