Мртвац не побуђује само жаљење за собом него и веровања. Он живи у сећању својих
блиских рођака на јави и у сну, а утеха им је веровање да мртви продужавају
живот у загробном свету. У далекој нашој народној прошлости људска смрт схватала
се као привидна, слично сну и јави. Покојник, после оживљавања, аналогно
оживљавању природе после зимског сна, ускрснућем одлеће у загробни свет. Такво
прастаро веровање прихватиле су и једнобожачке религије, али с том разликом што
народ верује да покојник одлази у загробни свет телом и тамо наставља живот као
што га је имао на земљи, а по учењима једнобожачких религија, у загробни свет
одлази само његова душа. На веровања о животу после смрти указују многи елементи
у народном верском животу.
О покојнику се говори само похвално; ако се говори
неповољно, може му се замерити и од њега очекивати грозна освета.
По веровањима, покојници су у покоју (миру) негде на
западу, иза мора. За мртвим сином мајка се окреће „на заходу сунца" и говори:
„Благо мени, ето сина мога." По другом веровању, загробни свет мртвих је на
месецу. По Уставу руског митрополита Георгија (1073—1074) свак: „аште кто
целуетмесјац, да буде проклјат!" Сви словенски народи, па и наш, као и многи
други, одају поштовање младом месецу. Нису ретки босански стећци и старије
надгробне плоче у области старе Рашке на којима су покојници представљени
уздигнутих руку у полету за други свет.
Док покојник стигне у загробни свет на месецу, потребно
је да протекне година дана. За то време издају се даће и подушја у јелу и пићу.
Све потребе у загробном свету (старцима штап, ратницима стрела, штит, мач, сада
пушка, младићу свирала, девојци огледало, итд.) покојници носе уза се,
управостављају се уза њих и сахрањују са њима. То се често приказује и на
надгробном камењу.
Покојници се спомињу у народним молитвама, а у невољама
се позивају у помоћ. Црногорски кнез Данило (1851—1860) проклињао је потурице:
„Сучим ћете изаћ пред Милоша (Обилића) и пред друге српске витезове" (у
загробном свету). Народне тужиље уз нарицање поручују преко умрлог наодру да
посети покојнике у загробном свету и да их извести о приликама потомака на овом,
земаљскомсвету. По предању:
„Нико није с оног свијета разбијене главе дошао." За
Марка Краљевића казује се да је жив на другом свету и да ће се вратити на овај
земаљски када буде потребан народу. Све то показује да је народно веровање да су
покојници живи у загробном свету, да се крећу, једу и пију у друштву својих
рођака и пријатеља, дубоко укорењено.
Неке индиције показују да су стари Срби сахрањивани у
положају полета, односно ускрснућа зазагробни свет. Већина костура у старим
словенским гробовима и могилама имају руке испружене низбедра, али су откривени
и такви који су имали уздигнуте руке у висини лубање. У народу се још и сада
строго пази да се мртвац не сахрани завезаних руку и ногу, како би могао
ускрснути.
Једна еминентна верска обавеза покојникових потомака је
да му подигну надгробно обележје од дрвета или од камена, његову „вечну кућу" на
земљи, ради сећања, спомињања, и да му се не изгуби овоземаљски траг. Народне
представе ускрснућа покојника одржале су се не само у веровањима него и
приказима на надгробном камењу, што је нарочито добро очувано у Босни,
Херцеговини и у области старе Рашке. Покојници су реалистичкипредстављени у
полету у загробни свет, уздигнутих руку,испружених или раскорачених ногу.
Најизразитије представе ускрснућа су барељефне фигуре покојникана стећцима. Оне
имају карактеристичне атрибуте који их прате: пун или српаст месец,
антропоидникрст, којим се симболише предак у загробном свету, затим розета, лук,
стрела, итд.
Народни мотив ускрснућа покојника је често регресивно
упрошћен и тако се дошло до идеографских представа, којих углавном има три
врсте: један је крст с косим крацима, други је антропоидан, сродан типу
латинског крста, и трећи, као дериват антропоидног крста, је антропоидни
трозубац. Упадљиво је, иако није искључиво тако, да су крстови с косим крацима
на надгробиом камењу женских покојника, а антропоидни на камењу мушких
покојника. Подвојено обележавање мушких и женских покојника настало је из
верских разлога, јер у култовима и у верским обредима мушкарци и женскиње не
учествују подједнако. Све три идеографске представе ускрснућа у народној
орнаментици деформисане су украсним додацима у тежњи украшавања.
Српски митолошки речник
