09.01.2013.

Dinarski tip čoveka



Jovan Cvijić :

Dinarski tip čoveka - Opšte osobine


Dinarski tip zauzima ne samo celu dinarsku oblast već i susedne zemlje po kojima se rasprostro migracijama. Ovaj tip prevlađuje u moravskoj Srbiji; dao joj je značaj koji ima i još otsudno utiče na njen razvitak. Dinarski su doseljenici ušli u staro kosovsko-metohisko stanovništvo ne izmenivši njegove psihičke osobine; ali su oni na njega jako uticali. Kako ovo stanovništvo ima osobina i centralnog i dinarskog tipa, teško mu je odrediti mesto. Najzad se Slovenci Karsta, koje sam uvrstio u dinarsko tip, u izvesnom pogledu razlikuju od ostalog dinarskog stanovništva, naročito zbog vekovnih veza koje su imali sa civilizacijom srednje Evrope. Oni su dobili specijalne osobine po kojima Dinarski tip zauzima ne samo celu dinarsku oblast već i susedne zemlje po kojima se rasprostro migracijama. Ovaj til prevlađuje u moravskoj Srbiji; dao joj je značaj koji ima i još otsudno utiče na njen razvitak. Dinarski su doseljenici ušli u staro kosovsko-metohisko stanovništvo ne izmenivši njegove psihičke osobine; ali su oni na njega jako uticali. Kako ovo stanovništvo ima osobina i centralnog i dinarskog tipa, teško mu je odrediti mesto. Najzad se Slovenci Karsta, koje sam uvrstio u dinarsko tip, u izvesnom pogledu razlikuju od ostalog dinarskog stanovništva, naročito zbog vekovnih veza koje su imali sa civilizacijom srednje Evrope. Oni su dobili specijalne osobine po kojima se približavaju panonskom tipu. Svi drugi krajevi, pretstavljeni na našoj karti, nesumnjivo pripadaju dinarskom tilu.[3] Srbi čine tri četvrtine ovoga tipa.
Glavne psihičke crte. - Celokupno dinarsko stanovništvo, pravoslavno, katoličko ili muslimansko, živi ili je doskora živelo patrijarhalnim životom, koji je u znatnoj meri uticao na njegovu karakterističnu fizionomiju. Oni koji su dosta putovali po Balkanskom Poluostrvu odmah osete i raspoznaju u nekoj narodnoj masi dinarske ljude od drugih grupa. Na njima su najbolje izražene sve osobine zapadnih Južnih Slovena. One su kod njih dubljega smisla i nacionalnije. Ove osobine nisu načete stranim uticajima i novim kulturama, kao što je to manje-više slučaj u drugim oblastima, izuzevši nekoliko izolovanih oaza, naročito u istočnom delu Poluostrva. Iako je oblast dinarskog tipa bila podeljena između više država, on je sačuvao svoje osnovne osobine.
Dinarski su ljudi živog duha i tanane inteligencije. Obdareni živom i raznovrsnom osećajnošću oni se često povode za svojom maštom, koja je vrlo živa i bogata, kao i za prvim impulsom oduševljenja i srdžbe. U svojim se akcijama obično inspirišu pobudama moralne i duhovne vrste; materijalni interesi imaju samo ulogu drugoga reda. Da bi se izazvala najveća suma njihove snage, treba dirnuti u njihovu osećajnost, osetljivost, u njihov individualni i nacionalni ponos; treba istaći pitanje časti ili ideal pravde ili slobode. To su glavni uzroci strasti koji pokreću dinarske ljude kao i uzroci sukoba koji se među njima javljaju; otuda proizilazi srećan ili nesrećan tok njihova života, mnogo više nego što potiče od sebičnosti ili od lakomosti. Sa ovim se inspiracijama mešaju rasni instikt, instikt za životom i za razvijanjem, instikt da se izvojuje svoje mesto u svetu i da se da svoja puna mera, instikt čija je snaga ogromna. Dinarski čovek ne veruje, da ima teškoća koje ne bi mogao savladati. Njegova je vera nepomućena, pouzdanje bezgranično.
Pored ovog jakog idealizma ima i jedna tradicionalna crta, jedna od bitnih crta narodne duše. Dinarski čovek gori od želje da osveti „Kosovo” (Kosovsku bitku 1389 god.), na kome je izgubio nezavisnost, i da obnovi staru srpsku carevinu, o kojoj stalno sanja, čak i u najtežim prilikama, u kojima bi svako drugi očajavao. Obmanut okolnostima i događajima, napušten od svih, nikada se nije odrekao narodnog i društvenog ideala. Ova postojanost i apsolutna vera u nacionalni ideal glavni je fakat u njegovoj istoriji. Sebe smatra kao Bogom izabranog za izvršenje nacionalnog zadatka. Sve ove svoje večite misli on izražava u pesmama i pripovetkama, čak i u posmrtnim tužbalicama (naršsačama). U svakoj prilici se na njih navraća: opeva ih i priča u kući, uveče pored vatre a posle svakodnevnog rada, u crkvama i manastirima, izlazeći iz crkve, prilikom svakog skupa ili sabora.
Zbog toga su gotovo neograničeni duh požrtvovanja i samoodricanja: u toku istorije dinarski su se ljudi žrtvovali do iscrpljenja celoga naroda. Narodne mase su se mirile s tim da podnose neiskazane teškoće i patnje radi društvenog i nacionalnog ideala.
Pokušajmo da sa više detalja iznesemo njihove glavne psihičke osobine.
Ušicaj zemljišta i prirode. - Dinarski ljudi su intimno vezani za zemljište i prirodu svoga kraja. Kod njih nema velikih varoši, doskora nije bilo nijedne koja bi imala 100.000 stanovnika. Prevlađuju male varoši sa nekoliko hiljada stanovnika, poglavito poreklom sa sela i jednim delom seoskog zanimanja. Devedeset od sto dinarskog stanovništva živi od zemljoradnje i od stočarstva. Procenat seljaka je veći no u ma kojoj drugoj južnoslovenskoj grupi. Najveći deo dinarskog stanovništva, dakle, živi u stalnom dodiru sa zemljištem i prirodom, sa stvarnošću života. Ono je naviknuto na one prirodne nedaće koje dolaze od nepogoda, rđavih žetvi i stočnih bolesti. Zbog toga su mu nervi zdravi, zato je spokojnije i bolje podnosi udese sudbine.
U ovome se tipu oseća jaka veza s prirodom i s pretcima. Ni u jednoj drugoj zoni nisu ljudi tako bliski prirodi i srasli s prirodom kao ovde. Ovo nije narod „sit života”, već mlad, sveže krvi, izoštrenih čula za prirodne pojave. Osobito su razvijeni vid, sluh, čulo mirisa i smisao za orijentisanje: nađu se noću i u velikim šumama. Osećaju šum i šapat prirode, od klopotanja izvora i šuštanja lišća do podzemnih zvukova i trepeta, i to u njima izaziva muziku od osećanja i želja. Ovi se uticaji naročito primećuju na ženama. Na narodno osećanje i na narodnu maštu utiču visoke i prostrane planine, sa dubodolinama i vododerinama, dalje osamljeni i kršni krečnjački vrhovi raznih oblika. Od velikog su uticaja na narodnu fantaziju karsne reke, kojih nestaje u ponorima da se posle nekoliko kilometara opet pojave iz pećina, zatim suve prostrane i razgranate pećine, bezdane i surdupine, intermitentni izvori, koje zovu potajnicama, itd.
Jako utiču na dinarske ljude stare velike šume i pojedina drveta ili grupe drveta koja se dižu na brežuljcima, sa humki i među ruševinama, naročito grupe starih hrastova; žmarci podilaze i strepi se od starina i ruševina, od starih gradova, kula i crkava. O svim tim prirodnim i istoriskim predmetima ima dinarski čovek pored starih, tajanstvenih, kašto mračnih priča, još češće jasne priče iz narodne ili iz oblasne prošlosti. One se duboko urežu u dušu upečatljivijih i darovitijih. Od onih prirodnih i istoriskih predmeta strepi se ili im se Dinarci poveravaju. Oni su simbol mesta i okoline i jako formirajući utiču na najtananije crte narodne duše. Imaju osećanja za lepe panorame pojedinih vrhova, i zato je za takve vrhove u dinarskoj planinskoj zoni često ime Pogled. Naposletku intimna veza s prirodom izražava se u mnogim toplim običajima velike starine i dubine, u navikama, verovanjima i vračanjima, koja se vezuju za smenu godišnjih vremena, za nebeske i klimske pojave, za planine i vrhove. Takvi su topli običaji o Božiću, o Uskrsu, o Đurđevdanu, o Ivanjdanu i Petrovdanu; takve su prirodne i naivne svetkovine koje se vezuju za planine i vrhove, na koje jedanput godišnje iziđe selo ili cela oblast; takvi su običaji dodola i prporuša. Sva priroda je živa ili dejstvuje kao živa, i mrtve stvari i zamišljene. Ima duhova u vodi, u zemlji, u drveću. Po prostranim i nedirnutim šumama i planinama su razne vile, koje vode interesantan život i često određuju ljudsku sudbinu. U oblacima su vetrogonje i zduhači. Iz jezera izlaze krilati konji, vodeni bikovi, ljutiti zmajevi ognjeviti iz kojih sve vatra sipa. Svuda ima zlih i dobrih duhova. Čovek je vezan i zavisan od tih sila u prirodi, čiji je najviši stupanj Bog i sudbina, koji sve raspoređuju i ništa se bez njih ne može desiti.
Društvena i ekonomska organizacija. — dinarsko stanovništvo živi poglavito u selima razbijenog tipa sa rasturenim kućama. Pre 40 i 50 godina ona su samo po izuzetku činila grupe od prostih, inokosnih, porodica, a mnogo češće od zadruga. Ova ustanova (zadruga) koja još postoji, mada ređe i oslabljena, bila je najkarakterističnija odlika društvene organizacije dinarskih oblasti. U nekim krajevima postoje i plemena koja se dele na bratstva, kolena ili trbuhe (naraštaje).

U zadrugama živi u zajednici više potomaka koji vode poreklo od istog pretka. Udružuju se i saglasno biraju za starešinu jednog člana iz zadruge, koji se odlikuje moralnim i intelektualnim sposobnostima, često najstarijeg po godinama. Protivno običajima kod plemena u kojima se uzima najhrabriji za glavara, u zadruzi junaštvo nije najglavnija osobina koja se traži od starešine. U dinarskim zemljama pleme je bilo ratnička zajednica, dok je zadruga uvek bila zajednica stvorena pre za mir, porodična ustanova i ekonomska grupa. Izgleda, da zadruga predstavlja na patrijarhalnom stupnju, na kome se ljudi bave zemljoradnjom i ekstenzivnim stočarstvom, ekonomsku organizaciju koja je najbolje prilagođena prilikama. Veliki broj članova omogućava zadruzi, da iskoristi razne izvore koje daje zemlja i da pribavi sebi sve potrebe za život. Podelu rada podešava starešina, uz pristanak ostalih, prema sposobnostima i godinama pojedinaca. Stariji i jači bave se najtežim zemljoradničkim i stočarskim poslovima; starci i deca rade lakše poslove. Onome koji ima sposobnost za trgovinu može starešina odobriti da se njome bavi. Drugi se, naročito zimi, bave raznim zanatima korisnim po zadrugu. Žene i devojke se uglavnom bave domaćim i ženskim poslovima (tkanje, veženje, izrada odela itd.) i oslobođene su težih radova. Devojke se naročito bave izradom svoje spreme za udaju. Živelo se ugodno i u srazmernom blagostanju. Izgleda da je svaki član imao više slobodnog vremena, no u ma kojoj drugoj društvenoj organizaciji.

Zadruga nije bila primitivna organizacija, već je to patrijarhalni oblik koji je imao svoj razvitak. U dinarskim oblastima postoji vrlo razvijena patrijarhalna civilizacija. Materijalna strana ove civilizacije nije tako zaostala kako se to obično zamišlja, shvatajući pogrešno smisao reči „patrijarhalni“. To je bila materijalna civilizacija vrlo prilagođena prilikama. Izgrađeni moralni pojmovi predstavljali su celinu, gotovo čitav jedan dobro utvrđen moralni sistem. Svaki član zadruge poznavao je usmeni zakon, zakon po kome se znalo šta treba a šta ne treba činiti. Tačno je određeno za svakoga od njih na koji se način ima misliti i delati. Štaviše oni su primili vekovna iskustva srpske istorije i u slobodnom vremenu pribirali su i izrađivali u porodičnoj intimnosti nacionalna predanja. Vrlo je verovatno da su zadruge bile glavni centri u kojima su stvorene narodne pesme i folklor uopšte. U tursko doba je zadruga pored crkve bila društvena organizacija u kojoj se razvijao nacionalni duh ostajući veran samom sebi. Čini se da su se, naročito u zadrugama, mogli podići do najvišeg stepena osećanja solidarnosti, simpatije i saučešća i da su se naročito u njima mogli manifestovati ona toplina u običajima i nežnost duše, koji više karakterišu dinarske ljude nego ostale Južne Slovene.

Naposletku, ratovanje je očevidno mnogo lakše za društvo sastavljeno od zadruga no za društvo koje je sastavljeno od inokosnih porodica. Gotovo stalni ustanci dinarskih seljaka u tursko doba i rat za oslobođenje Srbije koji je trajao jedanaest godina (1804—1815), naročito su bili olakšani organizacijom u zadruge.

Iako je sve što ima zadruga bilo zajedničko dobro svih članova, ipak ona nije tip ekonomskog komunizma. Kada se zadruga suviše umnoži deli se i svaki član zna šta mu pripada kao lična svojina. Svaki zna da će, ukoliko bude više radio na održavanju i uvećavanju zajedničke svojine, i njegov deo biti utoliko veći. Nigde se nije mogla tako brižljivo nadgledati imovina kao u zadruzi, zbog velikog broja njenih članova.

Sama zadruga postavlja neki broj sasvim protivrečnih problema. Mi ćemo se ovde baviti samo onima koji su u vezi sa ciljem ove studije i naročito ćemo izneti mišljenja koja smo stekli u toku putovanja.

Najviše iznenađuje geografsko rasprostiranje zadruga. Kazali smo da ih ima u oblastima svih južnoslovenskih tipova, izuzevši kod istočnobalkanskog ili bugarskog. Ali su zadruge bile a i danas su još najmnogobrojnije u oblastima dinarskog tipa. Među zadrugama ima takođe različitih oblika koji se odlikuju ponekim nijansama: dinarske su zadruge najtipičnije, naročito one u selima razbijenog tipa. U ovim dinarskim zadrugama najbolje su izražene njihove osobine koje smo već pomenuli. Po njima je utvrđen tip južnoslovenske zadruge. Među samim dinarskim zadrugama bile su a i danas su najbolje organizovane zadruge u Srbiji, naročito kod starinaca (onih od pre velikih migracija), u kojima su najbolje izražene bitne osobine: uzajamna ljubav među članovima zajednice i patrijarhalni običaji.

Staro šumadijsko stanovništvo se naselilo po proplancima i krčevinama. Naselja su bila izolovana, daleko jedna od drugih. Porodice su morale biti mnogobrojne da bi se mogle snabdeti svim životnim potrebama; one su morale biti samostalne ekonomske celine. Samo su se velike porodice mogle dobro zaštititi. Na raspored i na razvitak zadruga bile su jednim delom i šume od uticaja. Istakli smo uticaj reljefa na ovu društvenu organizaciju u selima ibarskog tipa.

Verovatno je da je zadruga vrlo stara. Ona bi bila karakterističan društveni oblik Južnih Slovena u doba kada su se oni naseljavali na Balkansko poluostrvo. Nije bila rasprostranjena u srednjovekovnoj srpskoj državi verovatno zbog toga što se raspala zbog fiskalnih mera, kao ni u vardarskim oblastima zbog prodiranja vizantijske civilizacije. Ali su zadruge mnogobrojne i od velikog značaja u Tursko doba i vekovima su predstavljale glavni oblik porodice dinarskog tipa. U tursko doba, kada su bili ostavljeni sami sebi, dinarski su se ljudi vratili starim društvenim oblicima. Zadruge su često imale po 50 do 60, katkad po 100 pa i više članova. Osim toga etničkog obnavljanja donekle su i drugi uzroci doprineli ovome razvitku. Turci su tražili porezu samo po kućama; seljaci su radije živeli u zadrugama i tako plaćali porezu samo na jednu kuću. Osim toga, u ono doba nesigurnosti velike zadruge su imale veći ugled pred Turcima i drugim neprijateljima. Pa i posle Turaka, kada je najveći deo dinarskih zemalja bio u srpskim rukama ili pod Austro-Ugarskom, zadugo je bilo više zadruga nego inokosnih porodica. U Srbiji su se tek oko 1876. godine počele raspadati zadruge, a u Bosni i Hercegovini oko 1880. Ali su one i danas mnogobrojne u dinarskoj oblasti, samo ih je manje nego inokosnih porodica.

Uzajamna naklonost i međusobno ekonomsko pomaganje. — Dirljivi su ljubav i poštovanje koje članovi zadruge imaju jedan prema drugome, kao i njihova solidarnost, naročito u najtežim prilikama. Oni su vezani osobitom toplinom osećanja; u njihovim međusobnim odnosima ima puno široke srdačnosti. Ovde su najčistiji i najbolje očuvani dinarski običaji. Mladići i devojke najčešće poveravaju svoje tajne samo najstarijoj ženi u zadruzi koju vrlo poštuju. Lirske narodne pesme vrlo diskretno izražavaju ljubav. Kada se u njima govori o ženi, njena se lepota opisuje sa osobito osetljivom rezervom: opevaju se samo dragine oči, hod i gipkost njenog stasa. Jedino su bosanske pesme smelije, što dolazi od orijentalskih inspiracija.

Opevaju se ljubav prema porodici i prema materi, naročito ljubav prema bratu, koja zauzima prvo mesto u narodnim pesmama; osim materinske ljubavi ljubav prema bratu je jedina koju žena dinarske zadruge sme iskazati; ona to čini na vrlo razne načine i sa dubokom nežnošću. Ali je kod njih izvor ljubavi i osećajnosti toliko bogat da im ljubav zasnovana na krvnim vezama nije dovoljna. Oni je proširuju i izvan zadruge u vezi koja do smrti spaja ili dva momka, pobratimi, ili dve devojke, posestrime.

Ni u jednoj južnoslovenskoj grupi nema toliko specijalnih reči za obeležavanje stupnjeva srodstva kao kod dinarskog stanovništva. Obraćajući se ljudima svog naroda, čak i ako su im sasvim nepoznati, dinarski seljaci ih oslovljavaju sa brate, rođače ili striče, sestro ili tetka.

U isti red pojava dolazi i dinarska uzajamna pomoć koja postoji između inokosnih kuća i zadruga. Ona se pokazuje u svim prilikama u životu, naročito u materijalnom životu. Samohrana žena sa decom uvek se pomaže u teškim poljskim i drugim radovima. Uzajamno pozajmljuju volove kao zapregu za oranje: to je običaj koji se zove spreg. Naročito se pritiče u pomoć za vreme žetve koju treba brzo svršiti: to je moba. Pošto zadruge nestaju pod uticajem individualizma i moderne civilizacije, ona je sa svojim običajima međusobnog ekonomskog pomaganja izazvala nove oblike zajedničkog rada i uzajamne naklonosti. Te su navike olakšale stvaranje modernih zemljoradničkih zadruga, koje su pre rata u Srbiji bile rasprostranjenije no ma gde na Balkanskom poluostrvu. Engleski putnik Travelijan nedavno je pominjao ovu solidarnost srpskog seljaka*.

Osećajnost i simpatije — Izgleda da se duh koji živi u zadruzi i uopšte dinarska međusobna pomoć mogu objasniti emotivnim karakterom i vrlo živom sklonošću za simpatijom kod ovoga naroda. U ovom pogledu ima velike razlike između dinarskog stanovništva i istočnobalkanskog ili bugarskog.

Ova se osećajnost pokazuje u svim događajima ličnog i zajedničkog života. Toplo učešće se vrlo živo pokazuje kako u radosti tako i žalosti i ne samo prema članovima zadruge već i prema čitavom narodu, pa i prema strancima. Ta su osećanja još življa u žalosti nego u radosti. Ona se saopštavaju i prenose izvanrednom brzinom. Izražavaju se očima punim sjaja ili suza, zlih ili radosnih suza. Ima mnogo junaka okorelih u borbama koji su zaplakali pred nevoljama drugih! Anta Bogićević ne može od jada da opisuje Lazarević Luki muke lozničke posade, već najpre zaplače. Ivan Knežević, knez Ivo od Semberije, donoseći otkup za zarobljene žene i decu, kad je ugledao srpsko roblje, „triput pada pa on obamire... niz obraze grozne suze lije“. Ovo su primeri iz ratova za oslobođenje Srbije 1804—1815. god. Ali se ova osećajnost u toliko prilika pokazuje u toku balkanskih ratova, za vreme austrijske ofanzive i za vreme proterivanja Austrijanaca iz Srbije (1914), a naročito za vreme povlačenja vojske i jednog dela stanovništva preko Arbanije, kada je svaki bio ostavljen svojoj sudbini (1915). Da nije bilo uzajamnog pomaganja, mnogi se ne bi spasli, a seljaci su se tom prilikom najbolje ponašali.

Posledica ove duboke osećajnosti su i njihova duboka osećajna pravda i milosrdnost, kao i gotovost na požrtvovanje i samoodricanje. Dinarski su ljudi uslužni i puni dobrote. Neke osobine, kao veličina duše, saučešće, visoko moralno poimanje, koje sam često zapažao kod stanovništva u Jadru (u Srbiji), podsećale su me na osobine koje ruski pisci pripisuju svojim najboljim sunarodnicima. Pred većim tuđim nevoljama ovi ljudi zaboravljaju sebe i svoje sopstvene nevolje. Česti su slučajevi da se dinarski ljudi odluče na krajnja rešenja, bez obzira na interes na korist i na „praktičnost“, svesni da im je život u opasnosti ili da će im ostati crn i upropašćen. I ceo je narod sposoban da tako radi. Za ljude od srca i savesti imaju naročita imena: duševnici, savesnici, koja datiraju još od Dušanovog zakonika iz srednjeg veka. Po narodnim pesmama oni štite pravdu od nepravde, brane „Božju pravdu“, apsolutnu pravdu. Kad vide nepravdu „u njima se raspale plamovi“ i tada „same bi im suze prokapale“. Dinarski su ljudi poraz na Kosovu objašnjavali u narodnim pesmama i time što su se „privoleli nebeskome carstvu“.

S osobitom umešnošću raspoznaju šta mogu primiti od tuđe ljubaznosti. Ove ih osobine stavljaju visoko iznad seljaka mnogih drugih naroda. Lično dostojanstvo, poštovanje i pažnja prema starcima, ponašanje prema deci i ženama, prijateljima i neprijateljima, njihovo držanje na saborima, sve pokazuje naročitu otmenost u načinu njihova života i osećanja. Osećanje čednosti i stida osobito je razvijeno kod žena.

Ali navedene osobine dinarskih ljudi imaju i rđavih strana. Osećajnost ih katkad navodi na nepromišljena dela. Kad im nedostaje iskustvo, jaka osetljivost ih učini naivnima. Često se podaju sentimentalnom i neuputnom optimizmu. Njihova krajnja osetljivost često postaje slabošću; njihova velikodušnost ih učini nepravičnim. Katkad su sputani strahom da ne učine nepravdu ili nažao drugome.

Osobito poštovanje predaka i običaj slava. — Kao što su među sobom vezani ljubavlju, dinarski su ljudi isto tako odani precima; nigde toliko ne znaju za svoje pretke, katkad do dvadesetog kolena, naročito u Crnoj Gori; nigde ih toliko ne vole, ne poštuju i ne misle o njima. Više no kod ostalih Južnih Slovena ovde su očuvana stara prezimena, pa čak i nadimci pokolenja, kadšto kroz vekove. Sa oca na sina se predaju imena predaka; potomci ih pamte; znaju njihovu postojbinu, uzroke i prilike njihova iseljenja, njihove najizrazitije osobine i najglavnije događaje iz njihova života. Često imaju stare čitulje u kojima je zabeležena njihova genealogija. Slava je posle Božića i Uskrsa najveći praznik, ali mnogo više lični, jer svaka porodica ima svoju slavu, istu koju su slavili najdavniji preci. Slava je, pre svega, svetkovina u spomen predaka: počinje verskim obredom u kome se sveštenik moli za duše predaka. To je prekada. Najveća je briga jedne porodice da ima naslednika koji će naslediti i održavati slavu. Nesreća je biti ugasnik, bez muškog poroda. Naprotiv, Bugari ne pamte svoje pretke, nemaju slave i prezivaju se samo po ocu.

Ali, osim srdačne i uvek žive veze sa svojim porodičnim precima, čovek dinarskog tipa se oseća duboko vezan za svoje nacionalne pretke: smatra da ima još jednu stariju i slavniju lozu, onu svojih kraljeva i careva, svojih slavnih junaka iz doba Nemanjića i Kosova, velikih vitezova, hajduka i uskoka iz turskog vremena, koji su živeli između Kosova (1389. god.) i Karađorđeva ustanka (1804. god.). Njihovih neposrednih potomaka je nestalo. Nema plemstva: uništeno je posle Kosovske bitke i za vreme Turaka. Ali svaki dinarski seljak smatra nacionalne junake kao svoje pretke: sa dubokom nacionalnom i ljudskom osećajnošću on mislima učestvuje u njihovim velikim delima i u neizmernim patnjama, mahom hajdučkim patnjama, onima o kojima pesme kazuju. On zna ne samo imena kosovskih junaka već isto tako i kakav je ko bio i koje su mu mane i vrline. Ima krajeva u kojima čak osećaju i rane kosovskih junaka. Pogubiti mnogo Turaka za dinarskog čoveka znači ne samo osvetiti svoje pretke, već i ublažiti njihove bolove koje i on oseća. Svaka je grupa obožavala po koga junaka. Svi Crnogorci Stare Crne Gore smatraju Miloša Obilića kao svoga duhovnog pretka, i ne samo da misle o njemu i da mu se dive, već ga i sanjaju. Kad su činili junačka dela, razmišljali su i prepirali se, da li bi Obilić tako uradio i da li su se približili Obiliću. U najvećim okršajima šumadijski seljaci se sećaju svojih starih junaka koji im služe za primer. I pesma kaže: „pomislite na stare junake.“

Nacionalna svest i nacionalna zadaća. — Značajno je da svi dinarski Srbi, od onih u severnoj Hrvatskoj, na granici Kranjske, pa do skadarskih Srba, poznaju najglavnije događaje iz srpske istorije koji se narodnim pesmama i pričama prenose s kolena na koleno. Predstavnici ostalih grupa, izuzevši Srbe panonskog tipa i, donekle, one centralnoga tipa, nemaju kakve više predstave o svojoj prošlosti i narodnoj sudbini. Dinarski su Srbi potpuno i svi predani zajedničkoj stvari, gotovi na sve žrtve. Ovaj rodoljubivi žar nije im došao ni preko škola ni iz knjiga. Jedino se u Srbiji on razvijao i širio preko škola. U drugim oblastima su, naprotiv, škole stojeći pod tuđinskom upravom pokušavale, istina bez uspeha, da uguše ova predanja. Oni imaju, dakle, vrlo jasnu nacionalnu svest, nacionalnu dušu. Nacionalni moral i nacionalna misao nasleđe su duge istorijske prošlosti; oni su se učvrstili kao instinkti koji automatski određuju ponašanje svakog građanina i čitavog naroda. Iskrsne li kakav bilo događaj, svaki dinarski Srbin zna šta treba da čini i čini to tačno; svi rade u najvećoj saglasnosti, seljaci i svi oni (uostalom vrlo retki) koji nisu degenerisani političkim strastima ili drugim uticajima. Žene se ponašaju kao ljudi. Za narodnu stvar svi podnose najveće žrtve. Balkanski ratovi i Veliki rat samo su jedan od mnogobrojnih — ipak najstrašnijih — dokaza o dubini i plemenitosti ovog nacionalnog osećanja.

Svaki je Srbin prožet nekolikim kao kristal jasnim mislima: hoće slobodu i samostalnost svih zemalja za koje zna da su bile deo njegove države i da u njima živi „sirotinja raja“. Pod ovim imenom on razume svu onu svoju braću, koja ne živi u granicama Srbije i prema tome nemaju potpunu moralnu i intelektualnu slobodu. Njih treba oslobođavati stalnim junaštvom, neprekidnim požrtvovanjem i krvlju. Mlaki, nepotpuni i oportunistički načini ne dolikuju ponosnom narodu. Sa dubokom je zahvalnošću primao pomoć koju je velika i sveta Rusija činila s vremena na vreme, ali ne dopušta da oslobođenje njegove braće dođe sa strane. „Nada nema prava ni u koga, do u Boga i u svoje ruke“, kaže narodna pesma. Ako mora pred većom silom popuštati, dinarski čovek će uništiti sve što bi neprijatelj mogao uzeti. Pesma kaže: „Car je Mehmed Stalać osvojio, ne osvoji dobra ni jednoga“, osvojio je grad, ali u njemu nije zatekao ništa od onoga što je želeo: ženu, oružje i konja vojvodinog. U odlučnim trenucima nema savijanja, nema popuštanja, nema srednjeg p.uta: „u krv će nam vjere zaplivati, biće bolja koja ne potone.“ Naša je „da ginemo i krv prolivamo, da junački amanet čuvamo, divno ime i svetu slobodu“.



Kao što je napred rečeno, ova duboka narodna svest nije ograničena samo na oblasti srednjovekovnih srpskih država. Ona je vrlo živa kod svih dinarskih Srba do granice Kranjske, pa čak i izvan dinarskih oblasti. Ova tako visoka narodna svest još se više razvila za vreme Turaka. Od kraja HV veka ona se brzo i naglo širila iz oblasti Raške, Huma (Hercegovine) i Crne Gore u svim pravcima. Srpske narodne pesme, stvorene u ovim oblastima, rasprostrle su se čak i u oblasti koje nisu pripadale starim srpskim državama. Mnoge od ovih pesama, naročito one o Kraljeviću Marku, prodrle su među Hrvate, Slovence i Bugare. Izgleda da su jedan od glavnih uzroka ovome velikom širenju pesama bile velike srpske migracije za vreme Turaka, metanastazički pokreti koje smo opisali. Drugi je znatan uzrok stvaranje srpske patrijaršije za vreme velikog vezira Sokolovića (Srbina muhamedanca) i dobro organizovana srpska crkva, čiji se delokrug rada prostirao na sve srpske zemlje, čak i na one koje su zahvatile nove migracije.

Vojničke vrline. — U toku istorije su sjajno posvedočene vojničke vrline dinarskih ljudi: one su na najvišem stupnju kod stanovništva Srbije i Crne Gore, u državama nacionalne misije. Takvi su crnogorski junaci, koji su gotovo stalno bili nezavisni od Turaka; takvi su mnogobrojni vitezovi i hajduci svih dinarskih oblasti iz Turskog doba. Time se objašnjavaju i gotovo stalni ustanci ne samo u Srbiji, već i u Bosni, u Hercegovini i u oblasti stare Raške. Ovi su dinarski ljudi ratovali uz Mletke, uz Austriju, pa čak i uz Napoleona i Rusiju. Tako je izvršeno prirodno odabiranje junačkih tipova od Miloša Obilića do bezbrojnih bezimenih junaka u godinama 1912—1918. Uvek je među njima bilo velikih vojničkih talenata, od Karađorđa do najnovijih.

Energični i impulsivni. — Ljudi dinarskog tipa su po pravilu življeg temperamenta. Ne mogu se svi, kao nijedan narod, uvrstiti u jednu od onih klasičnih grupa, u koje su podeljeni temperamenti. Uostalom različni temperamenti potiču od različne mere u kojoj su kod pojedinaca ili grupa kombinovane osobine osetljivosti i aktivnosti. I ono što je u tom pogledu najkarakterističnije za mnoge krajeve dinarske planinske zone, to je pojava vrlo jakih temperamenata, violentnih, silnih, ognjevitih ljudi, kod kojih uzrujanost, naponi i podvizi mogu dostići najvišu meru. Mahom vrlo impulzivni koji odmah i često bez dužeg razmišljanja rade: „zebu od mnogog mišljenja“, i koji kažu: „ko razgađa, u nas ne pogađa“, i pogode istinu i najbolji put. Pravci u kojima će se violentnost izraziti zavise od duhovnih i moralnih osobina ovog temperamenta, od „duha vremena“, od nastrojenosti sredine. Najdarovitiji od njih, smeli, kadri primiti duboke utiske, mogu biti revolucionarni i u pogledu ideja, ali najčešće akcijom pomažu društvenom napretku; mogu stvoriti huk i pokrete koji obuhvate narodnu masu, i takvi postaju vođe narodnih pokreta i revolucija. Među njima ima ljudi najvećeg požrtvovanja, koji lako i kao nesvesno daju svoj život za moralne ideje i plemenite pokrete; utiču zarazno na okolinu i na ljude manje jakog temperamenta: silinom jedne povuku, druge ućutkaju. Jedni „pravedni kao Bog“, drugi mogu mrzeti usijanom mržnjom, jarost može dospeti do belog usijanja, a ovi su glavni nosioci i raznosači dinarske devize: sveta osveta. Mogu se izmetnuti i u razvratne intereždžije, koji ne prezaju ni od kakvih podvala i smicalica. Ali glavni pravac u kome se dosada izražavala osećajnost i afekti ovog temperamenta jeste srpska nacionalna ideja, i od njih su postajali hajduci, uskoci, osvetnici; i sada, bez ikakvog okolišenja, i mnogo njih kadri su dati i daju glavu za nacionalnu ideju. Od njih se za vreme turske vladavine formirao hajdučki temperamenat, koji se navikao na neke surovosti i usvojio kao glavnu liniju ponašanja da treba bez obzira i na sve načine uništavati protivnike i neprijatelje narodnosti i težnji za narodnom i državnom samostalnošću; taj hajdučki temperamenat još dejstvuje. Dalje, poglavito su ovi violentni kovali one krilate reči i uzvike, kojima se dinarski ljudi oduševe i zanesu.

Proučavajući violentne tipove, naročito one od istorijskog značaja, opazio sam na svima, bez izuzetka, smenu jako aktivnih perioda sa dobima potpune pasivnosti, u kojima su oni malaksali, iznemogli, „bez uje“. Poslednje ide dotle da mogu pustiti da propadnu velike tekovine, kad to samo od njih ili najviše od njih zavisi; mogu, dakle, onako tvrdim snom zaspati kao Kraljević Marko i mora se čekati dok se ne probude. Mnoge pojave u razvitku dinarske zone ukazuju na smenu aktivnih i gotovo pasivnih perioda; posle glasne i glasovite periode dolazi druga sa zevom ili prekidom: način istorijskog razvijanja i napredovanja ovoga stanovništva išao je dakle cik-cak linijom. Kao da je tome donekle bila uzrok i energija violentnih tipova, koja se na mahove razvija. Takav način razvitka sa zevom gubi se sa većim iskustvom i sa odmaklim kulturnim razvitkom, kao što se već pokazuje u Srbiji u poslednje vreme.

Dinarska tuga istorijska tuga. — Ovih osobina nema kod svega dinarskog stanovništva, ali se na njih često nailazi. One su karakteristika njihove tako žalosne i tužne istorije za vreme duge turske vladavine. U njihovim narodnim melodijama vrlo često preovlađuju tužni tonovi; ali katkad iz sentimentalnosti i tuge izbijaju i energični tonovi, sve energičniji, živi i strasni. Na Balkanskom poluostrvu samo dinarski ljudi imaju gusle, kojima se prate narodne pesme, inspirisane jedino narodnom istorijom. Guslama se ne mogu pratiti igre ili lirske pesme, za koje dinarski ljudi imaju druge instrumente (naročito sviralu). Monotoni i tužni tonovi gusala potpuno se slažu sa narodnom dušom kada ona obnavlja uspomene iz istorije pune patnji i ponižavanja.

Posle propasti Srbije 1915. godine mnogi su Srbi mogli podnositi samo tužnu i monotonu ali umirujuću muziku gusala, muziku koja može postati energična, pa čak i besna, u žalosti, pod rukom guslara koji je obuzet uzbuđenjem. Pričajući o strahotama koje su se okomile na njegov narod, guslar ih prati brujanjem sve zvučnijim i obuzima ga gnjev; desi mu se da baci i skrha svoj instrument da bi izrazio silna osećanja koja u njemu izaziva jaka želja da popravi nepravdu. Slušaoci su dirnuti u najosetljivije žice, gotovo užasnuti. Prisustvujući jednoj sceni ove vrste u okolini Nevesinja u Hercegovini dobio sam utisak da ove dinarske Srbe ne može savladati nikakva zemaljska sila.

Takva je karakteristika dinarske tuge, istorijske tuge, koja se ne predaje sudbini, preko koje se manifestuju osećajnost i osećanje časti i ponosa, ličnog i nacionalnog. Slušajući guslarevo pevanje mnogi su dinarski ljudi, u toku vekova, „odmah uzimali pušku i odlazili u goru“, kako pesma kaže. Drugim rečima: otišli su u hajduke koji su se borili da osvete žalosnu sudbinu svoga naroda. Ljudi dinarskog tipa su često neobuzdane prirode i ne mogu lako da podnesu čak i sitne nepravde. Ljudi, pa čak i žene, sa crtama koje odaju plemenitu tugu, koji izgledaju savladani tugom, mogu odjednom postati besni kao lavovi. Ova je tuga inertna i rezignirana samo kod žena koje su izgubile sinove i čija je loza zanavek ugašena.

U toku poslednjih vekova su gotovo svi Južni Sloveni bili izloženi istim patnjama. Kod sviju se zapažaju, više ili manje, ove tužne crte u karakteru. Ali se najdublja moralna tuga, istorijska tuga, jasno zapaža samo kod dinarskih ljudi.

Mistična logika. — Kod dinarskih ljudi ima sklonosti mističnome, tajanstvenome, mističnoj logici. Ona je u vezi sa njihovom intenzivnom osećajnošću i sa fantazijom. Time oni stvaraju tajanstvena fakta i pojave i formiraju ideale. To rade i u normalnim vremenima, ali naročito u uzrujanim, ratnim.

Ove primitivne mistične logike ima manje ili više kod mnogih naroda. Dinarski seljak pazi na nebeske pojave, na ptičiji let, na zujanje pčela, na životinjske glasove i veruje da po tome može predskazati događaje. „Nenačeta voda“, voda koja je s jutra doneta i nije još upotrebljavana, služi im za predskazivanja kao i za lek. Ima ljudi koji imaju zle oči, u drugima su dobri ili zli duhovi, najzad iz nekih noću izlazi duša iz tela i bori se sa vetrovima, oblacima i nepogodama (zduhač, vetrogonja).

Na ljude dinarskog tipa najviše uticaja imaju vođe u čijem ponašanju ima nečega tajanstvenog ili mu oni to pripisuju. Veruju da se ne može biti veliki čovek bez sposobnosti koje daju tajanstvene sile, naročito vile i dobri duhovi. Dinarski ljudi obavijaju svoje najdublje narodne ideale, kao velom, nekom sjajnom mistikom. Poznato je sa koliko su takve mistike odenuli i ukrasili u pričama rođenje i život Kraljevića Marka.

Kod dinarskih ljudi se ova mistična logika naročito razvijala u doba najteže turske vladavine. Tada su raznovrsni narodni proroci imali veći uticaj no ikad. Verovali su da ima tajanstvenih sila koje su istovetne sa velikom svetskom pravdom i da će one pomoći da srpski narod postane slobodan. Za neke crkve, koje su na brdu i na teško pristupačnom položaju, pričaju da su uzletele iz dolina na brdo da ih Turci ne bi porušili.

Ima primera u istoriji, gde je narodno ponašanje bilo određeno mističnom logikom. Tako npr. posle smrti kralja Milutina od tri pretendenta pobedi i uzme presto oslepljeni Stevan Uroš III poglavito usled toga što se po celoj zemlji raznese neverovatan glas da je on nekim čudom najedanput progledao (misli se da je uvek pomalo video i da je to krio za života kralja Milutina, koji ga je gonio). Drugi primer: 1584. godine nađe kosti Sv. Uroša blizu grada Petriča, nedaleko od Prizrena, neki pastir kome su se ljudi spočetka kao ludaku podsmevali. Ipak, postupno obuze neko visoko osećanje sve kosovske Srbe, obnoviše manastir i uzeše čuvati telo svoga poslednjeg cara. Posle su tobožnje Uroševe kosti „same pošle“ u manastir Jazak u Frušku goru, 1705. god. Često su i snovi imali veliku ulogu. Pred pogibijom crnogorskih poturčenjaka sanjao je ozrinićki serdar Vukota staroga Ozru, koji je po predanju rodonačelnik plemena, i on je ljuto opominjao njega i sve Ozriniće da istrebe poturice. Taj san ispriča serdar Vukota saplemenicima na javi, razvije njihovu maštu kao volšebnim udarom i oduševi ih na istrebljenje poturica. Probisvet Šćepan Mali je sticajem povoljnih i mističnih prilika uspeo da ga u Crnoj Gori smatraju kao ruskog cara Petra III i da vlada Crnom Gorom nekoliko godina. U ovu vrstu spada i to, što se pred katastrofu 1813. god. po Srbiji proneo glas da sanduk, tj. ćivot, svetoga kralja u manastiru Studenici škripi, hoće da se seli, znak da će Srbija propasti. Za vreme zajedničkih austro-nemačkih i bugarskih napada na Srbiju 1915. god. sretali smo seljake i seljanke visokih kopaoničkih sela koji su išli u posetu manastiru Studenici, Nemanjinoj zadužbini iz XII veka. Govorili su da idu da se mole studeničkim svecima da spasu Srbiju. Na putu su našli jednu devojku koja je sedela na kamenu i pitajući ih kuda idu, odgovorila im: „Idite u manastir, jer ste se na to rešili, ali tamo nećete naći svece: svi su otišli da spasu srpsku vojsku.“

U vezi sa mističnom logikom je i ova osobina: ljudi ovoga tipa imaju nečega proročkog (divinatorskog): osete veliko vreme i velike trenutke, naročito za svoj narod, gotovo ih predskažu i za njih se pripremaju. Time se u njih unese zamah, zanijaju se, krenu i razviju ogromnu snagu, daju najveću meru. Ovakva se divinacija osetila pred ustanak 1804. god.: „zeman doš'o valja vojevati“, kaže narodna pesma. Isto je osetila Srbija 1912. god., u srpsko-turskom ratu.

Intelektualne sposobnosti. — Iz svega što je rečeno izlazi da su dinarski ljudi nesumnjivo obdareni živom maštom. Uz nju ide pesničko i umetničko osećanje, pokazano u pesmama koje su dobro poznate i koje se smatraju kao najbolje slovenske narodne pesme. Neke od srpskih pripovedaka Leskin stavlja u red najlepših koje u književnosti postoje. Zbog narodnih pesama Mickijević smatra Srbe za pesnike slovenskoga sveta. To su pojedinačne pesme ili čitavi ciklusi, kao što su kosovski ciklus, ciklus o Kraljeviću Marku, ciklus o ustanku 1804—1815. god. Jezikom punim slika dinarski su ljudi uspeli da izraze svoja najdublja osećanja, svoja junačka dela i nedaće, ljubav za slobodom, pravdom i nezavisnošću, svoju nacionalnu misao i nacionalni ponos i svoje opšte poglede na ljudsku sudbinu. U ovim se pesmama izražava nacionalni moral, naročito u onima koje se odnose na srpsku istoriju iz doba Nemanjića i Kosova. Često se s razlogom reklo da Kraljević Marko u pesmama oličava karakter srpskoga naroda, bar bitne crte toga karaktera, one koje se nisu razvile.

Stvaralačka mašta i ukus se isto tako manifestuju u manje poznatim delima narodne umetnosti, u rezbariji, ćilimarstvu i u vezovima — u ornamentima, na primer na ženskim košuljama — koje često ostavljaju vrlo lep umetnički efekat. Ova narodna umetnost izražava osećanja radosti, blagosti i oduševljenja. Izgleda da su geometrijski oblici ove umetnosti vrlo stari.

Dinarski svet pokazuje u običnom životu dosta bistrine ili brzog shvatanja, neretko i dosetljivosti i hitrine duha. Iako su neki ovde-onde duhovno zavaljeni, nisu duhovno tromi, nije im duh zamagljen i nemaju one neodređenosti i nejasnosti koja se često vidi npr. kod Nemaca. dalje, nesumnjivo imaju intelektualne osetljivosti, naročito sposobnosti da tačno i istinito osete i pogode, da ocene, da iznađu, imaju dakle invencije. Teško je odrediti kolika je amplituda toga intelektualnog dara, jer narod nije izrađen. Uglavnom se može ovo izvesti.

Dar je raspoređen gotovo na celu narodnu masu, koja pokazuje dosta duhovne živosti i pravoumnosti; tupavih gotovo nema. Ali amplituda dara po pravilu nije velika. Najveći broj tzv. darovitih davao je dosada male rezultate. Mahom ne razrade poslove (ne samo na delu već i u mislima) do krajnjih konzekvencija. Vrlo retko urade štogod potpuno. Često misle da je isto videti ili osetiti i izvršiti. Ima, dakle, dosta površnih. Kod mnogih ljudi je darovitost vrapčije intenzivnosti. Ali amplituda dara je u vezi i sa kulturom: sa višom kulturom raste izdržljivost, sve je više savesnosti i ojačaju sposobnosti naroda koji ima dara.

Izuzetno ima i velike darovitosti.

To je na prvom mestu pokazao narod kao celina time što je bio kadar da primi i razvije duboki utisak kao što je kosovski, da ga vekovima razvija i raščlanjava i prečisti u velike narodne misli. Dalje time što je kao celina imao moralne i intelektualne smelosti i inicijative. Nije se nikad mirio sa nepravednim i neistinitim političkim i društvenim stanjima. Težio je stalno za novim i boljim. Dizao je revolucije.

Velike narodne tvorevine južnoga slovenstva vezane su za dinarski tip: crkva Sv. Save, narodne pesme, stvaranje i širenje Srbije.

Veliku darovitost i prostrane koncepcije pokazali su dinarski samouci: Karađorđe, Miloš, Vuk Karadžić, Njegoš; pored drugih (Rački, Kopitar, Mažuranić, Miklošić, Prešern itd.).

Kolika je ta dinarska darovitost vidi se u poređenju sa Bugarima, koji nisu stvorili nijednu od rečenih velikih tvorevina i nisu dali onakve darovite ličnosti i samouke kao što su pomenuti.

Ljudi dinarskog tipa poznate mučeničke istorije, koji su se vekovima borili za život i održanje, kopali i mač držali, dali su u stvari mnogo i pokazali znatnu darovitost.

I po moralnim i po intelektualnim osobinama oni su sposobni za visoku kulturu.

Varijeteti dinarskog tipa. — U prostranoj dinarskoj zoni se razlikuju dva psihička varijeteta, severni i južni, i prvi se uglavnom poklapa sa šumskim i zelenim pojasom planinskih strana ove zone, a južni zauzima njene gole i kršne jadranske strane. Prvome pripada i pojas najviših dinarskih površi, a na severu dopire do panonske ravnice (sa prelaznim oblastima: bosanskom Posavinom i Mačvom), dok se drugi prostire od visokih površi do uske dinarsko-primorske zone. Pošto su severne strane dinarske planinske zone mnogo duže od južnih, severni je varijetet nesrazmerno većega prostranstva no južni. Granica između njih ide zapadnom ivicom najviših dinarskih površi. Ovo su najkarakterističnije presedline i planine te granične linije: Veternik u istočnom delu Crne Gore, koji odvaja Vasojeviće od Stare Crne Gore sa Kučima, Bratonožićima i Piperima; Planinica na jugu od Nikšića koja odvaja hercegovačka plemena od Stare Crne Gore; Ivan-planina, koja razdvaja Bosnu od niske Hercegovine; presedlina Prolog i planina Dinara, koje dele zapadnu Bosnu od dalmatinske Zagore; naposletku Velebit i Kranjski Snežnjak.

Ova dva varijeteta su vezana za dve oblasti, koje se geofizički a naročito klimski znatno razlikuju: za šumski travni i zeleni pojas sa sporadičnim karstom i za goli, kršni, potpuno karsni južni pojas; osim toga u prvom bogatstvo vode, a u drugom oskudica i pijaće i tekuće vode. Severni pojas se odlikuje uglavnome srednjoevropskom klimom, a u južnom se osećaju uticaji mediteranske klime. Različni su, dakle, prirodni uslovi za život. Dalje su različni tipovi naselja i tipovi kuća, i to je u vezi pored prirodnih uticaja i sa kulturnim. U oblasti severnog varijeteta sela su znatnim delom u šumama; naseljavanja poslednjih vekova vršena su u šumama, u krčevinama. Kuća su daleko jedna od druge i prevlađuje razbijeni tip sela. Kuća je doskora bila drvena, šindrom, daskom ili slamom pokrivena (na severozapadu pod uticajem alpijske kuće), i tek poslednjih decenija ima sve više kuća zidanih od ćerpiča i cigle i crepom pokrivenih, naročito u Posavlju, Podunavlju i Pokuplju. Međutim sela južnog varijeteta su u golom zemljištu, redovno vezana za karsne oblike (vrtače, uvale, karsna polja), ograničene na mali prostor, zbijenog tipa; kuća je kamena, mahom pločom pokrivena, često romansko-mediteranskoga tipa; takmiče se ko će bolju kuću sazidati i često sve što imaju ulože u zidanu kuću. Naposletku su u severnom i južnom varijetetu unekoliko različni i kulturni i istorijski uticaji. Severni Tip je uglavnom patrijarhalne kulture, a u Srbiji se na patrijarhalnoj osnovi i pod uticajem stranih kultura stvara nova, umnogome originalna kultura. U južnom tipu takođe prevlađuje patrijarhalna kultura, ali se osećaju uticaji romansko-mediteranske kulture, koja skoro prevlada u oblasti dinarsko-primorskoga tipa. Severnom varijetetu pripada Srbija a južnom Stara Crna Gora, obe doskora posebne narodne države na različan način formirane. Ima znatnih razlika i u društvenoj strukturi i u zanimanju između ova dva varijeteta. Severni varijetet je najbolji predstavnik svih dinarskih psihičkih osobina, a u južnom varijetetu su one neravnomerno razvijene: jedne pojačane do maksimuma, druge oslabele ili preinačene; osim toga su psihičke osobine unekoliko različne i u pojedinim etničkim grupama severnoga i južnoga varijeteta. Sve te prilike i preinačenja i velike razlike između severnog i južnog varijeteta najbolje će se videti na poprečnom etnografskom profilu od Beograda do Boke preko Veternika, koji prolazi kroz veliku šumadijsku etničku grupu sa više manjih, kroz starovlašku sa seničkom, i kroz pleme Vasojevića ili kroz etničku grupu brđanskih i hercegovačkih plemena do Veternika — grupe koje pripadaju severnom varijetetu; od Veternika profil ide kroz grupu starocrnogorskih i srodnih plemena, zatim kroz bokeljsku etničku grupu, i ove pripadaju južnom varijetetu. Prilikom karakterisanja ćemo glavnu pažnju obratiti na psihičke osobine velikih grupa, koje su vezane za „zemlje“ ili prostrane oblasti, zanemarujući, ovom prilikom, psihičke razlike koje se zapažaju između manjih etničkih grupa, vezanih za krajeve ili župe.

U severnom, zelenom, pojasu ćemo razlikovati četiri psihička varijeteta: šumadijski, erski, muslimanski i bosanski. Južni pojas obuhvatamo u celini kao jedan, jadranski, varijetet. Pokušajmo da damo njihovu karakteristiku.


Preuzeto iz : "Psihičke osobine Južnih Slovena", Jovan Cvijić


Psihičke osobine Južnih Slovena predstavljaju drugi deo (tom) poznate Cvijićeve knjige Balkansko poluostrvo – Antropogeografske osobine, čiji je prvi deo objavljen još 1912. godine. Drugi deo knjige možete naručiti preko ovog sajta, ili oba dela preuzeti u elektronskoj verziji u PDF formatu odavde.
 
 
                                                              www.srpskifront.com
 
 
.