08.05.2013.

УСКРСНУЋЕ ПОКОЈНИКА

Мртвац не побуђује само жаљење за собом него и веровања. Он живи у сећању својих блиских рођака на јави и у сну, а утеха им је веровање да мртви продужавају живот у загробном свету. У далекој нашој народној прошлости људска смрт схватала се као привидна, слично сну и јави. Покојник, после оживљавања, аналогно оживљавању природе после зимског сна, ускрснућем одлеће у загробни свет. Такво прастаро веровање прихватиле су и једнобожачке религије, али с том разликом што народ верује да покојник одлази у загробни свет телом и тамо наставља живот као што га је имао на земљи, а по учењима једнобожачких религија, у загробни свет одлази само његова душа. На веровања о животу после смрти указују многи елементи у народном верском животу.
О покојнику се говори само похвално; ако се говори неповољно, може му се замерити и од њега очекивати грозна освета.



По веровањима, покојници су у покоју (миру) негде на западу, иза мора. За мртвим сином мајка се окреће „на заходу сунца" и говори: „Благо мени, ето сина мога." По другом веровању, загробни свет мртвих је на месецу. По Уставу руског митрополита Георгија (1073—1074) свак: „аште кто целуетмесјац, да буде проклјат!" Сви словенски народи, па и наш, као и многи други, одају поштовање младом месецу. Нису ретки босански стећци и старије надгробне плоче у области старе Рашке на којима су покојници представљени уздигнутих руку у полету за други свет.

Док покојник стигне у загробни свет на месецу, потребно је да протекне година дана. За то време издају се даће и подушја у јелу и пићу. Све потребе у загробном свету (старцима штап, ратницима стрела, штит, мач, сада пушка, младићу свирала, девојци огледало, итд.) покојници носе уза се, управостављају се уза њих и сахрањују са њима. То се често приказује и на надгробном камењу.



Покојници се спомињу у народним молитвама, а у невољама се позивају у помоћ. Црногорски кнез Данило (1851—1860) проклињао је потурице: „Сучим ћете изаћ пред Милоша (Обилића) и пред друге српске витезове" (у загробном свету). Народне тужиље уз нарицање поручују преко умрлог наодру да посети покојнике у загробном свету и да их извести о приликама потомака на овом, земаљскомсвету. По предању:

„Нико није с оног свијета разбијене главе дошао." За Марка Краљевића казује се да је жив на другом свету и да ће се вратити на овај земаљски када буде потребан народу. Све то показује да је народно веровање да су покојници живи у загробном свету, да се крећу, једу и пију у друштву својих рођака и пријатеља, дубоко укорењено.

Неке индиције показују да су стари Срби сахрањивани у положају полета, односно ускрснућа зазагробни свет. Већина костура у старим словенским гробовима и могилама имају руке испружене низбедра, али су откривени и такви који су имали уздигнуте руке у висини лубање. У народу се још и сада строго пази да се мртвац не сахрани завезаних руку и ногу, како би могао ускрснути.

Једна еминентна верска обавеза покојникових потомака је да му подигну надгробно обележје од дрвета или од камена, његову „вечну кућу" на земљи, ради сећања, спомињања, и да му се не изгуби овоземаљски траг. Народне представе ускрснућа покојника одржале су се не само у веровањима него и приказима на надгробном камењу, што је нарочито добро очувано у Босни, Херцеговини и у области старе Рашке. Покојници су реалистичкипредстављени у полету у загробни свет, уздигнутих руку,испружених или раскорачених ногу. Најизразитије представе ускрснућа су барељефне фигуре покојникана стећцима. Оне имају карактеристичне атрибуте који их прате: пун или српаст месец, антропоидникрст, којим се симболише предак у загробном свету, затим розета, лук, стрела, итд.

Народни мотив ускрснућа покојника је често регресивно упрошћен и тако се дошло до идеографских представа, којих углавном има три врсте: један је крст с косим крацима, други је антропоидан, сродан типу латинског крста, и трећи, као дериват антропоидног крста, је антропоидни трозубац. Упадљиво је, иако није искључиво тако, да су крстови с косим крацима на надгробиом камењу женских покојника, а антропоидни на камењу мушких покојника. Подвојено обележавање мушких и женских покојника настало је из верских разлога, јер у култовима и у верским обредима мушкарци и женскиње не учествују подједнако. Све три идеографске представе ускрснућа у народној орнаментици деформисане су украсним додацима у тежњи украшавања.

Српски митолошки речник